Мати Домника (Коробејникова) “У сваком тренутку имамо за шта да благодаримо Богу“

И на почетку ове беседе подсетила бих вас на један одељак из писма светог Николаја Српског. Једна његова духовна кћи га је питала: Због чега се у Јеванђељу не говори о срећи?“ И ево шта је одговорио светитељ Николај:

А како се душо не говори? О чему се у Јеванђељу говори више од среће људи? Чини ми се да се Јеванђеље може назвати Књигом среће, а науку Христову – науком о срећи. Тебе је збунило, што се у Јеванђељу не пише реч „срећа“? Но, уместо ове речи тамо имају друге речи, на пример „радост“, „весеље“, „рај“, „блаженство“. Ова последња реч означава највишу срећу. Знаш, коју је науку Господ најпре поверио људима? Науку о срећу. Ову науку православна Црква свагда понавља људима на почетку литургије пјенијем „Блажени““.

Ето такав је одговор дао свети Николај својој духовној кћери. И заиста да ли је могло бити тако, да у Јеванђељу није речено о срећи? Како Јеванђеље није дало одговор на најглавније питање, које занима човека: шта је то срећа и како је наћи? Господ, дошавши на земљу, почео је своју проповед људима управо од одговора на ово питање. И Својим одговором Он је учинио срећу блиском за сваког човека, може се рећи, ставио му је у руке.

Обично човек замишља срећу као нешто далеко, нешто што ће наступити када се промене околности у којима он живи. Један на пример мисли: „Ако код мене буде други посао, тада ће ми бити добро“. Други размишља овако: „Ако будем имао друге суседе, тада ће ми бити добро“. Трећи сматра, да му за срећу недостају некаква путовања. Догађа се и да човек машта да промени облик носа и мисли да ће се тада променити читав његов живот. И заиста они тако и чине. И тада човек доживљава шок, тако да понекад чак потпуно губи смисао живота. А тако се догађа увек када човек јури за остваривањем неке фантазије, идеје. Овим он припрема себи несрећу. Старац Емилијан објашњава, зашто се тако догађа:

„Када нас нешто заокупља, када ми желимо нешто земаљско и упорно стремимо за тиме, ми постајемо несрећни, зато што мислимо о својој жељи, о породу нашег срца, а не о Богу“.

Човек постаје несрећан када започиње да јури, за оним што рађа његово срце, то јест за својим фантазијама, страстима. И ово је најтрагичнија човекова грешка. У јурњави за породима своје фантазије он губи истинско блаженство.

И Господ, знајући овај мучни проблем свих људи, одмах му даје решење. Он је рекао: „Не тражите срећу негде далеко. За њом не треба трчати, журити се, борити се. Блаженство је ту, унутар вас“ И затим је рекао у чему је истинска срећа, то јест дао је заповести блаженстава. Када их човек испуњава, тада и постаје срећан.

Неко ће можда рећи: „А, како испунити све ове заповести? Оне су тако тешке и високе!“ У ствари могуће их је испунити све одједном. И ово је доступно сваком човеку. Ево како о томе говри преподобни Пајсије Светогорац: Нека све што нам се догађа, не буде за нас повод за помисли, већ за благодарење.

Благодарење и јесте метод уз помоћ кога човек испуњава све заповести блаженстава и постаје срећан.

Све што нас окружује, све што се догађа с нама, може постати за нас тема за помисли: „Зашто се он/она тако понаша? Зашто је код мене такав посао? Опет пада снег, опет је киша, опет је све како не треба...“ И тада ми свакако нећемо осећати никакве среће и блаженства. Но, треба само да започнемо да благодаримо, на пример изговоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, слава Теби!“, свакако не само устима, већ и свим срцем – и ми ћемо већ убрзо осетити да смо блажени, јер када благодаримо, онда тиме изражавамо и дубоко смирење, и кротост, и своју тежњу за чистотом срца, то јест за свим оним што је описано у заповестима о блаженствима.

Код светог Николаја Српског има следећа интересантна прича. Он приповеда о велможи, који је живео на двору, у великој раскоши и удобности; имао је све, али га је мучила тешка потиштеност (депресија). И управо он је једном решио, да би се растеретио, да крене на путовање. Дуго је јахао на своме коњу, али није доживео ништа интересантно на путу, све док није дошао на једно поље, на коме је земљорадник орао са два вола. И овде је богаташ угледао необичан призор. Даље ћу цитирати:

„Види велможа: један во лежи на земљи, а други стоји у јарму, а земљорадник клечи у бразди са подигнутим рукама непрестано кличући: „Слава Теби, Боже! Хвала ти!“. Потпуно збуњен великаш силазу са коња, прилази трудбенику и пита:
- Због чега ти тако благодариш Богу, пријатељу?
- Па зато што ми је пао један во – одговори овај.
- И ти зато захваљујеш Богу? – чуди се племић.
- Да, због тога.
- Ништа не схватам! – рече велможа. Други би на твоме месту заридао, а ти благодариш Богу! Објасни ми: због чега?
Земљорадник је уздахнуо и одговорио:
- Ја сам човек грешан, зато се и свалила на мене ова несрећа. Уместо да ме казни смрћу за моје грехе, Господ је узео од мене једног вола. Како онда да му не благодарим?
Велможа се зачуди још више и поново запита:
- Добро, а како ћеш ти сада орати само са једним волом?
- Господ ће уредити! – одговорио је орач, и на његовом лицу се појавио осмех.
Великаш помисли да се он живећи у својим дворима, годинама није осмехнуо тако светло, као овај сиромашни сељак. Тада он извади из џепа неколико златника
- Ево узми, рече он губитнику, - купи себи другог вола. Данас сам се научио многоме од тебе.
- А сељак радосно ускликну:
- - Нисам ли ти рекао, господине, да ће Господ све средити?
- И он је опет подигао руке ка небу и громко понављао:
- Хвала ти Боже! Хвала ти Боже!

На овоме би се прича могла завршити. Међутим, она има и наставак. Свети Николај приповеда да се после овог сусрета поменути велможа упутио натраг кући, и када је прилазио својим дворима, угледао је ватру која их је обухватила. И шта је онда он учинио? Пао је на колена, уздигао руке према небу и ускликнуо: „Благодарим Ти, Боже! Благодарим Ти, Боже!“

А слугама, које су биле запрепашћене његовим поступком, рекао је: „Умирите се! Ја толико година нисам захваљивао Богу, иако ми је Он све давао. Онда ћу почети да Му благодарим сада, када ми нешто одузима. Сада је настало за мене време напора, а ово и јесте оно што ми је потребно да бих повратио смисао живота“. И велможа се усрдно предао раду, започевши да гради нови дом. И тако се, каже свети Николај: дух његов окрепио, а у души је постало чисто и срце се развеселило. И привикао је богаташ да из дана у дан благодари Богу за све“.

Тако завршава своју причу свети Николај. Она звучи као бајка, али описује реалне ствари. Заиста, сваки човек који је благодарио Богу, није био обманут. Благодарност отвара очи човеку, тако да он почиње видети, како Бог делује у разним околностима његовог живота, како Он непрестано излива на њега Своју љубав. И природно је за човека да увек буде благодаран Господу, јер сваки човек у сваком тренутку његовог живота има за шта да благодари Богу.

Обратно, ко не благодари, стално се вара. Таквог човека обмањују његове сопствене помисли. Код њега може бити све предобро, то јест да је обдарен свиме од Бога. Но, има код њега некаква малена особеност, коју он сматра недостатком. И гле човек 30 година мисли на таај недостатак и сматра се несрећним. На пример неко мисли, да му не одговарају родитељи: „Да сам се родио у другој породици, био бих срећан“. Неко сматра да су за све његове тешкоће криве риђе власи, јер су га у детињству због тога задиркивали. Други тугује што није учио у бољој школи или није добио боље образовање. И управо овакве помисли заклањају човекод поглед да не види да је његов живот пун дарова Божијих. И произилази врло чудновата ствар: човек богато обдарен од Бога, диви се томе, а од најмањих помисли постаје несрећан! Преподобни Пајсије је говорио о овоме: Зашто се ми, уместо да се радујемо и благодаримо Богу за све добро, заокупљамо глупостима, саблажњујемо најситнијим: зашто ми је он тако рекао, зашто је он погледао онако на мене, зашто је он отишао тамо а не овамо...и хиљадам других детињих ствари“.

Тако помисли могу обмањивати човека, и заправо ослепљивати га и чинити његов живот тамним. И да се ово не би догађало, важно је да се увек надзире своје срце. Чим приметимо да нас нешто огорчује, приближава се нашем срцу помисао: „Ја несрећни, јер ми се то и то догодило, или ја немам то и то...“, - да знамо да је највећа грешка – веровати тој помисли. Овакве помисли се могу јављати у неким неочекиваним ситуацијама, и просто због тога што смо ми навикли да носимо у срцу давнашњу увреду или огорченост. Потрудићемо се да будемо трезвени и не допуштамо овакве помисли, тим пре ни да не разговарамо с њима, већ да стално чувамо у срцу осећање благодарности Богу. Подсетимо се још једном мудрих речи преподобног Пајсија Светогорца: Нека све што нам се догађа, не буде за нас тема за помисли, већ повод за благодарност“.

У овим кратким речима је сва тајна среће. Није блаженство у томе да се има нешто спољашње и променити околности, него у томе да се на свему благодари и кроз то бити у миру са Богом и осећати Његову љубав. Као што каже преподобни Силуан Атонски: „Раније сам мислио да је срећа на земљи, управо то што сам здрав, леп, богат и што ме воле људи. И тиме сам се поносио. Но, када сам познао Господа Духом Светим, тада сам на сва добра света почео гледати као на дим ношен ветром. А благодат Светог Духа радује и весели душу, и она у дубоком миру сазерцава Господа“.