Како сазнати вољу Божију? Мати Домника

Многи људи желе да дознају у чему је воља Божија? Шта је потребно учинити, да би се она испунила? Једни због овога иду старцима, други, по савету преподобног Варсануфија Оптинског, питају мало дете, трећи, бацају коцку...Но, има начин да се дозна и испуни воља Божија непогрешиво. О њему кратко говори апостол Павле у Првој посланици Солуњанима: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу“ (1 Сол. 5, 18).

Видите, шта он каже? „Ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“. Шта жели од нас Бог? Да ми благодаримо за све. Просте речи, али оне садрже у себи велико, свеобухватно делање. За све захваљивати - то значи непрестано чувати своју везу са Господом. За све захваљивати – то значи на све гледати чистим оком, у свему видети Божије дарове. За све захваљивати – то значи све примати са поверењем, са вером. И у таквој настројености човек се може истински молити, он постаје способан да предстоји пред Богом.

Благодарење није само када човек говори: „Слава Теби, Боже!“ или „Господе, захваљујем Ти!“ мада је и то добро. Но, истинско благодарење је нешто много дубље. Свети Василије Велики предобро расуђује о томе. Он се сећа речи пророка Давида: „Благосиљаћу Бога у свако време, свагда је (по)хвала Његова у устима мојим“, - и овако тумачи ове речи: „Пророк очигледно говори нешто немогуће. Како хвала Божија може бити непрестано у устима човека? Када он разговара, у свакодневном житејском разговору, у његовим устима нема Божије хвале. Када он спава, онда ћути, а када једе и пије, како његова уста могу произносити хвалу?“

Зато је јасно да када пророк говори: „Свагда је хвала Његова у устима мојим“, - он нема у виду телесна уста. Он говори о неким унутарњим, духовним устима – устима срца. То су она сама уста, којима човек окуша духовну храну, благодат Божију. О овим устима говори Господ: Рашири уста твоја и испунићу их (Пс. 80, 11). И овим устима, устима срца, човек заиста може хвалити и славословити Бога увек – и када једе и пије, и када је принуђен да говори нешто житејско, и када спава – уопште, када се занима сваким послом. Ако он при сваком сваком делу чува у своме срцу мир, радост, љубав, све у своме животу прихвата са вером у Промисао Божији, онда то и значи, да он устима срца „свагда“ благосиља Господа.

Дакле, благодарење је особено стање срца. Ако човек заиста тражи Бога, онда је он призван да чува ово стање срца у свим околностима: то јест попушта ли му Господ нешто добро или жалосно. У свако време, у свакој ситуацији човек треба да пази, како у његово срце не би ушле помисли ропота, незадовољства. Управо ово се и назива трезвењем.

И када се човек труди да тако проводи свој дан, тада он стаје на молитву лаке и бодре душе, без тешког терета помисли, са ревношћу, жељом, спреман да сусретне Бога.

А ако човек није навикао да за све благосиља Господа, онда ће он непрестано у молитви сусретати препреке, све ће му сметати. Као што каже један савремени старац: „Ако се ми не научимо да за све благодаримо, онда ће људи и околности увек бити за нас извор помисли, тешкоћа, искушења и страсти“.

Заиста, док човек не научи да чува у своме срцу осећање захвалности и стоји пред Богом у захвалности, његов ум ће непрестано производити помисли. Свака ситација ће бити за њега искушење. Нађе ли се поред њега човек, на пример, тих или галамџија – код њега ће се сместа породити мноштво помисли. Замоле ли га за нешто – помисли ће бити још више. Сакрије ли се сунце иза облака или почне ли киша – опет наваљују помисли. Не успева ли нешто – помисли, помисли, помисли...И увече човек стаје на молитву са уморном и изнемоглом душом, као да на њој лежи некакав непомичан терет. Када он са оваквим теретом покушава да се моли, то код њега мало шта успева. Старац Емилијан овако расуђује о овоме: „Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“.

Обратите пажњу, како је у једној поуци старац описао све проблеме, сву узалудну борбу, коју воде људи уместо тога, да се занимају својим истинским делом – то јест непрестано призивају име Господње са осећањем благодарности и предстајањем пред Богом!

На пример човек мисли да је он у нечему ускраћен у своме животу. На пример, сматра да му недостаје добро образовање или да му у детињству нису поклонили довољно љубави и пажње, или га још нешто брине. Чак једна оваква помисао, ако је човек допусти и поклони јој пажњу, може потпуно растројити његов духовни живот, и он ће потом живети као птица са сломљеним крилима. Ревност за молитву, за духовни живот гаси се у његовом срцу. Зашто? Зато што у његовом срцу недостаје главног – благодарности.

А колико тек проблема настаје због тога што је човек незадовољан самим собом и сматра да такав као што је он, не може водити истински духовни живот! Овакве помисли су главни разлог свих тешкоћа! Човек не може да се смири и прихвати себе, онаквим какав јесте. На пример, он зна за своје слабости: увредљивост или гневљивост. Понекад он покушава да се се уздржи од поменутог, али то му не успева увек. И човек се огорчује, тугује, и на крају крајева прекида своју борбу. Ово и значи, да он себе не прихвата и отуда долази мноштво разних помисли, потешкоћа.

А шта значи прихватити себе? То значи бити спреман за то, да ће се ова или она страст пројављивати, и не љутити се при томе, већ се у исто време борити. Како се борити? Свети Исаак Сирин каже, да је за ово потребан двојак подвиг: спољашњи и унутрашњи, то јест неопходно је, као прво, испуњавати заповест на делу – никако не показивати своју гневљивост или огорченост споља. Када човек открива своју страст, то значи да у том моменту не води духовни живот. Он се окреће од Господа, не славослови Га. Као друго, неопходан је унутрашњи подвиг. Када помисли опседају наш ум, у том тренутку је потребно особено снажно се обратити Господу, свецело сабрати свој ум и устремити га у речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног(у)!“. И управо ово су оне две лепте, које сваки човек може принети Господу и које Он с љубављу прима. Врло је важно за сваког човека да схвати, какав је он у ствари, и шта он може принети Богу, - и да управо ово и приноси од све душе.

Догађа се да се човеку чини, да би он живео у другој земљи, у другој клими, да би му било много лакше да живи. Други се секира због тога, како неко с њим разговара: Сав би живот био другачији, да ја нисам овакав какав јесам!“ И тако људи пребирају по разним помислима: „Добро би било када би поред мене били други људи. Тада би све било добро око нас: и планине, и море и свагда би било светло и топло. Добро би било да имам такав и такав теленат, тада би ме ценили. Но, како да то достигнем?“ Људи мисле, да ће уколико успеју да промене нешто око себе или у самима себи, - тада започети за њих духовни живот.

Међутим, духовни живот за нас не започиње, када се све са нашег становишта одвија идеално и правилно. Духовни живот започиње када се ми трудимо да благосиљамо Бога у свако време, и благодаримо Му за све: за људе, који су поред нас: најразличитије; за сваку околност, за то каквим нас је створио Бог, за своју прошлост – за све.

Чак и за оно што нам се чини неразумљивим, неправилним или непријатним – и за то ми можемо благодарити и благосиљати Бога. Подсетимо се, у каквим је околностима Давид испевао своју песму: „Благосиљаћу Господа у свако време, хвала Његова је свагда у устима мојим“? У наслову псалма се каже, да га је он испевао „када промени лице своје пред Авимелехом“. Подсетићу вас на детаље овог библијског догађаја. Саул је из зависти одлучио да убије Давида, а овај је побегао од њега у туђину, к цару филистејском Авимелеху. Но, показало се да га и тамо мрзе и желе да убију. Тада се Давид, да би избегао смрт претварао пред Авимелехом, то јест правио се луд. Када су га довели до царског дома, он је по речима тумача, почео да се баца на зидове и лупа о њих као да су тимпани (бубњеви). Он је цртао прстима на вратима некакаве фигуре и ишао је четвороношке као животињка. Увидевши ово, цар рече: „Ово је сулуд човек, зашто сте га довели код мене? Зар је код нас мало будала?“ И Авимелех је наредио да се Давид протера. И управо после тога Давид је испевао своју знамениту песму: „Благосиљаћу Господа у свако време“. То јест он ју је испевао у најсложенијим моментима свога туђиновања, у смртним опасностима. Он није почео да тугује и жали се: „Зашто сам ја тако несрећан? Зашто ме свуда прогоне непријатељи и опасности, тако да се морам понижавати и глумити безумника?“ Ничег сличног томе није рекао, већ је запевао: „Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим“. Зашто је он овако певао? Зато што је осетио као му се и усред невоља приближава Господ. И својим песмопојом Давид се устремио у сусрет Господу, открио Му је своје срце.

Ево примера и за нас, шта да чинимо, када нам је тешко. Дакле, нећемо гледати само на себе, затварати се у себе и вајкати се: „Како ми је рђаво, како ми је тешко, како сам несрећан...Зашто се на мене све ово свалило?“ Да је Давид у својим невољама гледао само на себе и размишљао, како му је тешко, тада би се његова душа покрила непрозирном тамом. Но, Давид није промишљао о себи без Бога. Он је у свим околностима гледао на Господа и срцем је осећао живо дејство Бога у своме животу. И он је благосиљао Господа. Управо тако ћемо и ми памтити, да нам се свака околност даје, ради тога да бисмо још више открили своје срце Богу. И ако се не подамо унинију, већ благословимо Господа у срцу своме, онда ће нам Он истински открити оно, што ухо наше није чуло и око није видело, и у срце наше није долазило. Зато нас блажени Августин призива: „Ти, који певаш: Благосиљаћу Господ у свако време, - благосиљај Га када ти даје добра, али Га благосиљај и када ти их ускраћује. Он даје, Он и ускраћује. Но, себе самог Он неће ускратити, ако Га будеш благосиљао“.

Ево шта ја најглавније. Господ никада неће одузимати од нас Себе самог, ако Га будемо благосиљали. Ради тога Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима – да би Он свагда био с нама, испунио наша срца Собом. Јер Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, на пример неком острашћеношћу, жељом, љутином. А када се ми благосиљамо Господа, онда се ми сами одричемо од свега овога и очишћавамо дворе нашег срца за Јединога Христа. И Он улази у наше срце и доноси са Собом блаженство, у коме се састоји смисао нашег живота. Као што каже старац Емилијан, чијим речима бих завршила ову беседу: Тако да те благосиљам у животу моме, у име Твоје да уздижем руке своје (Пс. 62, 5). Тако је жедна Тебе душа моја и тугујући за Тобом,... тако да те благосиљам у животу моме, то јест Смисао мога живота – то је благосиљање, славословљење Тебе. У супротном, престајем да постојим, да живим. Када ја почнем да Те величам и славословим, тада ће живот мој добити вредност – јер ће се вртети око Тебе. У име Твоје да уздижем руке своје – теби ћу се молити, Теби обраћати. Код мене неће бити другог бога, ја нећу гајити идоле у моме срцу, неће бити другог размишљања или жеље, ја нећу имати ничег ни унутрашњег, ни спољашњег. Једини мој Бог, једина моја мисао бићеш Ти“.