Игуманија Домника (Коробејникова): МОНАШТВО – ЖИВОТ У ДРУГОМ КООРДИНАТНОМ СИСТЕМУ

Александро-Невски Ново-Тихвински женски манастир¹ у Јекатеринбургу је 19. маја обележио освећење главног храма обитељи, сабора у част светог благоверног кнеза Александра Невског. Честитајући настојатељници манастира игуманији Домники (Коробејниковој) и њеном сестринству јубиларни датум, објављујемо разговор са Матушком Домником, који се дотиче најсуштинскијских питања унутрашњег монашког живота.

- Матушка Домника, постоји мишљење да је савремени монах немоћан душевно и телесно: то јест он не може да строго пости, безроптно слуша, истрпи строгу или чак благу примедбу. Да ли то значи да савремени иноци више нису подвижници?

- Сваки монах долази у обитељ покретан ватреном љубављу према Христу. А где је љубав – тамо је и подвиг, другачије и не може бити. Дођите у било који манастир, и неизоставно ћете тамо наћи подвижнике. Самô то што је човек ради Бога оставио све, изабрао чист живот – већ је велики подвиг. И ја често видим и у нашем манастиру, а и када бивам у другим обитељима, како се људи подвизавају ради Господа. Како се они одричу од себе, како се моле, како се смиравају, служе ближњима...На пример, код нас у храму недалеко од мене стоји сестра, којој је већ више од 60 година, но она никада не седи на служби – ма колико служба трајала. Када гледам на ову сестру, осећам да она истински стоји пред Христом. А у једној обитељи су ми причали о монахињи, која никада није говорила «не». Ма ко би је за нешто замолио – она је свима радосно служила. Сви су је врло волели, а када се она упокојила, духовник тог манастира је рекао, да је њена душа предстала Светој Тројици. Ово су само два примера подвижништва, а колико их тек има у свакој обитељи!

И ово нису некакви изузетни случајеви. Сваки монах, ма колико био немоћан, тежи подвигу. Потреба његове душе је да подвигом покаже Господу своју љубав. Подвиг је, може се рећи, ваздух за његова духовна плућа. Друга ствар је што свима не одговарају једни исти подвизи, и за монаха је важно да све чини по благослову духовног наставника. Игуман или игуманија морају свакоме своме чеду помоћи да нађе подвиг у складу са његовим могућностима. Нема таквог монаха, који не би био кадар ни за један подвиг. Шта заповеда Јеванђеље? «Узљуби Господа свом снагом твојом». Посвети Христу сву снагу твоју – заправо оне силе којих има у теби. Господ не суди по некаквим апсолутним мерилима: тобоже, ако не можеш учинити хиљаду поклона, то значи да мало волиш Бога, - већ по добром хтењу, усрдности и самоодрицању човековом. Подвиг је надвладавање себе у име љубави Божије. На пример, некоме је лако да учини три стотине поклона, а други са напором наслаже тридесет, али их учини са усрђем. И управо ових тридесет „напорних“ поклона је у очима Божијим вредније, него ли три стотине „лаких“. Када човек може мало, али приноси Богу све што има, онда Господ прима његово делање као велики подвиг, као две благословене лепте јеванђељске удовице. И независно од тога, имамо ли ми снаге за телесне подвиге, свако од нас може савршавати унутрашњи подвиг. Шта је то заправо? На пример ћутање ради молитве – то је најстварнија духовна аскеза. Не чинити примедбе, прихватати све из своје околине онаквим какви јесу, - зар то није подвиг? Већ добродушно трпљење сваке увреде, љубазност и предусретљивост када је у души тешко, - то се уопште може изједначити са мучеништвом! И овај подвиг је изнад многих других. У једном отачнику има оваква приповест: у једном манастиру био је брат који се подвизавао у ћутању. Но, једном су други оци решили да га искушају. Они су се припремали да сви заједно отплове у суседно село, и када су се сви спустили у пристаниште, рекоше поменутом брату: „Лађа је мала, нема места за све. Ти си најмлађи, узми своју упртњачу и иди пешке“. Чувши ово, до тада ћутљиви брат се наљутио и почео да гунђа. Тада оци рекоше: „У његовом бурету је врло горко вино“ (то јест његово ћутање није по Богу). Брат је схватио разобличавање и учинио је земну метанију. Од тада је он себе принуђавао на ослобађање од сваког самољубља, схвативши да је подвиг трпљења увреда и неправедности виши чак и од ћутања.

- У древним манастирима су човека који је хтео да ступи у обитељ, испитивали на разне начине. А како у наше време проверити чврстину хтења у придошлима? Како ви, на пример, одлучујете може ли новоступивша постати истинска монахиња?

- Монаштво – то је потпуно нови живот. Је ли човек спреман да почне од чистог листа, заборави своју прошлост? Је ли он спреман да као апостоли баци све своје старе мреже, да би пошао за Христом? То је оно главно, на шта су гледали у древним манастирима, и то исто је важно и сада. У једном древном отечнику говори се о младићу који је решио да ступи у манастир, а када су његови другови почели да га задржавају, он је оставио у њиховим рукама своју одећу и побегао у манастир. И сликовито говорећи, сваки човек, који је одлучио да постане монах, призван је да остави иза врата манастира сву своју стару одећу, то јест световни живот.

Ви питате: како дознати, има ли у човеку такве чврсте решености? Код нас нема неких посебних испитивања. Сам свакодневни живот показује: је ли способна новоступивша сестра да се у потпуности одрекне од од света ради новог живота у Христу. То се види на пример, по томе што што сестра не воли да излази из манастира, не тражи виђање са сродницима, ништа не оставља код себе од својих световних ствари. Монаха не би трбеало ништа да повезује са светом, чак ни нека ситница. У древни манастирима, по сведочењу Јована Касијана Римљанина, искушеника су питали: је ли он оставио код себе какву било стварчицу или парицу? У то време се није могло ни замислити да би монах држао код себе нешто што би га подсећало на прошли живот! И у наше дане се у манастирима исто односе према овоме. Митрополит Атанасије Лимасолски се у једој беседи сећа, како је један послушник хтео да остави код себе албум са поштанским маркама, које је сакупљао од детињства. Но, старац му је рекао: „Баци га у пећ. Ти си оставио оца и мајку, а не можеш да се одрекнеш од некаквих маркица? Бирај: или марке или Света Гора“. Младић је надвладао себе, послушао је старца и постао слободан. А шта би било с њима да је сачувао ово мало пристрашће? Оно би могло да га одведе назад у свет. Срце монаха се не сме раздељивати. Код нас у манастиру се од почетка тако устројило, да сестра ништа са собом не доноси у обитељ. Свакако, при овоме јој манастир даје све потребно, тако да сестра не би имала никаквих спољашњих брига.

Шта је још посебно важно? Монах је човек молитве. Преподобни Антоније Велики, када је испитивао светог Павла препростог, гледао је на то, је ли он спреман да се моли с њим сваке ноћи. Павле је испуњавао молитвено правило с бодрошћу, и тада га је свети Антоније примио у ученике. И у наше дане љубав према молитви остаје један од главних услова да човек постане монах. Ако се он на пример лењи да дође на службу или испуњава правило, шта ће онда радити у манастиру? Зар он није ради тога дошао у обитељ? Без молитве монашки живот је апсурдан.

Свакако да би се истински молило, потребно је намати никаквих унутрашњих брига, а то се достиже кроз послушање. У манастиру је сав живот устројен на послушању, и обично се већ у првим месецима види је ли ревносна нека сестра у одсецању своје воље? Слушали слободно, то јест не остаје ли унутрашње при своме мишљењу?

Коначно, током даљег времена постаје очигледно, чува ли сестра чврстину у искушењима, која су у духовном животу неизбежна; има ли код ње трпљења и жртвеног духа, да би пребивала у миру са свим сестрама; је ли она спремна да носи тешкоће ближњих. Сестра стиче навику за молитву, читање, манастирски рад. Она сраста са сестринством, и више не размишља о себи без њега. Кратко речено сестра живи у манастиру и радује се монашком животу. Управо то је монахиња. И њен постриг је и за њу и за нас најрадоснији и најжељенији догађај.

- У манастиру се сабирају људи врло различитих способности и дарова, како спољашњих, тако и духовних. При томе је у тако уском кругу све то врло видљиво. Како се онда избегава супарништво, завист?

- У монаштву човек може открити у себи главни дар – способност за општење са Богом, примање Духа Светога. Сви остали дарови су другоразредни. Неко од светих отаца је рекао: човек који се обукао у царску порфиру, хоће ли завидети дроњцима сиромаха? Духовни живот и јесте царска порфира, а земни таланти и преимућства су као дроњци сиромаха. И у манастиру се свако може обући у царску порфиру, и осетити себе као царског сина! Шта је за то потребно? У првом реду дубок молитвени и литургијски живот. На Литургији су сви једнаки. Тамо нема младих и старих, талентованих и недаровитих, образованих и неуких. Сви ми једнако предстојимо пред Христом, и богослужење све освештава.

На самом почетку оснивања нашег манастира, у XIX веку, још када је он био само монашка заједница без свештенства, сестре су сваки дан прочитавале службе саме у молитвеној соби. И на овим службама је владала таква благодат, да су сви околни житељи долазили да се моле заједно са сестрама и спремни да трпе и тескобу, и све неугодности. Богослужење је било главни извор радости, надахнућа! И за нас је сада богослужење темељ живота. Једна наша сестра је причала, да када је дошла у манастир као поклоница, прво што ју је задивило – биле су службе. Она се чудила: како је много сестара и све стоје као један човек – као некаква небеска војска, војинство Христово! У овом јединству је она увидела такву лепоту, такву снагу, да је зажелела да буде такође у овом небеском сабору. Богослужење нас све сједињује чврстим везама.

У монашком животу има још један услов, захвљајући коме у манастиру нема духа супраништва и зависти. То је келејна молитва. Она даје сестрама такво осећање пуноће живота, да им више није потребан никакав земни успех. Захваљујући молитви у манастиру су друге вредности, други поглед на све. Може се рећи, да долазећи у манастир човек се премешта у други координатни систем. На пример, једна сестра, гледајући на другу, не оцењује њену спољашност, таленте, положај. Све ово губи значај за човека који се моли, чији је унутрашњи поглед стално окренут ка Богу. Све и свих он види у Богу. И ми једна и другој видимо пре свега сестре у Христу, са којима заједно предстојимо пред Богом.

Свакако, понекад се дешавају тешкоће. Када се неко предаје нераду у духовном делању и започиње обраћати пажњу на спољашње, тада у његово срце почиње улазити осећање зависти. На пример, сестра започиње да се љути, што јој Бог није дао леп глас као другима. И она уместо да живи и радује се, посведеневно мисли о певању, секира се. Таквој сестри је потребно помоћи да установи за себе правилне духовне оријентире, тако да би схватила да срећа није у томе, да лепо пева, већ у томе да буде са Богом. И да јој Бог све даје ради радости, само је потребно оставити своју вољу и предати се у Његове руке. Старац Пајсије Светогорац је говорио једној монахињи: „Ти имаш толико духовне снаге, али је расточујеш на глупу завист! И ти имаш урођену племенитост, али се мучиш као последња сиротица. Да се ниси блокирала завишћу, много би напредовала у духовном животу, у молитви“. Када отвараш пред човеком друге, духовне перспективе, тада се он постепено избавља од зависти и стиче мир и радост.

- Какав би требао да буде однос према раду у манастиру? Свети оци говоре, да је с једне стране монах дужан да испуњава своје дело ревносно, а с друге – непристрасно. Како се то може сјединити?

- Ако монах води дубок духовни живот, воли молитву, онда се он и правилно односи и према раду. За њега је он духодно делање, кроз које с еон сједињује с Богом. Некада је Адам обрађивао рај по заповести Божијој, и кроз тај рад је узрастао у познању Бога. Ову тајну је људима сада тешко схватити, зато што су они навикли да гледају на рад само као на средство за стицање некаквих земаљских добара. Но, у манастиру се ова тајна открива човеку, јер монах не само да се труди – он испуњава и заповест, твори послушање. И као што рече једна старац, код монаха руке треба да дрхте, када се он подухвати свог посла! И ако се труди сабрано, самопожртвовано, усрдно, онда он као Адам у рају осећа да је Господ поред њега. У једној књизи је има оваква интересантна приповест. Био је манастир у коме је братија много волела да пева на службама, док су служење у кухињи поверили једном „неуком“ брату, који није умео да пева. А он им је служио као светима, који поју о Богу, али је и сам врло волео да слуша службу, и зато је при првој могућности трчао до двери храма да чује, како они певају. Један од братије, желећи да се нашали са куваром, сакрио је кутлачу којом је овај мешао храну. И тако је брат мало послушао песмопјенија и онда отрчао у кухињу да промеша храну. Не нашавши кутлачу, он је промешао узаврело јело руком и ни најмање се не опекавши, опет отрчао да слуша појање. Тада је братија схватила да је Бог пре био са овим братом у кухињи, него ли тамо, где су сви они певали. Ревносно служење ближњим приноси монаху благодат Божију.

И између осталог, из тога, како се човек труди, видно је, како се он моли. Запамтила сам како је у једном филму Свјатјејши Патријарх Кирил причао о митрополиту Никодиму (Ротову): „Он је тако пламено служио Литургију – је ли он могао после тога да не служи тако усрдно и ревносно Цркви?“ Тако и монах, који се усрдно моли, - може ли се потом трудити хладно и немарно?

При овоме је врло важно да се све ради по благослову и не даје срце своје раду. Старац Пајсије је тако и саветовао: „Колико можете, не предајте раду срце. Руке и ум дајте, али срце не дајте“. При таквом устројењу монах је изнутра слободан, код њега је миран и бодар дух, иако при овоме можда он много и марљиво ради. Ово је врло важан моменат! Ако монах звог пристрасности ка послушању губи душевни мир и сукобљава се са ближњима, онда је то разрушујуће и за њега самог и за братство. С једне стране је монах свакако дужан да свако дело врши брижљиво. Но, ипак је најглавније за њега да у сваком делу добија духовни плод, то јест да се смирује, бива послушан, сачува мир са ближњима и мир у своме сопственом срцу. Управо овај духовни плод ће остати у вечности, док ће сва земна дела проћи. И у самој стварности више користи монах доноси манастиру не својим земним даровима, већ тиме што се смирава, одсеца своју вољу, самопрегорно служи ближњима. Ово је највећа корист за манастир.

- Реците, какве тешкоће бивају у молитви? Шта ви саветујете сестрама у таквим случајевима?

- Мени се чини да постоје два основна искушења. Као прво, ђаво привлачи монаха разним делима, да би он увече дошао у своју келију што касније и молио се што мање. Један старац је говорио својим послушницима: „У тренутку када се молиш, ђаво ће ти принети у сећање сто хиљада неурађених послова, да би се ти вртео као мува без главе“. И на жалост, он врло лако искушава монахе на тај начин. Узмите сваког монаха – каква све дела њему не предстоје! И лукави се тиме користи: што је ближе вече, тим више он сугерише монаху помисли, узнемиреност због послова... Једна наша сестра ми је испричала како је била принуђена да води истински рат за своје правило: то јест да примора себе да на време увече дође у келију, те да се у том циљу дистанцира од неких личних послова, од непотребних разговора, планира своје после по дану тако, да их заврши до вечери. Но, она није пожалила што је водила ту борбу и научила себе правилу. Она је осетила да је правило у најдословнијем смислу речи храна монаха. Замислите да човек не једе. Шта се тада дешава? Он се разбољева, слаби, постаје потиштен. Тако се и монах, када не савршава правило, духовно се истошчава, тако да не осећа ни надахнуће ни љубав према Богу. Гледа око себе и види свакодневницу, нема воље за молитвом, помисли су пуне осуда...Духовник нашег баћушке, оца Авраама, игуман Андреј (Машков), постриженик Глинске пустиње, врло је често говорио: „Молитва је со. Ако месо или рибу не посолиш, они ће сатрулити. Тако и човек, ако се не моли, започиње да трули“.

Често монаси потцењују пребивање у келији, а то је један од највиших подвига. У келији се монах подвизава у покајању, трезвењу, сећању на смрт. Чак се и одрицање од света стварно савршава у келији – када с еза време молитве монах одриче сваке световне помисли. Ово је подвиг који нарочито преображава човека. И једно од највећих достигнућа за монаха је да научи себе да сваки дан у једно исто време савршава правило.

Друго искушење са којим се вероватно сусрећу сви монаси – то је базосећајност у молитви. Шта радити у таквом случају? Мени се највише свиђа савет преподобног Касијана Римљанина. Он саветује монаху, да се као старозаветни ратник Аод, користи обема рукама као десном – то јес ти срећу и несрећу користити себи на добро. Код тебе је у молитви све добро, осећаш умиљење, осећаш близину Божију? Одлично, само се не подавај искушењу „с десна“, то јест славољубљу, - и нећеш остати без плода. Но и када долази искушење „с лева“, молитва се чини досадна, а сам боравак у келији тешким, не очајавај и не прекидај молитву и добићеш венац за своје трпљење и верност Богу. Главно је – не остављати молитву. Старац Јефрем Филотејски је саветовао својим монасима да, када су имали тешкоћа у молитви, помало обмањују себе. Он им је говорио: „Дођи у келију и реци себи: протегнућу једну бројаницу, то је брзо“. Потом реци: „Једну сам протегао, протегнућу и другу. Окренућу и трећу, у славу Пресвете Тројице. Окренућу и четврту, у славу четири јеванђелисте“. Тако и нећеш ни приметити да савршаваш своје правило“. Монах који трпељиво подноси тешкоће у молитви и не оставља је, иако годинама не би имао никаквих осећања, - то је мученик у очима Божијим. Молитва никада не пропада узалуд, и човек не губи ништа када се подвизава у њој. Он ће несумњиво добити награду од Бога.

- Болест нашег века - то је униније, раслабљеност душе. Како ви саветујете сестрама да се боре против помисли унинија?

- Старац Софроније (Сахаров) је писао, да се у епохи, када је Ајнштајн дошао свог великог открића, човечанство погрузило у тешко очајање. Другим речима у једно исто време људски разум је достигао свој највиши развитак и пројавио своју потпуну немоћ. Највећа открића, најразвијенији интелект – нису залог среће. Обратно, она чак могу водити ка деградацији и рушењу. И као што примећује старац Софроније, у истој тој епохи преподобни Силуан је добио од Господа откривење: „Држи ум свој у аду и не очајавај“. Ова утешна реч: „Не очајавај“ је преко старца Силуна речена од Господа свим савременим људима. Лек од очајања је смирење и нада на Бога.

За игумана манастира је једно од најважнијих дела – подржавати у братству бодар дух, тако д ане буде ни трага од унинија. Ово је залог правилног духовног живота. Један древни подвижник, ава Аполос, када би приметио да је неко од братије жалостан, одмах би га позивао код себе, испитивао га и потом охрабривао: „Зашто с ежалостиш? Приличи ли монају малодушност? Нека грешници и незнабожци ридају, а нама приличи радост“. Заиста, иако монах иде тесним путем, ипак у исто време у монашком животу скривено присуствује велика благодат. Господ посебно подржава и утешава монахе. И ма какви били узроци унинија, њих је увек могуће надвладати. На пример, понекад униније потиче од некакве смућујуће помисли: ђаво представља монаху нешто у црном светлу. Тада је довољан један поверљиви разговор монаха са духовним оцем, да би се униније у потпуности развејало. Још може бити, да се човек преморио, и ово се обично прати угњетеношћу душе, мрачним помислима. Посаветујеш таквом човеку само да се наспава, прошета – и видиш: он је поново весео, и чак не може ни д асе сети због чега је клонуо духом. Догађа се да човек падне духом због тога што је сагрешио. Униније је од греха – оно је опасније чак и од самог греха. Ово се може упоредити са стрелом на чијој је оштрици отров. Стрела је грех, а отров је униније. И када је човек рањен грехом, њему је важније од свега да не пада духом, не дозволи унинију да затрује све његово биће. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је у таквим случајевима говорио својим послушницима: „Исповеди грех – и буди весео!“

Шта још може бити узрок унинија? То, да се човек није сасвим одрекао од света. Он чува у срцу некакву привезаност, хоће нешто световно – и зато се његова душа раздељује и тугује. Но, ако се он отоврено и са покајањем исповеди због овога, онда се може врло брзо исцелити од жалости. Униније понекад настаје још од тога што се човек устремљује ка високим врлинама, које су сада недоступне за њега. Најраспрострањенији пример: монах је прочитао о благодатним стањима, надахнуо се, устао је на правило – а благодати, како му се чини, нема. И гле он се љути, моли се већ без надахнућа, код њега је гомила помисли. А у ствари, само то што је устао на правило да произноси молитву – то је већ дејство благодати Божије. И ако монах само буде волео своје правило и испуњавао га усрдно, онда ће он напредовати у духовном животу.

Униније чини монаха немоћним, а нада на Бога му помаже да надвлада све тешкоће. Чак иако је монах запао у лењост – то није повод за предавање унинију. У сваком моменту монах може рећи себи, као блудни син: „Устаћу и отићи ћу Оцу моме. Испунићу своје правило, читаћу Јеванђеље“. И његов живот ће се променити, он ће опет стати на пут, који води ка Богу.

- Свима је познато, да је служење игуманије сложено. Да ли бисте нам рекли, шта је за вас најтеже у овом служењу?

- Једно од најсложенијих питања је како сачувати у свем манастиру и у срцу сваке сестре ревност по Богу? Монах нема право да буде нерадив, он треба да гори духом! У првим вековима сви хришћани су пламтели духом, тако д асу били спремни да дају Христу све, све до сопственог живота. А када се започело духовно хлађење, управо су монаси постали они, који су сачували у својим срцима ватрен дух, ревност по Богу. Монах – то је савремени херој духа, то је борац свагда спреман за битку. Ако он губи ревност и избегава проливање крви ради заповести Христових, онд аје за њега ово освртање уназад, ка световном животу. На Светој Гори је у наше дане био један подвижник, монах Арсеније; на почетку свог монашког пута он је запао у нерад, оставио молитву, аскезу и како је он сам говорио, постао је мирјанин у монашкој ризи. Једном је он запао на лађи у олују и почео тонути. Погибија је била неизбежна, и он је почео призивати Богородицу: „Спаси ме, и ја ћу променити свој живот, подвизаваћу се ради Господа!“ Пресвета Богородица га је спасила и он је после тога постао други човек. Управо тако и ми треба да се непрестано молимо Господу и Божијој Мајци, да би нам Они помогли да сачувамо ревност у нашим срцима. Само онај монах који се подвизава, гори духом – живи истинским животом у Христу. Ма шта он радио, било да је то рад или молитва, он све чини са надахнућем. Са посебном одлучношћу он одсеца своју вољу, смирава се, жртвује себе. И његова ревност по Богу распаљује срца оних који га окружују. Као што је говорио старац Пајсије, корисније је налазити се поред истинског монаха, него ли чак читати житија светих.

Ревност – то је оно што нам је потребно обнављати у себи сваки дан. Сваки дан ми смо призвани да започињемо живот поново, будимо се ујутро и радујемо се: данас ћу угађати Христу, одрицаћу се од себе, служити ближњима, молити се. Данас ја започињем свој пут ка Богу! У земаљском животу не може бити да човек једном престане да се подвизава, да једном каже: „Достигао сам све, више ништа не могу да учиним“. Човек је призван да тражи Бога опет и опет. Тражење Бога – то и јесте Његово проналажење.