Кaко се рађа монах

У монашком начину живота је све необично и тајинствено. Како се млад човек са жаром и радошћу одриче од свега, што би могао стећи у свету и бира непознати монашки живот? Или, обратно, како се зрео човек одриче од свега, што је већ стекао, и почиње живот изнова – у монашком чину? Каква је то тајна – монашки живот? Покушаћемо да одговоримо на ова питања.

Душа сваког човека, свесно или несвесно жуди за Богом, тежи ка надсветској Божанској лепоти. «Ма шта човек радио, - каже старац Емилијан (Ватидис) – у свему је скривена његова носталгија за Богом». У дубоком сећању човека чува се знање о Царству Небеском, туга за његовим истинским завичајем. Зато земаљско никада не може задовољити човека. Ма шта он поседовао: свемогућа добра, славу, власт, ма колико он налазио лепоте у музици, уметничким делима, природи – он ће увек осећати, да је лишен нечег главног, истинског. Човек је образ Божији, његово срце је дубоко, бездано, зато га ништа тварно не може испунити. Само га Бог може испунити.

И када се срца човековог дотакне Божанска благодат – он схвата, да је она управо то што је тражио, најглавнија радост, истински живот душе. И понекад ова радост бива толико јака, да човек не жели више ништа у овом свету. Тако Господ безгласно и тајинствено призива човека на монашки живот.

Једна млада девојка, Ана Себрјакова (доцније игуманија Арсенија, прослављена у сабору преподобних) запитала је својевремено свог млађег брата:

- Шта ти мислиш, који би циљ свог живота требало изабрати? Да ли треба изабрати нешто високо, предидивно, вечно...?

- Вечно...- прошапутао је дечак. – Слава је вечна, али како је и где тражити? Можда, када се постане некакав велики војсковођа, уметник или писац?

Братове речи нису задовољиле девојку, и она с епочела молити Богу, да би јој Он некако указао онај идеал, коме би могла посветити читав живот. «Постепено ми с еоткривало, - тако с екасније она сећала, - да је највиши и најлепши идеал у свету – Сам Господ Бог. Постало ми је јасно, да је у Богу – мир, срећа и сав живот. Жеља да се Он тражи, да се тежи Њему, да Му се служи, испунила је све моје биће неземном радошћу. Ја сам схватила, да је само Он, мој Господ и Спаситељ – вечан, савршен и безграничан».

У свету људи често мисле, да се монахом постаје због некакве несреће. У ствари, све је обратно: човек постаје монах само од велике среће и никако другачије.

Сав монашки живот је прожет општењем с Богом: наши напори, наши међусобни односи. На пример, када испуњавамо неко послушање: шијемо одежде или сликамо иконе, или перемо посуђе, или чистимо двориште – нико од нас то не доживљава као прост посао. Ми се не трудимо ради материјалне, земаљске користи – наши напори су испуњени сасвим другачијим садржајем, другачијим духом. Као што је говорио Јосиф Исихаста, у нашем труду је Бог. И чак просто држећи у руци тканину или лист папира, ми можемо осетити да је та ствар испуњена Богом, - зато што је посвећена Богу, уз помоћ ње служимо Богу. Ми можемо просто прати посуђе, а при томе бити духом у Богу и са Богом, и Бог у нама.

Господ је с нама и у време нашег међусобног општења. Када ми комуницирамо, то не чинимо као суседи или пријатељи, нас заправо сједињује Господ. Посебно када се смиравамо пред неким, ми можемо нарочито јако доживети да у свакој сестри живи Христос и видимо духовним оком танано исијавање, долазећи од сваког човека – образ Божији. Но, чак и када се односи међу нама колебају, ми се одмах сетимо Христа и започињемо да молимо Њега за помоћ, тако и да у нашим размирицама Он присуствује међу нама – као помиритељ.

Господ присуствује у читавом нашем животу. Када монах просто иде по манастиру, шта он види? Царски дворац. И то, не зато што је његов манастир леп и сређен, него зато што у манастиру невидљиво присуствује Цар Царева, Христос.

Чак и када ми сагрешујемо, и том моменту ми осећамо присуство Христа. Наш стид и огорчење не говоре ли нам о томе, да ми стојимо пред Богом и осећамо Га пред собом? При томе, ми можемо памтити да нас Христос, без обзира на наш грех, воли и приклања се над нама, као Самарјанин над рањеним путником.

Сав монашки живот је прожет до у ситнице светлошћу присуства Божијег. А ако би нас неко запитао: шта ми радимо у манастиру? – онда најтачнији одговор био овакав: ми живимо у присуству Божијем. Као што цвет стоји под сунцем и расцветава се од сунчеве топлине и светлости, тако и монах стоји пред Богом, и његова душа се открива у општењу с Њим.

Ове речи је изговорила мати Домника при беседи са сестрама, које се често сабирају на разговор са матушком и духовником, и ова сабрања су једна од највећих радости у монашком животу: она су испуњења духом јединства и љубави, осећањем присуства Божијег.

Ово питање често брине људе, који размишљају о монашком животу. Човек, који одлази у манастир, не закопава ли тако у земљу своје таланте? На ово питање мати Домника одговара овако:

- Обично се све догађа обратно – у манастиру човек открива у себи такве дарове, о којима чак није ни помишљао. У обитељи се он ослобађа од свих унутрашњих уза, које су га окивале и постаје истинска личност.

Свакако, главни дар, који човек открива у себи, долазећи у манастир – то је способност општења са Богом, примање Духа Светога. Сви остали дарови су у суштини споредни. Неки од светих отаца каже: човек, који се обукао у царску порфиру, хоће ли завидети дроњцима сиромаха? Духовни живот и јесте царска порфира. И у манастиру се сваки може обући у царску порфиру и осетити као царски син. А ово се догађа првенствено, захваљујући богослужењу и молитви. Једна наша сестра је испричала, да када је тек дошла у манастир, као поклоница, прво што ју је задивило била су богослужења. Она се чудила бројности сестара, и томе да оне све стоје као једна – дословно као некаква небеска војска, војинство Христово! У овом јединству је она увидела такву лепоту, такву силу, да је пожелела да такође буде у овом небеском сабору. Молитва даје сестрама осећање пуноће живота, правилан поглед на све, унутрашњу слободу.

Но, ако ми чак говоримо о земаљском напредовању и успеху, онда и у овом смислу човек у обитељи често достиже веће од онога што би могао постићи у свету. На пример, догађа се да долази сестра која не зна ни четкицу да држи у руци, а да иста кроз неколико година постане изврстан иконописац. Заиста, у манастиру се човек потпуно открива, јер се сасвим поверавав Богу, а Господ га одева у царску порфиру и украшава дијадемом.