Мати Домника (Коробејникова). ТАЈНА ДОБРОНАМЕРНОСТИ ИЛИ ПОДВИГ ЈЕВАНЂЕЉСКОГ ОПШТЕЊА

Данас бих нешто рекла о једном од највећих дарова Божијих, по речима светих отаца, а који је дат свакоме од нас. Овај дар разликује човека од свих других земних створења и чини га круном створеног, уподобљујући га самом Богу. Дакле, говорићу о дару речи, који нам није дат случајно, већ смо га добили да би речју својом благовестили околини о Богу. Свакако, објављивати о Њему ми можемо не само само директном проповеђу, већ и уопште сваком речју, изказаном у јеванђељском духу: у духу кротости, смирења, љубави. На жалост ми понекад користимо овај дар неправилно, и уместо тога да објављујемо речју о Богу, ми пројављујемо своје страсти и грехе. Како се ово догађа?

На пример код нас се деси потреба за хитним изласком, а сестра која треба да иде с нама, због нечега се задржава. И када она дође, ми је прекоревамо, Управо тако смо објавили о својим страстима, о својој нестпљивости. Или још један пример: ушли смо на туђе послушање да бисмо замолили за неку ствар и узгред смо исказали примедбу о нереду. И уместо тога да обрадујемо ближње, ми смо ранили њихове душе.

A данас бих хтела да призовем све вас на то, да својом речју исказујемо само љубав, то јест објављујемо само о Богу, јер истинска врлина се и састоји у томе да се не говори ближњима нешто непријатно. И тако бих желела да ова врлина постане наша друга природа.

Је ли добронамерност само правило пристојности?

Некоме се може учинити, да је добронамерно општење (благонаклон однос према околини) само спољашња врлина, просто манир пристојности. Но у стварности она је најуже повезана са нашим унутрашњим животом. У мери којој смо кадри да управљамо својом речи, толико и напредујемо духовно.

И хајде да сада кажемо детаљније о томе, зашто је тако важна ова врлина.

Као прво, ми би требало да се уздржавамо, не изражавамо одједном све што нам је на души. Уздржаност у речи је признак човека сабраног, онога који постојано контролише себе и бори се са својим страстима.

Као што пише ава Исаија: уздржање језика доказује да је човек истински подвижник, а необуздани језик је својство човека који је туђ врлини.

Чак и међу људима далеким од Цркве влада мишљење, да је пристојан, васпитан човек онај који контролише своју реч. На пример, познати руски писац Антон Чехов је говорио: „Ја сам навикао да се уздржавам, јер пуштање себи на вољу не приличи пристојном човеку“.

И свакако, оно што је неприлично световном човеку, тим више не пристоји монаху. Један старац овако расуђује о овоме: Ако не могу да уздржавам свој језик, то показује у каквом се нереду налази мој ум. Не могу да одсечем гнев, раздражљивост, свадљивост. Само што ми неко упути неку реч, одмах из мене нешто искаче. Муња не излеће таквом брзином из облака, с каквом из мојих уста искаче одговор. А ако излази из уста, онда колико брже из помисли!

И тако ми можемо судити уо своме унутрашњем стању. Ако грубе речи излећу из наших уста брже од муње – то је узнемирујући сигнал. То значи да смо ми изгубили трезвење, изгубили покајно расположење, те и престали да се боримо са помислима, јер ко контролише своје помисли, тај тим више контролише и своје речи.

Постоји и обратна веза. Онај који строго надзире своју реч, ускоро ће се научити и да уздржава и своје помисли. Чување (зауздавање) уста је једно од најјачих оружја у борби са страстима.

Победа над гневом

Навика надзирања своје речи је једна од основа нашег духовног живота, јер свети оци не назувају случајно дрскост мајком свих страсти, погубитељком врлина. А шта је то дрскост? Она и јесте неуздржање у речи, када човек говори све што му падне на памет.

Ево како пише о њој старац Емилијан: Дрскост је када ми само што нешто помислимо – одмах то и избрбљамо. Дрскост – то је бестидност, предпостављање свога „ја“ свуда и увек. Онда бирај: или Христа или себе. Уколико је у теби присутна дрскост, ти не можеш бити син Божији. Ако си склон дрскости, твој живот ће бити безуспешан, растројен, све твоје живљење ће постати млитаво, и осетићеш немоћ, сувоту срца.

И обратно, када се чувамо од дрскости, онда наше срце оживљава, постаје кадро за врлину. Што строжије надзиремо своја уста, то тим јачи постајемо у борби са страстима. И уз помоћ ћутања и молитве можемо победити чак и најгрубље страсти, на пример страст гнева.

Један древни подвижник, ава Иперхије је говорио да човек који не може управљати језиком за време гнева, не може се уздржати ни од саме страсти. А може се рећи и обратно: ко се стара да у гневу уздржи језик и при томе се усрдно моли, тај ће неизоставно победити ову страст.

Многи од нас су читали животопис сатрца Јосифа Исихасте и вероватно сте запамтили да је он у младости био неизмерно гневљив, није прошао ниједан дан, а да се није посвађао с неким. Као што је сам говорио, он је био кадар да у гневу убије човека. У манастиру се он жестоко борио са овом страшћу. Једном се с њим догодио овакав случај: када је живео у Катунакију (Св. Гора, монашко насеље поред Каруље на западној обали – прим. прев.) са старцем Јефремом, неки монах из из сусдене каливе (испосничке колибе) почео је грдити оца Јефрема због границе која је пролазила између њихових калива. Старац Јефрем му по својој кротости и попустивости није ништа одоговрио, а Франциско (тако су тада звали оца Јосифа) се одмах распалио гневом: крв је закипела у венама, и срце се разјарило, а у глави се помутило Он је хтео да да истрчи из своје каливе, да би наружио тог човека, али уместо тога он се журно упутио у храм (келејни – прим. прев.).

И распростревши се тамо по поду, проливајући сузе, он је започео молити Пресвету Богородицу: «Помози ми! Помози ми сада, Пресвета Дјево! Христе мој, спаси ме! Помози ми, спаси ме, укроти страст». Постепено се Франциско умирио и дошао себи. Он је осетио да је страст утихла и да се у срцу зацарио мир.

Тада је он изашао из каливе и кротко рекао увредиоцу: «Е, па све ово није вредно толиког напора. Ми нисмо дошли овде да би наследили каливе, маслине и стене, већ смо дошли ради наше душе, ради љубави. Ако ми изгубимо љубав, онда ћемо изгубити Бога. Да ли ћемо старче, ми који смо оставили родитеље, оставили све, а сада свађајући се око овога, постати предмет исмејавања за «анђеле и људе» и за сваког створа?»

Касније је старац Јосиф признао: «Ово је била моја прва победа на почетку подвига. Од тада сам осетио да гнев и раздраженост више не делују у мени са пређашњом снагом. Кротост је почела да милује моје срце». И ми знамо да је временом отац Јосиф стекао необичну кротост и љубав.

Тако и ми можемо победити и гнев, и многе друге страсти, просто принуђујући себе на ћутање и молитву. И ради тога нам није потребно да чекамо случај да нас неко буде грдио, као што су вређали старца Јосифа. С нама се пре свега тако и неће догодити.

Но, ако у свакој најситнијој ситуацији, када нам ближњи нечим дозлогрђује, ми ћутимо и старамо се да молитвом изагнамо гнев из своје душе – то је већ подвиг, који очишћава наше срце.

Када је просто тешко...

С нама се може догодити и нешто слично што је било са једним послушником, о коме приповеда старац Силуан. Томе послушнику су се обратили са простом молбом, а он је био болестан телесно и душевно, и неочекивано су се од њега зачуле гневне речи. Ево како се то догодило: Био је код нас у манастиру један послушник, који је пао с дрвета приликом брања маслина, и њему су се одузеле ноге. Када је он лежао у болници у Преображењском конаку, умро је монах, који је лежао поред њега, на суседном кревету. Служитељ је почео припремати тело умрлог за погреб, и замолио је болесног послушника да придржи иглу. Но болесник се брезнуо са речима: „Зашто ме узнемираваш?“Но, после ових речи душа његова је постала немирна, и тада је он позвао духовника и исповедио му свој грех непослушности. Мудар ће схватити, зашто је монахова душа изгубила мир, а немудар ће рећи да су ово ситнице“.

У нашем животу се овакве ситуације догађају често. Нас замоле за нешто, када смо болесни или растројени. И гле, рекавши свега неколико речи, можемо с елишити мира и молитве. И обратно, уздржавши се од противречења, ми савршавамо малени подвиг, који ће донети благодат у нашу душу.

И желела бих да поновим да се сав наш живот може састојати из оваквих малих подвига, док се са стране може чинити, да ми ништа посебно не радимо и да се споља не подвизавамо више од других. Међутим, ми побеђујемо страсти и напредујемо из дана у дан.

Наша реч је као огледало

Постоји још једна законитост у нашем духовном животу. Човек који се подвизава у молитви не може бити груб према ближњима.

Старац Софроније (Сахаров) је говорио, да ако си ти груб према људима, онда то буди подозрење, јер то је знак да у твом духовном животу нешто не иде како би требало. Истинска молитва облагорођује човека, умекшава, профињује његово срце. Када се човек моли, он започиње суптилно осећати душе других људи. Он постаје опрезан и надзире себе, да не би огорчио ближње чак ни једним погледом или једним гестом, а тим више речју.

У односу на речи он посебно постаје будан, јер реч има ни са чиме упоредиву силу. Њоме се може утешити и ободрити и узвисити, и истовремено одбити или ранити душа другог човека. У једној дореволуционарној књизи има налепљено једно овакво тачно запажање: Грубе и оштре речи навлаче непријатељство више и убијају добро расположење чешће, него ли рђави поступци.

Реч је оштар нож

И вероватно, свака од нас зна по себи, да бол проузрокован оштром речју може живети у души врло дуго. Није случајна изрека: „Реч је као нож оштар“. И врло је озбиљан грех, који чинимо, када ранимо ближњег речју, при чему нас не оправдава то што смо ми на пример били у тешком духовном стању или то што се ближњи кога смо увредили, рђаво понашао.

Старац Емилијан овако пише о овоме: Размислите, колико ми изговоримо увредљивих речи једни другима! И све своје рећи ћемо ми наћи на врху, на небесима. По правилу, када ми говоримо нешто непријатно ближњима, онда се оправдавамо: „Па он је мене увредио, он је срамота за сав манастир!“ Или: „Па он не чује, не схвата, неће!“ Међутим, теби је излетело из уста словце? И нећеш га вратити, макар пролио и реке суза. Ти си рекао брату: „Ах, какав си ти глупак“? Завршено дело. Пролиј крв, метни главу под секиру – ипак ће твоја реч остати.

Зато оци и говори: нека унутра не буде страсти, нека у вама буде чак не само један легион, него многи легиони демона, који вас бацају о земљу и приморавају да запените, - ништа. Гора је и најмања реч коју упутимо на адресу ближњега. Легионе демона моментално изгони Христос и баца их с низбрдице у море Гадаринско. А гле реч коју кажемо, Он не може да исправи. Рећ постаје птичица и лети куда хоће. Она разбацује твој грех свуда и открива га свим светим и свим анђелима, и ти ћеш га наћи тамо, на небесима“.

Неко може запитати: „Но, зар се реч стварно не прашта; па сваки грех за који смо се покајали, прашта се“. Да, свакако, ми се увек кајемо због огрешења речју, као и за свако друго сагрешење. Но у души ближњег и упркос томе остаје рана – и с овим ми већ ништа не можемо учинити. На пример, рекли смо некоме непријатну реч, увредили смо човека. И ево ми смо већ одавно покајали, а човек тај и даље болује. И мало је то, он ће у растројству кренути и такође некога увредити, можда не само једног човека, већ неколико њих. А онда ће неки од тих људи ранити друге. И коначно негде ће планути крупна свађа, а ми као да немамо никаквог удела у овој свађи, иако је првобитни узрок била непријатна реч, коју смо рекли. И зато су све ове рањене душе на нашој савести.

Низ увреда и препирки може бити бескрајан, а потом ћемо на Страшном Суду срести све људе које су пострадали по нашој кривици. Да, може се покајати због речи – али замислите, какво би требало да буде наше покајање, да би се изгладио тако тежак грех!

Зато запамтимо: ма са каквим човеком нам се деси да општимо, нека је код њега врло тежак карактер, нека нас он и вређа, - ипак ми немамо права да га рањавамо речју, јер не знамо какве то може имати последице – све до пропасти душе тог човека.

Како учинити добре злима, а зле – добрима

Између осталог је примећено: ако говоримо ближњима непријатне речи, онда ми све у околини видимо као грешнике. А када почнемо да надзиремо себе и не дозвољавамо себи да огорчимо никога чак ни једном речју, онда одједном откривамо, да су око нас – сами анђели, добри, кротки, који нас воле.

Због чега се тако догађа? Свакако због тога што су се ближњи одазвали на нашу доброту, њихова срца су се отворила за нас. Као што пише преподобни Макарије Велики: горда и зла реч и добре људе чини злима, а реч блага и смирена обраћа на добро и зле. У исто време када се старамо да никога не увредимо, онда и ми сами постајемо мекши, стичемо добар, неосуђујући поглед.

Испричаћу вам једну врло поучну причу. Код врата неког града седео је старац. Једном је вратима пришао неки страник и запитао га: „Какви људи живе у овом граду?“ А овај је одговорио питањем: „А какви људи су живели тамо одакле си ти дошао?“ – „О, то су били ужасни људи! Зли, свадљиви, са њима је било немогуће саживети се!“ Тада је старац рекао: „У овом граду ћеш срести исто такве“. Страник је климнуо главом и упутио се даље.

Ускоро се код врата показао други страник и такође се обратио старцу са питањем: „Какви људи живе овде?“ И исто као првог овај га је запитао: „А какви су људи живели тамо, откуда си ти дошао?“ – „Предивни људи! Добри, дружељубиви, гостопримљиви“. – „И овде ћеш ти видети такве“. И страник је радосно ушао у град.

После су старца питали: „Коме си од оне двојице рекао истину, а кога си слагао?“ а он је одговорио: „Рекао сам истину обојици. Код сваког човека је унутар себе особени свет и он га носи свуда са собом, ма куда пошао“.

И ми својим речима сами стварамо око себе свет. Ако су наше речи добре, онда и свет око нас постаје добар. И свакако, речи које говоримо, утичу не само на наше односе са ближњима, већ и на наш унутрашњи живот, нашу молитву.

Ако кажеш грубу реч – молитве неће бити

Онај који је читао дневнике праведног Јована Кронштатског могу се сетити много случајева, када је он био неуздржан у речима, те је увредио ближње и после тога је осећао да га је благодат оставила. Прочитајмо један од оваквих случајева:

Кући се догодила са мном изненадна духовна бура због моје нетрпељивости, самољубља, својевољности и злобе: увредио сам се због тога што ме је моја жена, тај земни анђео чувар, неколико пута зауставила при уласку и изласку из стана са речима: „Тише, тише...Руфина спава“.

Требало је да испоштујем њено упозорење и болећиву љубав према детету, а ја сам осетио љубомору што она много брине о детету, а не брине о мени, који се трудим непрестано, почео сам да вичем на њу и огорчен упутио сам јој разне увредљиве речи.

О, како сам пао морално, како сам се помутио и растројио духовно? – и ово пред богослужење. И да бих онда повратио мир у души и опроштај грехова предстојали су ми дуго покајање, сузе и многократно припадање ка престолу милостивог Владике. Пола литургије сам преплакао пред Господом, кајући се за своја сагрешења, за своје безумље, за своју бесловесну јарост.

Господ је погледао на моје сузе, на моје најискреније, усрдно покајање и опростио ми моју кривицу, и разагнао тескобу срца и даровао ми мир и утеху. Ово је било истинско васкрсење из мртвих. Слава милосрђу Божијем, бесконачном трпљењу Његовом према мени грешном. Наук за убудуће је да се не раздражујем, не озлобљујем, не будем својевољан, већ да обуздавам своје страсти!“

И да наведем још један пример, из живота старца Арсенија Пештерника: Једном је он рекао својој братији следећу поуку: „Колико је то у вашим моћимам следите за тиме, да сва братија буде с вама задовољна. Ако су у општежићу код тебе добри односи са 99 посто братије, а једног брата си по непажњи озлоједио, онда он постаје препрека за твоју молитву. Једном је један брат учинио преда мном поклон и рекао:

- Благослови старче. Ожалостио сам једног брата и зато ми молитва не иде.

А ја сам му одговорио: -

Ништа страшно. Учини пред братом метанију, да се поврати љубав, па ће се и молитва вратити опет. -

Али старче, ја сма учинио метанију пред тобом, зар то није довољно? -

Па није – рекох му – недовољно је. У чему си пред њим скривио, за то и замоли опроштај.

Видео сам да унутар њега одвија борба. На крају је он пошао и замолио опроштај. Следећег дана он долази поново и каже ми: -

Хвала старче на савету. Читаву прошлу ноћ сам се молио с радошћу и умиљењем“.

И сваки човек који се подвизава у молитви, осећа колико јако зависи његова молитва од тога, шта и како говори са ближњим. Каже ли грубу реч, увреди ли ближњег – молитве неће бити. И истински подвижник се уздржава не само од очигледне грубости, већ и од тога, да говори хладно, суво, равнодушно.

Када истина постаје лаж

Осим тога, једна од важних навика за нас је да се своје мишљење изсказује тактично и опрезно. О овоме бих испричала подробније. Понекад ми изражавамо своје мишљење, уопште не размишљајући. Нам се чини: о чему би се овде могло промишљати, па ми говоримо чисту истину!? Но са становишта Јеванђеља наша истина с еможе показати лажју. На пример, ако ми својим речима огорчујемо ближњег – зар се то може назвати истином? Јеванђељска правда (истина) се не састоји уопште у томе да се каже нешто што одговоара стварном, већ у томе да никада никога не увредимо.

И овде бих навела један пример из живота писца Антона Чехова. Савременици су га знали као врло отменог, финог човека; у свом односу према људима он се држао строго правила да никога не огорчи. Једном је њему дошла нека спахиница са рукописом свог романа. Она је била крајње упорна, скоро наметљива. Чехов је у то време већ био смртно болестан од туберколозе, тешко се кретао и говорио и чак једва дисао. И гле он је проседео са том спахиницом око 2 сата, читајући и исправљајући потпуно неталентовано дело, а да при томе није изразио ни најмање незадовољство.

У оваквим случајевима Чехов је признавао, да му је увек жао да одговори оштрим тоном, негативном оценом, „запрепасти хладном и грубом речју“, како се он изразио. И по сведочењу сваременика, људи су волели да се друже са Чеховом, хрлили су ка њему, он је имао много искрених пријатеља.

А догађа се, да као да човек поседује мноштво вредности, ум, некакав посебан таленат, оштроумност, али околина због нечега избегава да општи с њиме. А ствар је у томе што је такав навикао да категорично исказује своје мишљење, не мислећи на осећања других људи. Дружење с њим не доставља задовољство, зато што он својим речима стално рањава душе ближњих. Чак и ако су његове примедбе потпуно оправдане и разумне, с њим се тешко сложити, зато што оштре речи рањавају срце.

Код старца Емилијана има овакво тачно запажање: Онај који настоји на својој вољи, знању, мишљењу, изазива непријатељство, њега нико не воли. Код свих, као код ђавоиманих, буди се инстинкт противљења наспрам таквог човека, жеља да му се каже: НЕ! Наравно, он види узрок у ближњима, али је крив он сам и заслужује такав однос, он сам себи поставља такву простирку.

Код некога се може јавити некаква збуњеност: „Има случајева када је настојање на своме мишљењу неопходно ради користи дела. Како се поставити у таквом случају?“ Но, у стварности упорност и категоричност приносе мало користи, а често и штете делу. Ви сте и сами то не једном приметили.

Ево, на пример, ми кажемо подчињенима: „Ово није уопште добро. Уверавам вас да све треба преправити од почетка до краја. Не, не, немогуће је поправити! Требало би потпуно преправити!“

Ако смо тако рекли, онда можемо бити уверени, да резултат дела неће бити ни приближно добар. Ближње које смо увредили тоном, просто неће наћи снаге ни усрдности да испуне дело добро. Победа силом је неправедна победа, она никада не приноси добар плод.

И што више настојимо, захтевамо, вршимо притисак на ближње, тим мање ће успешно ићи наша дела, јер за њихов успех је потребна атмосфера мира, љубави, поверења. Када општимо са ближњима у таквом духу, тада нас они радо слушају и помажу нам са особеном радошћу.

„Услађуј живот ближњих – и Бог ће усладити твој“

И најзад, напоменула бих вам о још једном правилу нашег општења са ближњима. О њему говори свети Василије Велики: Будите предусретљиви у општењу и слатки у речима својим. Недовољно је само уздржање од злих речи, потребно је још и расподељивати добро. И када говоримо с ближњима, онда нек на уснама увек буду топле, љубазне, утешне речи. Као што пише један старац, када говориш, нека твоје лице буде са осмехом, радосно, нека се из твојих уста лије сладост, тече мед.

Код преподобног Јефрема Сирина имају сличне речи: Шта је мед у саћу, такав нека буде одговор брата ближљему, дат с љубављу. Оно што је хладна вода на врућини за жедног, то је утешна реч брату у невољи.

Предусретљивост, срдачност у општењу се може назвати својством истинског подвижника. И хтела бих даље да наведем један мали пример.

Свети Атанасије Велики, који је саставио житије преподобног Антонија Великог, упечатљиво описује карактер овог великог угодника Божијег.

Преподобни Антоније је проводио најстрожији живот, свакодневно се борио са демонима, по пола године не би видео људско лице, али када се враћао људима, онда је по записима светог Атанасија он био пријатан и учитив. Његова реч је била зачињена Божанском сољу. Зато није било човека који није волео светог Антонија. Нико га није мрзео, нити му завидео, него су му се сви радовали и хрлили ка њему.

И ми будимо не само уздржани и учитиви, већ пријатни, љубазни, широкогруди. Зачињавајмо сваку своју реч „Божанском сољу“ – то јест љубављу, нежношћу, радошћу и осетићемо како се на нама испуњавају мудре речи светог Јована Кронштатског: Услађуј живот ближњих – и Бог ће усладити твој. Речју која долази из верујућег и љубећег срца ми можемо творити чуда за душу своју и за душе других.

Ми изграђујемо речју, када се трудимо да изговарамо само оне речи које су угодне Богу – а Њему је угодна свака реч, речена са јеванђељским осећањем. Чак и онда када ми произносимо било какву најпростију, егзистенцијалну молбу, али с љубављу, са топлином – онда нас већ ово приближава Богу. Ми и сами осећамо Бога, а људи поред нас такође осећају Његово присуство.

И тако ми постижемо своје јединство, наш заједнички живот у Христу. Свакако, то је тешко, јер јеванђељско општење је изнад наше природе, која се налази у паду, и зато неретко оно захтева подвиг.

Старац Софроније у својим беседама приповеда о једном случају, када му је нека француска дама рекла: „Ја не схватам, како људи постају свети, јер то је тако тешко! Треба бити љубазан са свима, а око нас је тако много непријатних људи!“

И сећајући се ових речи, старац Софроније примећује: Свакако, светост није само учитивост, а признајем да није лако општити са људима. И у нашој малој манастирској средини има тренутака, када нам постају тешки брат или сестра. И како онда бити учитив (пажљив) према њима? Све се надвладава молитвом и када се уз помоћ молитве учимо овом сложеном делу – међусобне љубави – онда Господ пребива са нама.

Тамо где се испуњава заповест, увек присуствује Христос. И када изговарамо једну реч са јеванђељским осећањем, са љубављу према ближњем – увидећемо да у том моменту стварно стоји између нас Живи Христос.

У закључку беседе хтела бих да вас све призовем на подвиг јеванђељског општења, који нас сједињује с Богом. О овоме имају мудре речи код старца Софронија, којима бих и завршила беседу:

Сећајте се величине не само Божанске речи, већ и људске. Када се наша људска реч говори у духу, заповеђеном од Христа, тада она задобија божанску силу. Она носи у себи живот, истину, зато што је плод живећег у нама Христа...И дај нам Боже снаге да се одржимо на овом монашком путу и будемо одговорни за сваку нашу мисао и сваку нашу реч.