Матушка Домника (Коробејникова). Kaкo се исцелити од увредљивости (злопамћења)

Данас на почетку беседе хтела бих да са вама поделим једно расуђивање. Господ је свакоме од нас дао велики дар. Који? О њему је добро рекао атонски старац Порфирије:

„Колико је велики дар, који нам је дао Бог, - право да општимо с Њим сваког часа и сваког тренутка, у ма каквом стању се ми налазили“.

Хтела бих да ми увек врло ценимо овај дар, да бисмо надахнуто савршавали молитву и да нас ништа земно, никаква пристрашћа или животна искушења не би удаљавала од овог блаженог делања – живог општења са Господом Исусом Христом.

Код светог Николаја Српског има једна дивна метафора. Он каже да је општење са Господом – океан радости, а да су сва животна искушења ништавне капље, које без трага ишчезавају у океану. Ево како он пише:

Господе, отвори пред нама океан небеске радости, пред којим су све наше жалости и искушења као капљице, које не могу замутити овај океан. О браћо, колико малу цену тражи од нас Господ за ову радост, у којој се купају анђели и пливају праведници! Испунимо неколико Његових заповести – управо то је и сва цена! О Господе Исусе, пречудни источниче радости, радости наша и умиљење, не допусти мутним капљама невоља и напасти да нас отрују!“

И ја желим, да ми не дозволимо никаквим искушењима да преотму од нас ову радост – општење са Богом. У том погледу нас не би требало да одвлачи ни такво искушење, које се често доживљава у свакодневном животу. О каквом искушењу ја говорим? О љутњи на ближње.

Преподобни Јован Лествичник пише, да увредљивост руши духовни живот, као што рђа разлаже гвожђе. Он, истина, употребаљава мало другачији израз: не увредљивост, него злопамћење. Но, ово су врло блиски појмови. И ево погледајте, каквим прецизним речима карактерише он ову страст:

Злопамћење је отров за душу, црв ума, посрамљење молитве, пресечење мољења, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива.

Човек који се подао увреди, више не може да се чисто моли. Увреда га мучи као трн забоден у душу, и поништава његово мирно стање, неопходно за молитву.

О једном старцу, оцу Теодосију Каруљском, причали су да је у младости знао за сладост умно-срдачне молитве. Молитва се непрестано творила у његовом срцу, али се он једном изнендано лишио ове благодати. Због чега се то догодило? Због тога што је почео да се љути на једног друга из богословије, који му је досађивао. Његово срце се испунило греховним осећањима, и молитва га је напустила.

Нешто слично се може догодити и нама и зато за нас и најмање увреде нису уопште ситница. Са сваком од њих је потребно борити се, као са грехом који нас удаљава од Бога. Неки људи не сматрају увредљивост нечим лошим. Њима се чини да има ситуација, када је просто немогуће не вређати се. „Па мене су ранили! Тако су ми рекли или тако су поступили са мном!“ Међутим, љутња је је увек нешто супротно хришћанском понашању, она је увек грех.

Познато је да неки старци чак нису дозвољавали ни исповест оним људима, који су се подали увредљивости. Можда се ви сећате како се односио према увредљивости преподобни Зосима (Верховски). У уставу Тројице-Одигитријевске пустиње он је завештао да све сестре увече измољавају једна од друге опроштај и разилазе се по келијама, не другачије до са мирним духом према свима. А оним сестрама, које су се посвађале и нису хтеле да моле за опроштај, устав је заповедао да им се не да ни да једу, ни да пију, док се не помире.

И ја бих хтела да код свих вас буде таква унутрашња устројеност – никада се не вређати. То је један од најбољих, најплодоноснијих духовних подвига! Старац Јосиф Исихаста је писао:

Не стиче умни, благородни, лепоречиви или богати, већ онај кога вређају а он дуго трпи; кога вређају и он прашта, онај кога клевећу и он трпи. Он се очишћује и просветљава више од других. Он достиже високу меру, он је још овде – унутар раја“.

И нема ништа лепше од човека који се у свакој ситуацији смирује, трпи и моли се! У овом се види истински хришћанин, у овоме се пројављује лепота и племенитост његове душе.

И добро би било да се ми стално, чак и у најнезнатнијим ситуацијама старамо да се вежбамо у борби са увредљивошћу. Код сваког човека бива свакодневно мноштво повода за то. На пример, узели су од нас неку ствар без питања или нам рекли нешто непријатно, или нас је неко исмејавао или пак заборавио на нашу молбу. И врло је важно да бисмо ми у свим овим ситуацијама чували душевни мир и не прихватали никакве помисли увређености, озлобљености.

Борење са увредљивошћу је посебно важно зато што се ми тако боримо са својим егоизмом, са својим страстима. Иза увреде се обично увек крије нека страст. И сада бих хтела да мало подробније испричам о томе шта стоји иза наше увређености, због чега се ми вређамо.

Свакако, главни узрок увређености увек је грех. Када човек има греховне помисли, са којима се не бори, тада он дословно има рану у својој души. Грех, који делује у њему, лишава га благодати и чини га слабим и рањивим. И због њега он неправилно доживљава ближње и догађаје, због свега се гневи и на све се љути. Код старца Емилијана има о овоме добра поука:

„Када човек греши, он се удаљује од ближњих и стиче осећање, да га они не воле, не жале, не мисле о њему, не интересују се за њега. Слично као што језик који изгуби чуло укуса, не осећа сладост меда, тако и човек греха страда од безосећајности, не доживљава љубав људи, вређа се и све тумачи неправилно, сматрајући, да му сви желе зло, да сви живе и радују се, а њега су одбацили.

И чак ако ти пролијеш крв за њега, он ће другачије протумачити твоју љубав. Ако му кажеш нешто добро, он ће сматрати да се ти мешаш у његов живот. Ако му кажеш: седи ту, он ће мислити да га презиреш. Грешан човек живи у оковима свога греха и страшној тамници своје усамљености.

Када се човек нађе у оваквим ситуацијама много пута, долази до закључка да га ближњи не воле, не желе, не помажу му, да су они у нечему криви, иако је потпуно јасно да је он сагрешио. Онај који се ослободио од греха, задобија осећање да га сви воле, жале, све осећа као своје сроднике, хтео би све да загрли, јер су сви испуњени милошћу према њему. Дакле, што се више ослобађам од греха, тим више долазим у јединство са ближњима. И обратно, што више грешим, тим више се одељујем од свих“. Дакле, ако видимо да се на сваком кораку вређамо, онда знајмо да је узрок томе – грех и губитак благодати. А лек је – исповест, покајање и молитва.

Душевно слабим и склоним ка увредљивости постаје се од сваког греха. Но посебно увредљиви људи бивају због тога, што у њима јако делују самољубље и гордост.

Код преподобног Симеона Новог Богослова имају овакве речи:

„Ако у оно време када га вређају или раздражују, човек силно страда од тога у срцу, нека зна да носи древни змију – гордост у недрима својим“.

У наше време се овај душевни недуг посебно раширио. Древну змију – гордост – носи у своме срцу сваки човек, и зато сада скоро да нема таквих људи, који се не би вређали. Но, предност хришћана је у томе, што се они свесно боре са овим грехом. Један од признака истинског хришћанина јесте управо жеља да се победи своја гордост. И у пракси се ово изражава чешће од свега управо у томе, што се ми старамо да се никада не вређамо. Ми не тражимо да се с нама говори увек учитиво и љубазно, да се на нас обраћа пажња, да нас разумеју и слушају наше мишљење. Ми желимо да стекнемо смирење, које нас сједињује с Богом, и зато смо спремни да добродушно трпимо свако срамоћење. Код старца Емилијана имају овакви редови:

„Нико не може бити с Богом, ако се не смирава, ако се не презире, ако не губи нешто, ако не трпи штету сваког дана. Свакодневно трпети штету, лишавања и срамоћења од других – то је наше опитно смирење, које нас чини великим пред Богом и благословеним код Бога.

Ја морам да окушам смирење у великим порцијама, опет и опет и често се скрушавам. Међутим, када ја ништа не примам од ближњег, када ја чувам своје достојанство, пазим на то да ме уважавају, воле, да будем жељеним, да ме разумеју, одобравају, признају, - тада нема Бога са мном. Тада је мој живот душеван, а не духован. Тада ја живим душевним доживљајима, у некаквој инфериорности. Другим речима, живим по законима психологије, а не духовног општења“.

Дакле, истински духовни живот је могућ само онда, када смо спремни да се боримо са увредљивошћу, и управо то представља директан пут ка светости. Као потврду овога могу се навести на стотине примера. Многи подвижници које ми сада поштујемо, у своје време су врло страдали и од гордости и од увредљивости. Но, они су имали чврсту решеност да победе себе и изнутра су се преобразили. Ево шта на пример каже о себи старац Јефрем Филотејски, ученик старца Јосифа Исихасте:

„Када сам био искушеник, моја гордост је била растом виша од мене. Мислио сам да представљам нешто по себи, зато што сам од детињства водио строг живот.

Старац Јосиф, који је умео да види ствари онакве какве јесу, својим оштрим погледом је приметио, каква звер живи у мени и подухватио се да је убије. Шта он све није чинио са мном! Све те године, у којима сам био поред њега, ја сам само два пута чуо своје име. Обично ме је он називао овако: луда, неспретњаковић, мали и другим сличним надимцима. Но, колико је било љубави иза ових оштрих заједљивости, каква чиста брижност иза ових увреда!

Свакако, када ме је изобличавао, није ми било свеједно. Моја гордост се ритала у мени и говорила: „Зашто Старац само према теби показује овакву строгост? Зашто те грди?“ Но, захваљујући поукама Старца и просвећењу Божијем, водио сам сурову борбу са страшћу, јер сам знао да ако та звер – гордост не умре, то ми он неће дати да дишем.

Душом сам се распео, да бих се удостојио васкрсења. Осећао сам дубок бол – ишао сам у своју келију и грлио Распетог, говорећи са сузама:“Ти си као Бог претрпео оспоравања, неправде од гомиле грешних људи, а ја грешни и страсни зар не могу да прихватим изобличавања? Старац поступа тако, јер ме воли, јер је његов циљ да ме спаси“. И осетио сам како се оснажила моја душа, да бих поднео распињање.

Мало по мало ја сам се избавио од греха гордости. Тако је започео мој монашки пут, промена мога живота. То је био тежак, али диван живот“.

Отац Јефрем је храбро подносио увреде, молио је од Бога помоћи и постепено стекао дубоко смирење, а са њим и духовну слободу, благодат и радост. И ми ћемо неизоставно добити исте духовне плодове, ако будемо имали одлучности.

Још један разлог због кога се ми вређамо је недостатак љубави према ближњима. Када у нашој души има љубави, тада ми осећамо унутрашње стање других људи. Ми осећамо срцем да је човек поред нас растројен или уморан или оптерећен неким проблемом. И ако је он некако непријатељски погледао на нас, нешто прогунђао као одговор на наше питање или чак рекао нешто непријатно – ми се не вређамо, већ саосећамо у његовом болу. И ми смо спремни да све претрпимо без љутње и увреде. Поред тога ми смо свесни да се сваки човек понаша у складу са својим карактером и васпитањем. Старац Емилијан овако расуђује о овоме:

„Ви ми кажете: „Зар је правилно да ближњи чини са мном све што хоће?“ Свакако да је правилно! То је и правилно и природно, зато што човек поступа у складу са својим карактером. Нервозни ће се нервозно опходити, кротак ће се понашати кротко према теби; учитив ће разговарати уљудно, а груб ће природно разговарати грубо. Као што код деликатног човека не можеш наћи грубости, так ни од грубог не можеш очекивати учитивости. Сваки човек својим понашањем изражава сувишак свог срца, и не може давати нешто друго, то јест неће давати оно што ти хоћеш. Човек се понаша онако како су се понашали његови родитељи, сходно својим наследним особинама и са животом који је он до данас водио. Све ово пада на мене. Оно што ја могу заправо учинити – то је да прихватим свакога онаквим какав јесте, а нарочито онда када ми се противи, када иде против мене, зато што ме то може учинити светим“.

Ближњи нас чине светима, ако ми трпељиво подносимо оне увреде, које нам они ненамерно наносе. А ако ми не желимо ништа да поднесемо, то јест вређамо се због свега, онда то значи, да ми просто још нисмо решили да постанемо свети, тачније – не желимо да се растанемо од свога егоизма.

Догађа се и да се човек често љути на своје ближње услед инфантилности, која није ништа друго до пројава самољубља и егоизма. Инфантилан човек, као дете, стално тражи пажњу према себи, љубав, љубазност. И он се вређа када ово изостаје.

Узрок увредљивости може бити и повишена осетљивост. Ова особенсот душе је наизглед невина, али у стварности она врло омета духовни живот. У сваком друштву ће се поред нас наћи и људи, који ће нас овако или онако „рањавати“. И ако смо ми превише осетљиви, онда ћемо се живећи са ближњима ми свакодневно огорчавати и губити душевни мир. Од ове слабости, превелике осетљивости, потребно је тражити исцељење исто онако као тражимо исцељење од страсти. Старац Порфирије Атонски је говорио једноме од својих духовних чеда:

„Чедо, једини твој недостатак се састоји у томе, да си страшно осетљив и да не подносиш никаквих увреда. Нема ничег горег од повишене осетљивости! Имај у виду да она представља праузрок свих обољења! Зато се старај да се избавиш од ње или да је у крајњој мери некако ограничиш. Иначе ћеш причињавати штету и самом себи и својим блиским.

Сви смо ми жртве увреда. Чедо, реци ми, зар се може нешто учинити са људима, то јест ставити ситуација под контролу? Свакако да не може“.

Ми не можемо учинити ништа са нашим ближњима. Једино што можемо то је да се сами променимо, свакако уз помоћ Божију. Као што је говорио поменути старац Порфирије, хришћанин мора умети да живи са свим људима и да се прилагођава свим условима и карактерима.

Хтела бих да скренем пажњу на следећу ствар. Ако се човек уопште не бори са увредљивошћу, онда га таква пасивност може довести до озбиљног душевног греха. Уопште увређеност је болесно стање душе. И у таквом стању не треба остајати дуго. На пример када имамо повишену температуру, и боли нас грло, ми се старамо да се одмах излечимо, јер се у супротном болест може ојачати, постати хронична и оштетити неке органе. Управо тако ни увређеност не би требало да остављамо у својој души, јер се она у супротном може озбиљно озледити. Ја се сећам много таквих случајева, када је човек један пут дозволио себи да се наљути на некога и онерасположи, а потом није могао да изађе из овог стања много дана. Њега је све рањавало, у свакој речи он је чуо подсмех или прекор. Човек просто престаје да личи на себе! Он се увредио и растужио због таквих ствари, на које раније није ни обраћао пажњу. На пример, ако поред њега разговарају шапатом, да му не би сметали, а он помишља: „Зашто се они дистанцирају од мене?“ И огорчен је читав дан.

Или догоди му се да се разболео. Њега је посетило неколико пријатеља, донели су му послужење, окружили га љубављу, а он се потом огорчује помислима: „А зашто ми и други нису дошли у посету? Зашто су заборавили на мене? Ето, они се сви радују животу, а ја сам овде сам“. И тако се човек огорчује свиме. Он би хтео да изађе из овог стања, али то више није тако једноставно. И све то због тога што је пре неког времена он пустио у своју душу вирус увређености, то јест прихватио је помисли и подао се осећањима.

И ако ми знамо за такву склоност ка увредљиовсти, повишену осетљивост, онда је потребно да се много молимо и уопште да не разговарамо са помислима.

И сам Господ нам стално помаже да стекнемо уздржаност и истовремено еластичност душе. Он поред нас поставља најразличитије људе, да бисмо ми могли да тренирамо свој карактер. И ако се ми старамо да у свакој ситуацији сачувамо мир, онда ће се на крају крајева наша осетљивост очистити, освештати и претворити у предивно својство душе – осетљивост према ближњем, саосећање.

Ми смо већ навели неколико узрока увредљивости, али се у целини сви они могу свести на један. Увредљивост увек говори о расејаности и нераду у духовном животу. Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Оца Јована Крестјанкина су некада запитали, да ли се љути на неоправдане примедбе старешине храма, у коме је он тада служио. Отац Јован је договорио: „А, када бих могао да се љутим? Мени недостаје време за љубав, па зашто би га онда трошио на љутњу“. Отац Јован је био врло енергичан, жив и ревностан служитељ Божији, њему је било непријатно да се чак и на трунтак одвоји од Бога, од љубави према Њему и ближњима и замисли о некаквим ситним увредама.

Уопште сваком човеку који је склон увредљивости, може се посаветовати да више помаже ближњима. И ово је истински хришћански став. Човек који се вређа, узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у узајамне односе са људима, уместо да општи са Господом и испуњава заповести.

И запамтимо: ми можемо започети стварни духовни живот само онда када одбацимо увредљивост, то јест разматрање како се ко према нама односи. Сваки дан нам може доносити некаква изненађења, неспоразуме, нешто супротно нашој вољи, нашим плановима и расположењу. И ми би требало да будемо изнад свега, те да следимо за тим, да наш ум не буде уплетен у помисли: „Како су на мене гледали? Шта ли су мислили о мени? Зашто су ми ово рекли?“ Све такве помисли је потребно одбијати, одбацивати, иначе се никада нећемо моћи молити нерасејано. Старац Емилијан говори о томе:

„Вама је потребно да оставите све сувишно и заволите Бога. Ако ви дођете код мене, погружени у своје пролазне бриге и прогутани свакодневницом и животним романима, онда вам ја ништа не могу помоћи. Нећемо имати о чему да разговарамо. Ако ме ти питаш: „Које правило да испуњавам, оче?“, а сам си у том тренутку узнемирен што су те прескочили за трпезом, послужили те са мало хране и ти остао гладан, или када су с тобом грубо разговарали, и није се остварило оно на шта си ти рачунао, или када је уморно твоје тело или те боли живот, или ако се нешто догодило код тебе кући, онда какав ти савет могу дати у погледу молитве? Тебе брине час једно, час друго, треће, али само не молитва“.

Ма колико то било тешко, хришћанин је призван да се стално узвишава над животним неприликама.

Сада, хајде да подробније кажемо о томе, како се можемо борити са увредљивошћу, каква правила су овој борби.

Прво правило – никада не показивати своју увређеност, то јест не подавати се страсти на делу. Када се ми осећамо увређени, хтели бисмо да разјаснимо односе, на пример да запитамо: „А зашто ти тако са мном разговараш, шта сам ти учинио или учинила?“ Другим речима, хтело би се да се прекори човек који нас је увредио и захтева добар однос према себи. Но, када изразимо страст (гнев) – онда је ојачавамо у своме срцу. Старац Јосиф Исихаста је поучавао о овоме врло сажето:

„Ако проговориш – изгубио си“.

Испричаћу вам случај из живота свештеномученика Петра (Зверјова). Неко време, као викарни епископ, он је служио под управом архиепископа Евдокима (Мешћерског). Народ је у тој епархији врло заволео епископа Петра због његовог ревносног служења и приступачности за све. Њега су почели позивати на све престолне празнике. А архиепископ Евдоким је почео осећати завист и увређеност, и на крају крајева дошло је до тога да је он омрзнуо епископа Петра. Владика Петар је осећао његов непријатељски однос и једном је покушао да се помири с њим. На Прашталну недељу он је пришао архиепископу, учинио велику метанију пред њим и уставши, рекао је: «Христос посреди нас». Но, архиепископ је одоговрио: «Не, да не буде». Увреда је силно деловала у њему, и он се није могао уздржати, па је изговорио речи, које му је дошапнуо ђаво. И тако је страст у његовом срцу остала неисцељена, и још више је ојачала. Даља судбина архиепископа Евдокима је била врло жалосна: он је отпао од Православне Цркве и запао у обновљенички раскол. Од мале пројаве страсти, од неуздржања у речима, он је постепено дошао до пада и потпуног удаљавања од Бога.

Што више човек попушта оваквим поривима, што чешће изражава све што је на његовом срцу, то ће се наћи у све већем и већем ропству. Страсти ће га оробити. И обратно: када ми обуздавамо себе, забрањујемо себи изливање емоција, онда ми можемо победити и најјачу страст. Опет бих поновила већ наведене речи преподобног Симеона Новог Богослова: «Ако у оно време када га вређају или му досађују, човек силно болује у срцу због овога, нека он зна, да носи древну змију – гордост у недрима својим».

Даље свети отац говори:

«Ако човек буде противречио са горчином и говорио дрско, то ће додати снаге змији да излива отров у његово срце и немилосрдно прождире његову унутрашњост. А ако будемо ћутећи подносили увреде, онда ћемо је раслабити и на крају учинити (змију) немоћном».

И свакако, важно је уздржавати се не само на речима, него уопште од свих спољашњих пројава увређености: на пример од тога да се иде са суморним изгледом и не поздравља са ближњима. Још се као недопустива ствар сматра да хришћанин престане да говори са оним који га је увредио. Чак је и сама мисао: «Нећу да говорим с њим» - већ злочин. Овим ми бришемо човека из живота, он за нас као да престаје да постоји. И ово је, може се рећи, као убиство.

У уставу Ватопедског манастира има чак посебан одељак о овоме. Тамо је написано да је неговорење са братом – смртни грех, који представља препреку за Причешће. Ово је заиста једна од крајњих пројава увредљивости, која сведочи о томе да се човек врло јако подаје страсти. И у таквом стању он свакако не може примати Тајне Христове. Сваки пут када осећамо увређеност, ми треба да себи поставимо питање: како ћемо се причестити? Пред причешћем, као пред смрт, ми треба свима све да опростимо.

Често се догађа да се људи тек у ванредним околностима мире једни са другима: на пример када се јавља опасност растанка или смрти. Но, ми не би требало никада да очекујемо ванредне околности, да би праштали једни другима. Код нас су и овако увек ванредне околности. То је причешће Телом и Крвљу Христовом. На сваку литургију ми треба да долазимо помирени са свима – само тада ће нас Причешће стварно сјединити са Христом.

А да би се било у миру са свима, важно је као прво, као што смо већ рекли, никада не показивати споља увређеност, већ принуђавати себе на мирно општење са ближњима. И као друго, потребно је свакако, да у срцу нашем не остане никакве рђаве помисли против ближњег.

И ово је још једна услов у борби са увредљивошћу. Само онај човек може победити ову страст, који одбацује помисли увреде. А ове помисли су отровне стреле, које носе смрт души. При томе овакве помисли врло често говоре лаж.

Испричаћу вам једну причу. У давна времена један цар је упутио свог гласника цару суседних области. Гласник се од ужурбаног идења задихао и ушавши код цара, почео говорити, губећи дах: „Мој господар...је наредио да вам кажем...да му дате беле коње...А ако му не дате, да...“ Он се опет зауставио, да би одахнуо. А цар је ускликнуо: „Не желим више да слушам! Пренеси своме цару, да немам таквих коња! А ако би било, онда...“ При овоме он је замуцао и замислио се. А гласник, чувши ове речи, преплашио се и истрчао је из дворца. Када је он пренео своме цару одговор, овај се разгневио и објавио рат суседу. Рат је дуго трајао – много крви је било проливено, много области опустошено. Коначно оба цара су пристала на примирје и сусрели се ради преговора. Један цар је питао другог:

- Твој гласник ми је пренео твоје речи: „Дај ми беле коње, а ако не даш, онда...? Шта си овим хтео да кажеш?

- Хтео сам да кажем: „Ако не даш, онда пошаљи коње друге боје“. То је и све. А ти, шта си хтео да кажеш, када си одговорио: „Немам таквих коња, а ако би и било, онда...“?

- Хтео сам да кажем: „...онда би их неизоставно послао на дар моме добром суседу“. Да, то би било све.

И верујте да у нашем животу већина увреда такође ниче због ситница и недоречности. Уопште свака помисао, која доноси огорчење, љутњу, - то је помисао од лукавог, и у њој нема истине. А признак напредног хришћанина је то, да он уопште не прихвата овакве мисли. Онда ћемо памтити да је свака наша љутња једног на другог – само замка ђаволска, који се упиње да поништи нашу љубав. И када се осећамо увређени, поступајмо као што саветује старац Јефрем Светогорац:

„Чедо моје, нарочито презири помисли непријатељства према братији, јер их ђаво умеће, да би ти отео највећу врлину, то јест љубав. Изгони одмах ове помисли, твори молитву и говори ђаволу: „Шта ми више будеш доносио помисли мржње према браћи, тим више ћу их ја волети“. И одмах мислено загрли оне, према којима ти ђаво навејава мржњу, и говори: „Ево погледај, завидљиви сатано, како их ја волим. Ја ћу и умрети ради њих!“

У борби са увредљивошћу важно је сачувати још овакво правило – не збуњивати се, тим више не западати у униније, када ова страст делује у нашој души. Преподобни Марко Подвижник поучава:

„Када се од увреде раздражи твоја унутрашњост и срце, ти се не жалости због тога. То је само постало видно оно што је пре лежало у нама. Са радошћу обарај поникле помисли, знајући да ако их будеш истребљивао при првој појави, то ће се и зло победити заједно с њима“.

Видите, како он каже: не жалости се, већ са радошћу одгони поникле помисли. У нашем срцу треба увек да буде животворна радост, која долази од наде на Бога. Господ је увек поред нас, и не би требало да сумњамо да ће се дејство страсти прекинути и да ће Господ дати мир нашем срцу. Потребно је само смирено поднети дејство страсти, не остављајући свакако при овоме молитву. И нека нам се чак и чини, да је наша молитва неискрена, да се ми више подајемо страсти (љутњи), него ли што се молимо, и да Господ такву молитву не прима – ипак ћемо се молити макар и таквом, нечистом молитвом. И већ за само наше принуђавање Господ ће нас помиловати. Старац Емилијан говори о овоме:

„Чак и ако сам ја горд, егоиста, ако сам се уподобио демонима својим погорђивањем, но уколико ја говорим: „помилуј мегрешног“, Бог ће по Својој љубави обратити пажњу на то што ја изговарам устима, а не на то што је код мене у срцу, и прими ће моје покајање. Таква је Његова доброта“.

Уопште молитва је свакако најефикасније оружје против увреда. Брже од свих побеђује увређеност управо онај човек, који се одмах почне молити, када га нападну помисли увреде. Реакција треба да буде муњевита! Што пре се почнемо молити, тим бољи ће бити резултат! Но, чак и ако смо ми унеколико закаснили и подали се увреди, то не значи да је све изгубљено.

У животу старца Јефрема Катунакијског био је један случај, о коме је он причао својим чедима. Једном је он предложио старцима у Катунакију да укину сабрања после литургије, на којима су они пили чај и разговарали једни с другима. Он је хтео да се после службе сачува безмолвије (тиховање) и на тај начин се очува духовни плод Божанске литургије. Међутим, оци су се успротивили, и старац Јефрем се силно увредио, тако да два није могао да се смири. Ево шта је он о томе испричао:

«Ја сам се наљутио, два-три дана сам се тресао од увређености. Коначно сам се са великим душевним полетом помолио: «Свети Василије, свети Теодоре Студите, света Ирино Хрисоваланди, ја се подвизавам онако како ви учите, а на крају ево западам у овакво стање». Одмах се моја душа напунила миром према свим оцима, и ја сам осетио, да сам постигао велику победу. Три дана ми се чинило, да за мном иде девојчица од 12 година – Пречиста Дјева».

И ми, када се обраћамо за помоћ Господу, Божијој Мајци, светим, не можемо бити неуслишени! Они односе од нас све увреде, сва огорчења и пуне наше срце миром и утехом.

И важније од свега је да ми у нашем животу чувамо чврсту везу са Христом, на Њега само да полажемо наду, у Њему да тражимо ослонац. Сами по себи, без јединства са Господом, ми смо немоћни пред страстима. Код старца Емилијана има овакво расуђивање:

«Сви ми људи се врло лако ломимо, и склони смо паду. Код нас нема чврсте самоконтроле. Имамо нерве, срце и мењамо се свакога часа. Идеш ли на пример са неким да прошеташ, да би се релаксирао, а он се успут сети нечега, мења се и постаје суморан. Ти му говориш једну реченицу, а он је неправилно схвати и од тада избегава да се с тобом сусретне. Такви су сви људи. Наши нерви су неотпорни, срца су нам осетљива, и зато је потребно да се сјединимо с Богом да бисмо стекли снагу».

Само онда какда се тесно сјединимо с Богом, ми задобијамо унутрашњу снагу. А увредљивост, рањивост, губитак унутрашњег мира свагда сведочи о томе, да је прекинуто тесно општење са Христом. И када кажемо: «Ја сам увређен», онда тим самим признајемо: «Ја сам заборавио на Христа». Ја нисам с Њим. Ја се занимам свиме, само не Богом».

Наше молитвено правило нам нарочито помаже да обновимо своју везу са Христом, наравно ако га не испуњавамо формално, већ изговарамо сваку реч молитве осмишљено, увиђајући да је молитва живо обраћање Богу. Тада ће нам наше правило помоћи да живимо у Богу, живимо Његовом силом, Његовом снагом. Владика Атанасије Лимасолски расуђује овако у једној од својих беседа. Зашто Бог слободно дозвољава људима да Га вређају, чак и да хуле? Зато што код Бога нема осећања незаштићености. Бог је слободан и Он воли све људе, независно од њиховог односа према Њему, Он је слободан у љубави, у милости. А ми се осећамо незаштићени, ми зависимо од мишљења и односа других људи, и у томе је корен свих наших увреда. Код нас се догађа овако: нас пецну – ми се увредимо, нас не уваже – ми се жалостимо, престајемо да волимо човека, губимо наклоност према њему, то јест ми нисмо слободни, већ зависни. Како да стекнемо унутрашњу слободу и снагу да волимо све? Све то нам даје молитвено правило. Оно нам доноси осећање заштићености, пуноће, уверености. Испуњавајући га постојано, ми, може се рећи, постајемо способни да живимо бестрасно. И овим ми сведочимо да је Бог наш велики.

Тиме што се не вређамо, ми проповедамо о сили Божијој. Ми смо изнад свих увреда, зато што у нашем срцу живи Бог, Који нам даје ослонац, снагу, наду. А у супротном случају, где је наш Бог? Рањивост, увредљивост, сведочи да ми немамо наде на Њега.

Чуваћемо чврсту везу са Христом, и зато ћемо се постарати да Му се током дана молитвено обраћамо, и посебно ревносно ћемо савршавати своје правило. И никада ни због чега нећемо губити мир, којим ће Господ испунити срца наша. Ево како говори о томе старац Емилијан:

«Молитва доноси радост, јер је она општење са Богом. Нећемо гомилати у себи горчину увреда од ближњих, нити ћемо се мешати у туђа дела. Ништа не треба да нас одвлачи у нашем животу. И онда се не бојмо. И нећемо се узнемиравати и страдати. Чак када с вама поступају неправедно, острашћено, не узнемиравајте се, не брините се. Ваша срећа, успех неће пропасти од тога, јер га ми не очекујемо од људи, већ од Бога».