Матушка Домника (Коробејникова). Молитва – слатки плод Великог поста

Драге сестре, ја бих хтела да вам честитам празник. А какав заправо празник? Сада ми проживљавамо такво време, када се сваки дан може назвати празником, то јест ми проживљавамо време Великог поста. Подсетимо се, када читамо речи светих отаца о Великом посту или слушамо песме које су му посвећене, онда имамо утисак да се ради о некаквој великој свечаности, о празнику сличном Пасхи или Божићу! Свети оци поју химне Великом посту, називајући га „житељством анђела“, „мајком целомудрености“, „наслађивањем уздржањем“, „даром древним, незастаревајућим, који се расцветава у свој лепоти“ и другим предивним именима. И стварно, Велики пост – то је 40 дана духовног тријумфа, чудесно и богато време.

Но, шта је у њему најглавније? Вероватно, то да је Велики пост време сећања на Бога. У ове дане Бог предстоји стално нашим духовним очима. И ми можемо особено тада осетити, да нам је потребан само Он. Све друго ми можемо имати, а можемо и немати. Земни успех, конфор, поштовање од људи, напредак у пословима, могућност развијања својих природних дарова – од тога, имамо ли ми то или не, не зависи наша срећа. Но, ако немамо Бога, живо општење с Њим, радост Његове љубави – онда немамо ничег. И зато је најглавније дело у нашем животу – умилостивљавати Бога, угађати Му, тражити Га у свако време и на сваком месту.

Један савремени игуман приповеда следећу поучну причу, која се односи на наше време:

«Једном сам служио свеноћну у нашем храму у Илинском скиту. Када сам изашао да кадим, видео сам једног старог монаха, одевеног врло просто, али педантно. Сви који су били у храму прилазили су му да узму благослов. За време канона он је ушао у олтар и замолио ме да саслушам његову исповест. Испоставило се да је он био епископ, који је давно напустио своје архијерејско служење и примио постриг у велику схиму на Светој Гори. Ја сам хтео да још попричам с њим, и замолио га да ми сутрадан детаљније исприча о себи. Епископ је одговорио:

- Мој живот је сличан као и код свих осталих; ја сам грешник, настављам да грешим и покушавам да се зауставим.

Тада сам га запитао:

- Како сте се као епископ нашли на Атосу?

И он је испричао о себи следеће:

- Учио сам се на богословском факултету у Атини и био најбољи студент у генерацији. За време дипломских церемонија мене је позвао Александријски Патријарх да служим код њега. Убрзо сам постао епископ, и служио у том чину много година, често путујући по свету, те и предајући на разним универзитетима. Једном је на мене обратио пажњу Васељенски Патријарх, и ја сам био премештен код њега. Но, убрзо после тога доживео сам срчани удар, па су ме одвезли на реанимацију. Налазећи се у болници између живота и смрти, ја сам завапио: «Мајко Божија, ако ме сада спасеш, обећавам ти, да ћу отићи на свету Гору Атонску и сав остали живот посветити покајању». Мајка Божија ме је спасла, али ја нисам могао одмах да одем на Свету Гору. Патријарх ми није давао отпуст, али када сам му досадио својим молбама, он ме је отпустио и ја сам пошао на Атон.

О монаштву нисам ништа знао. Ја сам био дебели епископ са меканим, нежним рукама. Носио сам италијанске ципеле са танким ђоновима и свилену расу. И као такав једног предивног дана сам приспео на тле Свете Горе.

Међутим, нисам знао у коме правцу да кренем, па сам питао за савет прве монахе које сам сусрео. Они су ме упутили ка старцу, који је живео у Каруљи, високим стенама над морем. И ја сам пошао. Док сам се успињао ка Каруљи, сав сам се био презнојио, а оштро камење је продерало моје италијанске ципеле, и ја сам се тако уморио, да сам мислио да ћу умрети на стази. И коначно сам стигао пред омалену келију пред којојм је стајало неколико монаха. Ја сам хтео да одмах станем испред њих, али су ме они опоменули и наредили да станем иза свих. Очигледно као епископ нисам био навикао да чекам у реду. Свакако да сам се наљутио, али сам одлучио да стојим и чекам. Међутим, те вечери старац ме није примио, а такође ни следећег дана. Тако сам цео дан провео под дрветом, покушавајући да се молим, али све о чему сам могао да мислим – било је то, како сам љут на старца. Ја сам као епископ привикао на почасти и сматрао сам себе важном фигуром, тако да ми је било врло тешко да поднесем ову малу непажњу према себи. Најзад ме је старац примио.

- Шта теби треба? – запитао ме је он.

- Ја хоћу да будем монах – одговрио сам и испричао му, како сам обећао Мајци Божијој да ћу постати монах. Старац ме је запитао:

- А чиме си се бавио пре него што си дошао овамо?

- Ја сам епископ.

Старац се ухватио за главу:

- Боже мој! Зар такав посетилац! Одлази одавде.

Ја сам онда замолио:

- Ипак ја те молим, помози ми да постанем монах.

А он ми каже:

- Ја ти дозвољавам да останеш у келији, али само под једним условом.

- Покушаћу.

- Не. Ти треба да кажеш: «Ја ћу то учинити старче», јер ако говориш «покушаћу», ти си се већ предао.

- Ја ћу то учинити, старче.

- Добро, онда слушај: ја ти не дозвољавам да разговараш ни са киме, ни са мном, ни са онима који буду долазили код мене. Дакле, ни са киме! Само онда, када затражим да нешто кажеш, тада можеш говорити.

И он ми је дао послушање да се бавим свим кућним пословима. Старцу су увек долазили гости. Ја сам припремао чај, прао посуђе и слушао. И увек сам хтео нешто и ја да кажем, када је старац разговарао са гостима. На пример, дошао је неки монах и причао о нечему: «Ево Григорије Палама је рекао...» - но ја сам тачно знао да то уопште није рекао Палама! И хтео сам да му кажем: «Ма шта ти то говориш?! То није Палама рекао, него један други светитељ». Унутар мене је све кипело, и то је трајало годинама. После неког времена сам се смирио, и више ништа нисам слушао, само сам прао посуђе, творио своју молитву, послуживао чај. Једног јутра сам дошао старцу да бих започео свој уобичајени дан, своје послушање, а он ми рече:

- Е, сада можеш говорити.

Но, ја сам одговорио:

- Немам шта да кажем.

Старац ми каже:

- Рођени мој, када си дошао овамо ти већ тада ниси имао шта да кажеш, али ти тога ниси био свестан. Када си напуштао свет, мислио си да си потребан читавом свету. А сада погледај да ли си му потребан као пре? Да, и раније му ниси био потребан. Једино што нам је потребно у животу, то је Бог».

Чинило се, да се епископ лишио свега. Он је поништо све што је постигао у свету: каријеру у Цркви, своју образованост, земни комфор. Све ово је он избацио из свога живота, као да га никада није ни било. Али је зато стекао оно што је једино потребно човеку, - стекао је Бога.

И сви ми у манастиру имамо јединствен циљ – стећи Бога. Односи с Њиме треба да буду за нас мерило свега. Ма где се ми налазили и ма шта радили – налазимо ли се у храму, испуњавамо ли неко послушање, општимо ли са ближњима – ми свуда у првом реду тежимо да угодимо Богу. И ја желим да би смо ми посебну ревност за ово пројавили сада – током Великог поста. У ове свете дане ћемо тражити при сваком свакодневном послу, како можемо овим послом угодити Богу? Шта је потребно да додамо овоме, да бисмо показали Господу своју љубав?

Постоје многи начини да се изрази своја љубав према Богу. Но, ја бих хтела да кажем о главном – о подвигу, који је свагда угодан Богу, а коме се Господ нарочито радује. То је свакако молитва. Када човек у свако време и при сваком послу настоји да сачува молитву – ово особено очигледно сведочи о томе, да је он свим срцем заволео Бога.

А ко се монашки живот упореди са дрветом, онда је молитва и корен и стабло и слатки плод. Нарочито се ово односи на молитву на правилу. Све најглавније у нашем животу се савршава за време правила! И што га ми усрдније испуњавамо, тим је потпунији наш живот. И постоји следећа закономерност: ако ми током дана не осећамо радост или нас все љути, те немамо мира, то најпре значи да смо се млитаво молили на своме правилу. Преподобни Силуан Атонски је говорио да је један од разлога због којих човек губи свој душевни мир – управо млитава молитва. «Ако се будемо расејано молили, изгубићемо свој мир», – тако он пише. И зато никада нећемо савршавати наше правило по навици, сувопарно, него увек са пуном преданошћу, са ватреном ревношћу. У овоме је ослонац наше душе, темељ нашег спокојног стања.

Но, свакако, правило још увек није читав наш живот. Њиме се не ограничава наш молитвени живот, наше општење с Богом. Са молитвом ми сједињујемо свако дело, молитвено прихватамо сваку животну околност. И из свега што нам се догађа, извлачимо корист за своју молитву, за напредовање у њој.

Старац Софроније (Сахаров) каже:

«Ма каква била воља Божија о сваком човеку, када је реч о овом или другом начину подвига, или месту или форми служења, у свим случајевима остаје обавезно тражење чисте молитве».

У свим случајевима – и при сујетним послушањима и при неким особеностима нашег карактера, на пример при склоности ка расејаности, и при болестима, при изнуђеним бригама, при искушењима – у сваком случају за нас остаје као обавезно тражење непрестане, чисте молитве.

А шта је неопходно да би се увек чувала молитва? Нама се чини да је за ово потребно усамљивање, тишина, одређени режим дана, који се никада не напушта. Свакако, све ово је у некој мери корисно за молитву, али то није оно најглавније. Спољашње околности су још далеко од тога да буду све потребно у овом смислу. Човек који идеалне спољашње услове за молитву и само је при њима спреамн да се усрдно моли, никада неће напредовати у молитви. Старац Пајсије Светогорац овако расуђује о овоме:

«Задатак је у томе, да човек из свега извлачи корист за духовну борбу. Потребно је старати се око стицања унутрашњег тиховања (безгневља). А ако се човек не стара да га стекне, он се неће умирити, чак и нашавши у споља безметежним околностима. Доспевши у њих, он ће се дохватати штапа и по дану разгонити зрикавце, а ноћу шакале, да га они не би узнемиравали».

И даље старац Пајсије прича о следећем догађају:

«У једном скиту су живела два стара монаха. Они су купили себи магаренце са звонцетом око врата. Међутим, један млади монах који је живео недалеко од њих, тежио је тиховању, али га је раздраживало звоњење звонцета, па је говорио да је монасима у скиту забрањено држање магараца, и као доказ наводио је сва канонска правила, која је могао да пронађе! Остали скитски монаси су говорили да им звонце не смета. «Види онда – рекао сам младом исихасти – да нам ови стари монаси не досађују разним молбама, већ уз помоћ магарета обслужују сами себе. Па јели то мало? А замисли да се ово магаре изгуби, а да при томе нема ово звонце? Онда бисмо ми морали да га тражимо!» Немајући добре помисли, не извлачећи из њих духовну корист, ми нећемо напредовати, чак живећи и поред светих. Немиран човек чак ће и у пустињу пренети своје немирно “ја”».

Дакле, и најбоље спољашње околности нам неће дати ништа, ако се ми не потрудимо да стекнемо оно што је главно за молитву.

А шта је за њу потребно?

У првом реду и поврх свега нам је неопходна нада на Бога. Може се рећи да је нада на Бога – душа молитве, њена покретачка сила. И најбоље се не моли онај човек који има најбоље услове, већ онај који се нада на Бога, то јест ни у једном послу се не нада на себе, већ се свагда обраћа Богу за помоћ. Такав човек из свих околности извлачи духовну корист и свуда се учи молитви. Он се учи њој на пример онда када запада у неку тешку ситуацију и искрено моли помоћ од Бога. Или када просто започиње неко дело и од све душе измољава благослов од Бога. Или када покушава да уз помоћ молитве не губи мир, због тога што му нешто не полази за руком. Свиме овим се стиче нада на Господа, а заједно с њом и истинска молитва.

Хтела бих да вам прочитам и једну мудру причу светог Николаја Српског:

«Неки човек је имао две вишње: једну разумну, а другу неразумну. И када би он излазио из куће, оне би га звале и молиле за нешто. Неразумна вишња је сваки пут молила за нешто различито: час «окопај ме», час «окречи ме», час «напој ме», час «заклони ме од жарког сунца или пак «дај ми више светлости». А разумна вишња је свагда понављала једну исту молбу. «Господару мој, помози ми да донесем добар плод».

Домаћин је био подједнако пажљив према обема, и милостиво је слушао њихове молбе и испуњавао све њихове жеље. Неразумној вишњи је давао све, што је она тражила, а разумној само оно, што је сматрала потребним, имајући за коначни циљ изобилни плод.

И шта се потом догодило? Неразумна вишња се јако разрасла, стабло и гране су се сјајили као да су намазане уљем, а изобилно тамно-зелено лишће се раширило као шатор. За разлику од ње разумна вишња својим спољашњим изгледом није привлачила никакву пажњу.

А када је дошло време бербе, неразумна вишња је донела ситне и горке плодове, који због густог лишћа нису могли никако да дозреју, док је разумна вишња родила изобилни плод. Онда је неразумна почела да ропће на домаћина, кога је то наљутило:

- Зар сам ја крив због тога? Нисам ли целе године испуњавао твоје жеље? Да си и ти мислила само на плод, ја бих и теби помогао да донесеш исто такве обилне плодове као ова прва. Но, ти си се правила паметнијом од мене, који сам те посадио, и управо зато си остала бесплодна.

Горко се кајући неразумна вишња је обећала домаћину да ће следеће године мислити само о приносу, а да ће све остало препустити њему самом. И тако су следеће године обе вишње донеле једнако добар принос, на обострану велику радост».

Сав наш живот је у рукама Божијим. Сећајући се овога, и надајући се на Њега и прихватајући мирно све што нам се догађа, ми ћемо неизоставно напредовати у молитви.

Дакле, главни услов за молитву је нада на Бога. Има још једна врлина, која нам нарочито помаже у молитви. Свака од нас може може одговорити на питање: како је могуће чак усред многих послова и брига сачувати пажљиву молитву? Ово су основе духовног живота. Свакако, чување молитве је могуће онда када ми при испуњавању одређеног нам послушања постојано одсецамо своју вољу. Одсецање своје воље – то је други најважнији услов за молитву.

Преподобни Силуан Атонски каже:

«Сваки човек који буде одсецао своју вољу пред Богом и људима, имаће увек мир у души, а ко воли да твори своју вољу, тај никада неће бити спокојан».

Одсецање сопствене воље доноси мир у срце, а у мирном срцу молитва живи, као у свом родном дому. Код старца Силуана се могу прочитати и ове речи:

«Ко је послушан и у свему уздржан: у храни, у речи, у покрету, томе сам Господ даје молитву, и она се лако савршава у срцу».

Одсецајући своју вољу, ми одстрањујемо главни узрок, који нам смета да се молимо. Атонски старац Харалампије је говорио својим ученицима:

«Својевољник и молитва то је исто што и дан и ноћ, зато што своја воља означава егоизам».

А други старац је поучавао овако:

«Накопасније у монаштву је «ја» и «своја воља». Ако њих има код монаха, нека не очекује молитву».

Никакви напори, никаква сујета, никаква искушења не сметају човеку у молитви тако као његова сопствена воља, његов егоизам, његове страсти.

И обратно, ништа тако не помаже молитви као одбацивање свог егоизма.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да је подчињеност другом човеку – најбољи помоћник у молитви, најбоље средство за стицање пажње. И нико неће тако научити човека молитви, као његов строги и благоразумни старешина. Као што расуђује један атонски подвижник, «рад не отежава молитву, обратно – он је средство за молитву. Пошто ум човеков не може остати празан, прелаз мисли од молитве на посао и обратно на оставља места за грех».

Ревносно испуњавање послушања не оставља место за грех, за деловање егоизма и страсти. И зато када ми по првој речи испуњавамо оно за шта нас моле, када смо ради послушања спремни да испунимо и оно што нам се не допада, и оно што ми не умемо добро да чинимо и оно што нам се чини бесмисленим, и када се и заморени старамо да се усрдно потрудимо, - у тим тренуцима ми дорађујемо своју молитву. Као што каже матушка Јефтимија, «испуњавајући благодатно служење, монах приноси жртву и приноси се на жртву, и тако излази из тамнице сосптвеног егоизма». И не може бити, да код таквог монаха не буде молитве!