Ново-Тихвинский женски манастир
 
 Наш поштански фах   Адреса: 620063, Јекатеринбург, ул. Зеленаја рошча 1  Верзија за штампање   

Русская версия
English version
Храм светог Александра Невског
Подворје посвећеном Свемилостивом Спасу и Пресветој Богородици
Преподобни Василиск Сибирски
Подворје у Меркушину
Радионице
Реч духовника
Монашки живот
Разговори са монаштвом
Фестивал у Србији
На свечаности код преподобног Јустина



Игуманија Домника. САМО СЕ ЉУБАВЉУ ИСЦЕЉУЈЕ ЧОВЕК

Живот у Цркви, у Христу – непрекидно је чудо. И не само у том смислу што се у Цркви савршавају исцељења. Једно од главних чуда наше Цркве састоји се у томе, што у њој може задобити спасење сваки човек. Ма ко пришао у Цркву, ка Христу – разбојник, незнабожац, безбожник, грешник – сваки може пронаћи нови живот, постати свет, апостол, драгоцени уд тела Христовог. Црква прима све у своје наручје и све освештава и спасава.

А шта значи то да Црква прима све? У првом реду, то значи да Сам Христос прима у Свој загрљај (наручје) сваког човека који му је пришао, чак најнемоћнијег или најклонулијег. И Црква то смо сви ми. Христос дејствује заједно с нама и кроз нас. И то што Црква прима све, значи да ми примамо све људе онаквим какви они јесу. Од нас, то јест од наше љубави, расположења, осетљивости зависи спасење других људи. Као што каже владика Атанасије Лимасолски:

Црква је наручје. Црква ће те огрејати и неће те ударити. И срце хришћанина је као башта. Хришћанин може прихватити и утешити сваког човека, који му се приближи. Ето чиме се одликује Црква Христова – у њој сваки човек налази утеху, подршку, сваки из љубави других црпе силу да може ићи путем спасења.

Свака од нас носи своје служење у Цркви. Једна слика иконе, друга гради храм, нека поје, друга пак брине о чистоћи и реду у храмовима. Све ово има велику вредност. Но, свака од нас има још једно служење – а то је да с љубављу прима (сусреће) сваког човека и помаже му на духовном путу. Ово служење ми у првом реду носимо унутар нашег сестринства. Господ нас је сабрао све заједно, да бисмо биле Црквом једна за другу. И за сваку од нас врло је важна љубав и подршка других – то нам помаже да водимо духовни живот, идемо ка Богу. Од животне је важности да ми будемо непрестано осетљиве, пажљиве једна према другој и тежимо да свакој сестри пружимо руку помоћи, те да је загрејемо речју или погледом. И што је најглавније – да свака од нас прима све око себе таквима какве јесу. Ово је за нас, може се рећи питање живота и смрти, питање вечног спасења!

Свака од нас је дошла у Цркву са неким слабостима, страстима, унутрашњим тегобама. И замислите, шта би се догодило, ако би се сва околина односила према нама најстрожије? Ниједна од нас се не би спасила, јер човека не ободрава и не даје му снагу строгост, ни тзв. правичност, ни прекори, чак и они најправилнији. Човека ободрава љубав, снисхођење.

И овде ћу испричати о једном српском подвижнику, то јест како је њему љубав братије помогла да постане свет. Реч је о познатом духовнику - старцу Тадеју. Он је проживео врло тешко детињство, у породици су се рђаво односили према њему, и он је одрастао као врло бојажљив и врло осетљив. И као што је он сам потом говорио: „Мој духовно сазревање је било заустављено тиме што сам имао велики страх од људи“. Тако је било све до његовог ступања у Миљков манастир. И у манастиру су му се догодила разна искушења због телесне слабости, бојажљивости и расејаности. Но, братија манастира је све покривала својом љубављу. Ево шта он сам каже о томе:

„У свету сам се звао Томислав. Када сам дошао у манастир Миљково, прво моје послушање је било у винограду, то јест ја сам био дужан да га чувам. Но, мене је мучила поспаност и тако се једном догодило да сам задремао и нисам приметио да су лопови обрали грожђе. Пробудивши се, видео сам да нема грожђа, па сам са страхом чекао долазак економа; и он је дошао, и све увидевши није ми ништа рекао!? Све грожђе је било покрадено, а он ни речи да ми каже. Следећег дана долази и каже: „Томице, баћушка игуман је благословио да ти се да ново послушање. Напасаћеш овце и козе у долини Мораве“. И тако сам постао чобанин. Но и ту сам изазвао нове невоље. Дали су ми Часослов, да бих научио да га читам, док чувам овце и козе. И читајући Часослов ја сам опет заспао, и када сам се пробудио, видим да нема ни оваца ни коза, остала је била само једна стара коза, а све остале су некуда отишле. Скочим и пођем да их тражим, а оне су отишле у поље, поломиле ограду и појеле сав пасуљ неког домаћина. Коза видевши да ја трчим према овцама, потрчала је за мном и скоро да је потпуно развалила ограду. Када је домаћин видео шта су учиниле овце и козе, отишао је у манастир да се жали оцу архимандриту. Отац Амвросије је замолио економа да надокнади штету и на томе се све завршило. А мени нико од братије није ништа рекао!? Нико ништа! Таква је била братија нашег манастира. Свепраштајућом љубављу стицало се Небо у земној обитељи“.

И постепено, захваљујући љубави братије, њиховој пажњи, неосуђивању, Томислав (будући отац Тадеј) је стицао духовну снагу и почео се подвизавати и мењати. Од болешљивог и бојажљивог дечака он је постао подвижник, учитељ за многе људе, њему су долазили за савет људи из читаве Србије. Он је постао човек светог живота, и у томе су му сигурно помогли љубав и неосуђивање, које су пројавили према њему сабраћа у манастиру.

И за сваког хришћанина је животно важно да прима сваког човека онаквим какав он јесте: никада га не осуђивати ни у мислима, ни тим више речима, не прекоревати, никако не давати до знања човеку да он има неки недостатак. Памтићемо један духовни закон: што је мање примедби, критика, прекора, тим има више љубави. А тамо где је више љубави, тамо се много брже исцељују страсти и стичу врлине.

У ствари, ма какав човек био, он може водити духовни живот, напредовати. Чак и гневљив човек, слабашан, склон очајавању или самољубиви или малодушни – сваки може духовно напредовати постати свет, наравно под условом да га околина прима онаквим какав јесте, помаже му, прашта му његове немоћи, чак их и не примећује. Тада и он сам заборавља на своје недостатке, помало се смирује и заопочиње надилазити своје слабости, узвишавати се над собом. Он више не остаје тако гневан или малодушан као што је био, него видећи велику љубав према себи, започиње да се мења.

Ево како говори старац Емилијан о томе, како смо ми призвани да се односимо према раслабљеном човеку:

«Не игноришите га, као да код њега нема тела, нерава, срца, прошлости. Тај човек је ваш брат. Као што би се бринули о болесном делу вашег тела, тако се побрините и о њему, јер је њему то потребно више него другима».

И ове речи су речене уопште о свима нама. Сви ми имамо нерве, срце, прошлост. И свиима нама је потребно да нас не игноришу, већ воле, трпе, подржавају и ободравају.

Навешћу вам још један пример. У нашим крајевима су одредили за директора школе једну верујућу, врло мудру жену. Њу су упозорили да у овој школи има много проблематичне деце и да ће јој стога бити врло тешко. Но, она је мирно одговорила: «Сва су деца компликована на свој начин, зато је свакоме потребно наћи посебан приступ». И прво што је она учинила, - то је да је за сваког ученика нашла интересантно занимање, кроз које је овај могао испољити своје таленте. На пример у школи је био један дечак из несређене породице, обешењак и лош ученик. Њега су сви непрестано грдили и он је сам о себи почео мислити да нема горег од њега. И он се свакако свима противио, запоставио учење, и постајао је све гори и гори. И поменута директорка је открила на неки начин да он има талента за фотографију, те су му дали фотоапарат и почели поручивати снимке који су били потребни за школу. И он је заиста врло добро фотографисао, тако да су га на једном од школских празника наградили граматом и пред свима похвалили. За овог дечака је овакав гест био потпуно неочекиван и потресајући! И после овога се он променио, почео учити и гајити добре односе са другом децом. И у овој школи су се тако односили према сваком детету, тако да су тамо сва деца била радосна, срећна, свако се осећао као личност.

И овакав однос је потребно гајити према сваком човеку – и у свету, и у манастиру. Ми треба да овако показујемо један према другоме своју љубав, да нико не би имао повода да мисли, као да њега не воле, и као да је он неко сувишан. Сваки од нас би требало да учини све, да би други осећали душевни мир, веровали у себе и могли усмеравати све своје силе ка Богу, ка врлини.

У наше дане је ово нарочито важно. Савремени човек не може напредовати духовно, ако не наилази на подршку и љубав других. Сваки ово зна по самоме себи. И увек ћемо памтити: ако је мени потребна љубав, онда је свакако она потребна и мојима ближњим. Сваки ближњи је део мене и ја сам дужан да га брижљиво чувам.

У ствари уопште није компликовано подржати један другог, испољити љубав. Као што је говорио отац Јован Крестјанкин, цветићу није потребно да ти излијеш на њега читав океан воде. Довољно је једно лонче. Тако је и човеку често довољан само један осмех, пажљив поглед, једна реч похвале и захвалности, да би он осетио радост и прираст духовне снаге. Света мученица Александра Фјодоровна је писала у своме дневнику:

«Обично се милосрђе испољава у ситницама. Мали знаци пажње; фино, не привидно удаљавање од свега што може причинити бол – то су оне ситнице које творе мир и љубав».

Заиста, ситнице у нашим међусобним односима имају огроман значај. На пример, свима нам је пријатно, када се нека сестра при сваком сусрету с нама љубазно и отворено осмехне, поклони, каже нешто добро. И код нас има таквих сестара, који се заиста од срца радују свакој сестри и старају се да сваку сестру поздраве живо и с љубављу. А има и сестара које не пропуштају ни један дан да не утеше некога речју или делом. И управо овакве сестре утичу јако на атмосферу у манастиру. Оне шире мир, ослобађају друге од жалосних помисли. Сваки наш међусобни сусрет утиче на целокупну атмосферу у манастиру.

И заиста тако је просто показати један другоме љубав која живи у нашим срцима! Један љубазан поглед, једна добра реч – сви ми можемо доћи до тога. И колико ће се код нас тада додати снаге, унутрашње слободе! Тада нас неће плашити никаква искушења или напори. Чега се имам бојати, ако су око мене људи који ме воле и подржавају? Чак и ако паднем, мене ће подићи и помоћи ми. И када ја сама све све волим, све прихватам онаквим какви јесу, свима саосећам, онда ми други не могу причинити бол.

Код владике Атанасија имају следеће интересантне реченице:

«Ако код тебе нема великодушног односа према свим људима, према њиховим слабостима, онда ћеш доспети у ону воденицу, где ћеш и сам бити чекић и где ће и тебе самлети. И ти нећеш моћи поднети ни једну животну тешкоћу, чак и од стране највољенијег човека. Ако немамо милостиво срце, тада доспевамо у воденицу која ће нас самлети жрвњевима тешкоћа, разочарања, огорчења, зато што се наше срце није научило оној духовној племенитости, која се рађа од саосећања према сваком човеку».

Љубав, племенитост, великодушност, снисхођење према сваком човеку чине чуда у нашем животу. Они заустављају ову страшну воденицу тешкоћа, разочарања и огорчења. И сви ми налазимо мир и хармонију у нашем свакодневном животу и чврсто и са вером путујемо ка Небеском Царству. Свети Николај Српски би рекао:

«Шта је наша Црква? То је брод спасења, који не вози робове, већ царску децу у Царство Небеско. Наша Црква је заједничко путовање људи слободних и љубећих, оних који са радошћу савршавају свој пут заједно са својом браћом. Волеће душе се радују својим сапутницима као браћи, као самима себи. Као и Господ, оне горе жељом да се сви спасу. Оне гледају на себе као на мале удове тајанственог и великог тела Цркве, чија је глава – Христос. И тако у хармонији и радости, путују оне као јата птица у топле крајеве – у Царство Божанске светлости и родитељске топлине».


Творчество,христианство,православие,культура,литература,религия Rambler's Top100 ЧИСТЫЙ ИНТЕРНЕТ — logoSlovo.RU