Радујте се, с нама је Бог!

Разговор са настојатељицом Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира, игуманијом Домником (Коробејников).

― Матушка, реците нешто о вашој обитељи. Шта младе жене у основи приводи у манастир? Која је њихова просечна старост, ниво образовања, друштвени положај?

― Пре неколико година ми смо празновали 200-годишњи јубилеј манастира, наша обитељ је заснована почетком XIX века. Прва настојатељица, игуманија Тајсија (Костромина) била је врло ревностан човек, врло је волела Бога, монашки живот. И она је ударила чврст темеље обитељи – и то не тиме, што је саградила много здања и организовала иконописну радионицу, већ тиме што је саставила чудесан устав обитељи, узевши за основу устав Саровске пустиње. Она је све устројила тако да би се сестре много молиле, живеле у подвигу ради Христа, да би међу њима владала љубав и слога. И ове традиције су током сто година одржаване од свих игуманија манастира.

Последња дореволуционарна настојатељица, игуманија Магдалина (Досманова) се такође старала да сачува и одржи у обитељи дух древног монаштва. Она се одликовала великом ревношћу у духовном животу и желела је да види у обитељи исто тако пламено ревносне сестре. Једној девојци, која је због породичних конфликта молила да је прими у манастир, она је одговорила: „Ја не узимам оне, које не могу живети с људима, него оне које не могу живети без Бога“. Ово је већ директно говорећи и одговор на питање: зашто људи долазе у манастир? Они долазе из љубави – искрене и ватрене љубави према Христу. А како би човек могао оставити сва задовољства света, родитеље, пријатеље, све што је волео, - ако он није окусио љубав, много јачу?

Раширено је мишљење, да у монахе иду, када нешто не успе у свету: није се формирала породица или се човек није пронашао на професионалном плану. Но, монаштво није бегство од свакодневних проблема. Истинска жеља за монаштвом је жудња за сусретом са живим Богом. То је горење срца, спремност да се ради Бога иде на подвиг – подвиг молитве и послушања, то јест одрицања од своје воље. И управо када је код човека све ово присутно, онда он поставља своје монаштво на одличан, чврст темељ.

Многи питају: када је боље ићи у манастир? Свакако, боље од свега је то учинити у младости. Зашто? Зато што је млада душа гибка и способна за промене. А ово је врло важно. Код младог човека је више духовне снаге, више ревности, способности за самоодрицање – речју, више је способности за дубок духовни живот. Монаштво то је озбиљна, врло сложена професија. Човек коме је више од 50 година, неће започети да изучава квантну механику или нуклеарну физику – свима је разумљиво да овим сложеним наукама треба приступати у младости, када су умне способности у расцвату. Исто је и у погледу монаштва, које свети оци називају науком наука – за његово достизање потребне су свеже душевне снаге.

А што се тиче социјалног положаја и образовања, они немају значаја у погледу ступања у манастир. Монаштво је само по себи универзитет – универзитет духовног живота. Оно истински просвећује човека. Кроз молитву, богослужење, читање светих отаца, делатно испуњавање јеванђељских заповести, човек постаје образован у истинском смислу речи. Свештеномученик Иларион (Тројицки), познати научник-богослов, у једном од својих огледа се сећа, да се он, академик, у разговору са простим иноцима често осећао као да ништа не зна. Како он каже, управо манастир чини човека стварно духовно просвећеним.

― Шта у првом реду траже људи, долазећи у Ново-Тихвинску обитељ?

― Домаћица наше обитељи је – Пресвета Богородица. И људи, свакако, у првом реду долазе Њој и светима. Као што људи долазе код својих најбољих пријатеља за утеху и подршку, тако они долазе и светима, да би од њих у молитви замолили помоћ. Свети Николај Српски пише: „Хиљаде очију су непрестано упрте у нас, хиљаде руку су пружене ка нама“. Свакако, и када се човек моли кући, свети га такође слушају. Међутим, у свету човеку смета сујета, бриге, реке инфомација, буран ритам живота. Њему је тешко да се свим срцем окрене ка Богу и светима, доживи њихову близину. А у манастиру он има могућности да се искобеља из поменуте реке сујетног живота и погрузи у особену атмосферу тишине и мира. У манастиру човек дословно допада у друго време, другу димензију. Он осећа да се сусреће са светима, анђелима и Богородицом, и радује се присуству невидљивог Бога, као видљивог.

Пребивајући у свету, човек понекад заборавља једну просту ствар, то да нам се апсолутно све у овом животу дарује од Бога. Као што говори апостол, Господом „ми живимо, и крећемо се, и постојимо“. Наше здравље, срећа, успех не зависе толико од наших напора, колико од Бога. Чак и благостање у земљи не зависи толико од напора политичара, колико од Господа. Мир се чува у већој мери молитвом, него ли нашим напорима. Понекад молитва једног светог твори, чини се, немогуће. Она исцељује тамо, где се немоћним показују трудови многих лекара. Она дарује победу тамо, где људски ум види неизбежни пораз. Она одвраћа гнев Божији од читавих народа и земаља, мењајући чак ток историје. Молитва – то је велика сила, највећа у свету. И када човек доспе у манастир, он се подсећа ове просте истине, живо је доживљава.

― По учењу светих отаца, монаху је неопходно да твори непрестану Исусову молитву. А је ли потребно учити се њој у свету?

― Молитва Исусова је најживље и најнепосредније обраћање Богу. Жели ли Господ, да се људи обраћају Њему, зову Га, моле Његову помоћ? Свакако, Господ се томе радује и при томе је неважно да ли се моли монах или мирјанин.

На Светој Гори чак причају овакву причу. Неком мирјанину се у сну јавио анђео и рекао: „Да би ушао у Царство Небеско, треба ти да на Страшном суду прикупиш хиљаду златника“. Човек се замислио: која му све добра дела требају да би прикупио толику гомилу? Он је рекао анђелу: „Ја сам добар отац“ и анђео му даде два златника. Затим је човек рекао: „Ја проповедам људима реч Божију“, и анђео му даде још два златника. „Ја творим милосрдна дела“ – рекао је човек и добио још два златника. Тада се човек ожалости: „Шта да чиним? За овако велике напоре добио сам само шест златника!“ Онда је он почео смирено молити Господа: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног!“ И одједном су његове руке биле засуте кишом златника.

Господ је врло близу нас и очекује да му се обратимо. Код сваког од нас се много пута током дана јављају поводи за љутњу, огорченост, увређеност, раздраженост. И молитва је најпростије и најпоузданије средство да би се сачувао душевни мир у свакодневним тешкоћама и искушењима. Повод за молитву Исусову може бити све: на пример жена се секира за своју децу, свога мужа. Једно је на путу, друго се разболело, треће се повредило – повода за бригу код мајке и жене је увек много. Управо ово и јесте време, када се треба обратити Богу с молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божије, помилуј нас, грешне“. Тако она предаје своје најрођеније у руке љубећег Бога. И тиме њима и себи помаже боље, него ли било којим другим начином.

Уопште молитва може освештати сав човеков живот. Старац Пајсије је саветовао дошавшим к њему мирјанима: „Освештавајте ваш живот. Када домаћица, занимајући се кућним пословима, твори молитву, све се освештава: не само храна, него и они који је једу, такође се освећују“. У дому где живи молитва, сав живот долази у хармонију, тамо влада мир, радост, љубав. Тамо сасвим другачије гледају на живот, то јест у свему виде Божију љубав, и чак тешкоће прихватају бодрим духом, с надом. Није случајно свети Игњатије (Брјанчанинов) говорио, да је творење молитве Исусове – драгоцени обичај, и жалостио се што се тај обичај губи.

Наглашавам, да ми овде имамо у виду управо призивање Господа у молитви Исусовој током дана. А савршавање правила на бројаници, нарочито ноћу, може се само по благослову и ради тога је неопходно духовно руководство.

― Матушка, каквим чудима Господ укрепљује вашу обитељ?

― Преподобног Пахомија, који се, као што је познато, удостојио од Бога многих чудесних виђења, једном су запитали: „Аво, реци нам: које је највеће чудо које си ти видео?“ Ученици су очекивали, да ће им он испричати о неком узвишеном откривењу, о јављању анђела или још о нечем сличном. Но, ава је одговорио: „Ви желите да чујете о чуду? Добро, рећи ћу вам. Најдивније чудо је човек чист и испуњен врлином. И не питајте ме за чудо, које би било веће од овога“. И мени се такође чини, да је највеће и најдивније чудо на земљи – човек који тежи животу у Богу, нарочито када се човек ради Господа одриче од света и долази у манастир. И још: увек доживљаваш као ново чудо, када се човек на твоје очи мења, када он, ради љубави према Христу, надвладава све слабости и страсти.

Уопште, сваки човек је највеће чудо Божије. А ако човек истински живи у Христу, онда он дословно постаје светионик, који освештава и загрева светлошћу Христовом свакога, ко му се приближи. И он може чак и да не проповеда, зато што самим својим животом он сведочи о Христу. Други људи, гледајући на њега, убеђују се у истинитост православља, и ово делује чак силније од било каквих спољашњих чуда. Сада ми је пао на памет случај, који се одиграо познатим руским епископом Инокентијем (Солотчиним) крајем XIX века. Он је у младости био начелник мисије на Алтају, и једном се његов „стан“ зауставио поред незнабожачког сеоцета. Код мисионара није било хране, и отац Инокентије је отишао до локалног жреца да га Христа ради, замоли за хлеб. Жрец, наумивши да исмеје младог монаха, одвезао је врећу, узео прстохват брашна и рекао ругајући се: „Ево ти Христа ради!“ Непознато је, какву је реакцију очекивао шаман – можда увређеност или некакав реципрочни непријатељски одговор или нешто друго. Но, уследило је нешто такво, од чега је он просто занемео. Отац Инокентије је припао његовим ногама са захвалношћу и речима: „Нека би те за твој дар спасао Христос Господ!“ Жрец запрепашћен смирењем монаха, без икакве проповеди је одмах замолио да га науче вери хришћанској и крстио се са читавим селом.

Такав утисак производи општење са човеком, који живи по јеванђељски. Као што говори једна старац „Не одушевљавај се онима који се приближавају Месецу, него онима који се приближавају Богу“. И стварно, ово је највеће од свих дела, које човек уопште може савршити на земљи, ово је истинско чудо.

― О духовном стању савременог друштва, како ми се чини, тачно је рекла једна дубоко верујућа жена, коју помиње у својим писмима архимандрит Софроније (Сахаров). Он овако преноси њене речи: „Ја нисам богослов, ја не знам шта је то ад, али га ја у својој души представљам као удобни савремени живот, али без храма и молитве“. И стварно, сада људи с једне стране имају све, они се могу окружити пуним конфором, путовати по читавом свету, стећи сва знања и доживљаје. А с друге стране у наше дане су врло распрострањене духовне болести: апатија, униније, безвољност. Познати савремени проповедник, митополит Атанасије Лимасолски у једној својој беседи каже, да он има често прилику да види младе људе, који уопште ништа не желе, нити имају икаквог циља у животу. Покушаваш да таквог човека продрмаш, нечим заинтересујеш, али њега се ништа не дотиче, као да је пред тобом живи мртвац.

И произилази да је сада живот очигледно све удобнији, људима је све дато, али они и при томе не виде смисао у животу. И из овога је јасно, да ништа спољашње не може дати човеку срећу. Без општења са Богом његов живот постаје мрачан, бесмислен. И слава Богу, што многи сада проналазе пут у храм, оцрквењују се читаве породице, које се старају да своју децу васпитају у побожности. Управо на овој деци је сва нада: она могу учинити наше друштво духовно здравим.

― Шта је по вама неоопходно да учине наши људи, да се богоборна времена с почетка XX века и трагични догађаји, који се одигравају данас на Украјини, не би поновили?

― Хтела бих да понудим један „рецепт“, који ће се вероватно учинити исувише простим. Но, у стварности он је врло делатан. Ја говорим о томе, да се читају Житија светих. Када човек чита житије, он не само да сазнаје о овом или оном светом. Од тога се мења његов поглед на свет. Читајте на пример житија новомученика. То су потресна штива, која у многоме отварају очи и дају правилне оријентире. А читање житија ранијих светих помаже нам се да се вратимо својим коренима, те постанемо свесни, какве смо ми то културе наследници. Истинска култура је она која помаже човеку да се дотакне вечности, Бога, то јест хришћанска култура. Људи сада траже ослонац, идеал, коме би могли тежити, и они га могу наћи у житијима светих. Мени се чини немогућим да замислим да човек ако прочита житије преподобног Сергија Радоњешког или преподобног Серафима Саровског остане раднодушан. У овим житијима је тако много топлине и светлости, и читајући их, схваташ да су кротост, смирење, љубав према Богу и ближњим – норма живота, наша природа. У житијима светих ми видимо културу, која залази својим коренима у Едемски врт, у блажену рајску заједницу првих људи. И овој култури се ми сви приопштавамо. Као што је говорио један светитељ нашег времена, преподобни Јустин (Поповић), сваки од нас је дужан да буде свет на месту, где га је Бог поставио. Ако си ти управник, буди светим управником; ако си мајка, буди светом мајком; ако си војник, буди свет војник; ако си ученик, буди свет ученик и тако даље. Најглавније је да сваки од нас чини на своме месту оно што од њега зависи. Тада ће се сав наш живот преображавати, освештавати, и ми ћемо бити људи „вечне цивилизације“, децом Божијом, браћом и сестрама у Христу.

― Шта бисте ви пожелели нашим читатељкама?

― Хтела бих да пожелим живу веру. Када ње има, онда се за човека горе претварају у прах, и обратно, када ње нема – прах се претвара у горе. Када вера јача, тада човек јасно види да кроз догађаје живота с њим разговара сам Бог. Тада за њега сваки посао, привидно незначајан разговор с неким, свакодневне радости и тешкоће – све постаје општење с Богом, доживљај близине Божије јасан осећај Његове љубави и бриге. Поверење Богу чини наш живот рајским.

Како смо срећни, што смо хришћани! Како много поседујемо! Један атонски старац је говорио: „Сада се многи боје нуклеарног оружја, али ја ти кажем, да код нас има нешто јаче. Молитва и Божанско причешће дају нам такав духовни огањ, од кога нема ничег јачег у свету!“ Господ тако обилно излива на нас Своју благодат – кроз свете тајне, кроз молитву, кроз дела светих отаца. Онда се користимо овим и живећемо у благодати Божијој! Нека људи гледајући на нас, виде да је хришћанство – живот, истина, истинска лепота и истинска радост.