Фестивал у Србији

Појци наше обитељи наступили су на фестивалу манастирских хорова у Србији. Фестивал су организовали становници месташца Четереже у част престоног празника старог Богородичиног храма. За сестре овај наступ није значио само представљање хора већ и радосни сусрет са људима истог духа. Био је то један од оних сусрета који се памте заувек.

Срби и Руси

Сусрет у Србији започео је неколико дана пре празника, за време поклоничког путовања по српским манастирима на коме су били појци.

- Били смо веома дирнути српским гостопримством. Дочекивали су нас као најрођеније – прича вођа хора монахиња Јудита. - Срби су иначе веома отворени и добронамерни, а посебно према Русима. Они наш народ доживљавају као најблискији зато што имамо исту веру и зато што су Руси увек штитили Србе од непријатеља. Сва српска историја је једна непрекидна битка за веру и слободу, а српски народ је изузетно захвалан онима који им помажу у тој борби. За време овог путовања много пута смо чули: „Ви сте анђели Божји!“ Искрено говорећи, мало нам је чак било и непријатно што смо тако дочекивани. Наиме, ми лично за српски народ нисмо учинили ништа!

Сестре су покушале да се захвале Србима на гостопримству како су најбоље умеле. Скоро у сваком манастиру певале су на свеноћном бденију или на литургији.

Српске светиње

На путу у Четереже сестре су имале још један важан сусрет са великом српском светињом. У најстаријем српском манастиру – Студеници почивају мошти преподобног Симеона. Овај светитељ има непосредне везе са оснивањем православне српске државе. Преподобни Симеон – Стефан Немања био је српски велики жупан (кнез), мудар и кротак владар који је положио почетак уједињењу српских земаља. У дубокој старости предао је власт свом средњем сину Стефану и примио постриг. Убрзо након упокојења његове мошти су замироточиле и постале прва српска светиња. Стефан Немања је имао сина по имену Растко. У младости је он успротививши се вољи родитеља примио постриг на Светој гори атонској добивши монашко име Сава, а много година касније постао је духовник сопственом оцу, први српски архиепископ и велики молитвеник за своју земљу. Преподобни Сава је крунисо на престо првог српског краља, свог светог брата Стефана...

Ова испреплетаност земаљске и небеске историје Србије није први пут задивила наше сестре за време поклоничког путовања. Ништа мањи утисак није оставило ни упознавање са данашњим Србима у којима се наставља велика историја Србије.

Ој Србијо, мила мати!"

Сестре кажу да никада нису виделе да се храмовни празник обележава онако како се обележава у Четережу. Срби храмовни празник зову „слава“ и већ из овог назива је јасно какав је њихов однос прама том дану. Свака слава за Србе има значење као за Русе на пример Дан победе. На слави Богородичиног храма у Четережу било је људи са свих страна овог округа, празновало се два дана. Срби су се заједно молили, певали и служили лепе обреде у којима су спомињали неразрушиво српско јединство под Божјим покровитељством.

- - Мени је посебно остао у сећању обред који се врши одмах након литургије – прича монахиња Анастасија. – Велики округли хлеб („колач“) реже се крстообразно, вино се налива у прорезе, подиже се изнад главе и окреће се при чему сваки човек у храму покушава да га додирне. Затим се колач ломи и сви узимају по парче. Овим обредом исказује се и јединство и љубав и Крст...

На фестивалу који је организован у ове празничне дане, сестре су отпевале Велики Мултански полијелеј – дело старе појачке уметности које су оне реконструисале на основу древних рукописа. Поред тога, специјално за овај фестивал сестре су научиле неколико српских песама. Када су Четерешци чули речи: „О, Србијо, мила мати!“ – заплакали су и сами запевали.

„Србијо, мајко рођена“, - у овим речима се за Србе и мука и радост. Мука, јер не постоји више ни једна хришћанска земља на кугли земаљској која је тако много страдала за своју веру. А радост – зато што је, како каже свето предање, још пре 600 година Анђео Божји у виђењу кнезу-мученику обећао Србији велику небеску славу за сва земаљска страдања. Срби ово памте до дана данашњег и поносни су на мученицу – Србију. За време празника у месташцу Четереже сестре су више пута чуле речи препуне љубави и силе: „Мој син је Србин! Зато сам га повео у брда иако има само пет годуна!“, „Горе главу, па ти си Србин!“, „Тако сте храбри – као права Српкиња!“

За време обележавања славе у Србији сестре су упознале људе који попут хришћана првих векова у најтежа времена умеју да буду хришћани – милосрдни, кротки, верни Богу и отворени људи. За оне који су ради стицања ових врлина отишли у манастир, ово је оставило највећи утисак.