Схиархимандрит Авраам (Рејдман). Пост у стакленом сандуку над Темзом или како не треба постити

Пост је једна од најдискутабилнијих тема у православној средини, и тим пре и више за време поста. Каквих све књига о посту није написано, каквих само научних чињеница и светоотачких цитата није наведено! Међутим, без обзира на овакво обиље информација, постоји неколико врло окошталих заблуда о посту. О овим заблудама, полазећи од свог великог пастирског искуства говори схиархимандрит Авраам (Рејдман).

Као духовник врло често се сусрећем са различитим лажним представама о посту, понекад потпуно супротним: један мисли да не може савршено да пости, други – да је он дужан да пости неизоставно као Исаак Сирин. Зато бих ја хтео да још једном поновим истине, које ће се многима показати општепознатим. Тачније, ја хоћу да укажем на основне заблуде. Дакле:

1. Пост штети здрављу

То није тачно. Разуман и умерен пост не може нанети штету човеку. Чак и неправославни лекари говоре о томе да посна храна доприноси снижавању холестерола у крви, и да је најразумнија дијета – смењивање биљне и мрсне хране. Но, ако би чак пост био у некој мери штетан за тело, он је у сваком случај од користи за душу. Шта се догађа, ако човек стално једе мрсну храну? Код њега се накупља много сувишне енергије, он постаје раздражљив и похотан, а ово му свакако уопште не помаже да поштује јеванђељске заповести.

У наше време се сматра, да је за здравље неопходно добро се хранити. А ако постиш, то ћеш сигурно боловати. Једном сам морао да лежим у болници, јер сам имао проблема са цревима. Лекарка ми је дала неке савете, прописала лекове, и док сам се припремао за пријем, рекла је тихо другом лекару: „Ништа се код њега не може поправити, зато што не једе месо“. Ово је може се рећи некаква официјелна идеологија. Понекад људи долазе на исповест и говоре да они нису у стању да посте чак ни пред причешћем или да у крајњој мери испоштују дуге постове због болести. Онда ја питам:

- А ти од чега си болестан?

- Имам алергију.

- Па шта, каква је то алергија?

- Док не попијем млека, немам ни мало снаге.

Други долази:

- Не могу да постим, имам повишен притисак.

- Да, повишен притисак, и шта онда?

- Ако не попијем млека, онда тек ништа не могу.

Људи са нижим притиском се такође лече млеком. Следи да је млеко лек од свих болести: повишеног или нижег притиска, од алергије, од остеопорозе... Ето чиме се треба лечити! И при томе исти ти људи са задовољством једу храну, која је стварно штетна за здравље.

Некима се чини да је уздржавање од меса макар на неко време просто немогуће. И чак ропћу: па, месо је Сам Бог разрешио да се једе. Но разрешење није заповест. Једном сам посаветовао једног човека да неко време не једе месо; он је био неожењен, и њему је ради очувања целомудрија било потребно да се уздржава од такве хране. Он се љутнуо: „А зашто, ако Црква дозвољава?“ Ја сам се показао јеретик у његовим очима. Међутим, он уопште није мислио на то, хоће ли му бити од користи једење меса или не. Да, ми не треба да наносимо штету своме здрављу, али истовремено треба увек памтити: сувишак здравља и телесне снаге може озбиљно наудити духовном животу.

2. Господ је рекао, човек не прља храна, већ зле помисли. Дакле, пост није обавезан.

Најчешће се ове речи наводе у своје оправдање. Црквени постови при свој својој релативној „благости“ у оној пракси коју ми сада упражњавамо, изазива код неверујућег човека збуњеност. Многи људи се повлаче из Цркве управо због тога што она прописује пошћење. Обавезност поста изазива код њих јако негодовање, те се они довијају на све начине да докажу и себи и другима да је пост неважан. Међутим, овим само разобличавају себе, откривају да је у ствари за њих он врло важан и врло тежак. Зато нарушавање поста уопште није ситница.

Многи оци Цркве говорећи о посту, подсећају на историју пада наших прародитеља. У чему се састојао први преступ људи? Адам и Ева су нарушили заповест Господа о послушању и тиме нарушили пост. Они су говорили сами себи: „Плодови овог дрвета су прелепи споља. Па зар нам се може нешто рђаво догодити, ако их пробамо? Зар ће од нас одступити благодат Божија? Немогуће да ће се то догодити“. Они су окусили – и благодат Божија је одступила од њих. „И они увидеше да су наги“, - њима је завладала телесна природа, а њихов духовни живот се потпуно растројио. Тако ми и сада говоримо себи, слично Адаму и Еви: „Па шта ће бити страшно ако ја у посту поједем млечну чоколаду или месни котлет? То не значи убити или украсти!“ Заиста, спољашње нарушавање поста као да није ништа страшно, али тим не мање са људима који нарушавају пост (ми сада не говоримо о томе, да могу бити и оправдани разлози за то), не пребива благодат Божија. Благодат их оставља „нагима“, они живе само телесним интересовањима, за њих као да не постоји ништа духовно. Свети оци потпуно оправдано говоре, да су кроз нарушавање поста Адам и Ева били изгнани из Раја, а и у Рај се не може ући другачије до кроз очување поста.

Нама је познато из црквене историје, из житија многих угодника Божијих, да су они благодарећи посту стекли велику благодат. Свакако, ми у наше време, при нашој телесној и душевној немоћи, при млитавости наше воље, не можемо тако строго да постимо. Међутим, и наше мало уздржање такође доноси корист и ја мислим да сваки постник то осећа. Када се приближава пост, сваки хришћанин се радује, свакако, ако није оптерећен тешком болешћу и слабошћу. Радује се томе што се приближава време духовног пролећа, у његовој души се рађа очекивање некакве чистоте и светлости.

Поврх тога, без уздржавања у храни немогуће је напредовати у молитви и уопште у духовном животу. Преподобни Исаак Сирин је рекао да чак и савршени људи трпе од нарушавања поста некакву повреду бестрашћа. А шта тек рећи о нама...

3. Уставни пост – то је подвиг „давно минулих дана“, који није могућ савременом човеку.

Свакако ми сада не можемо постити као древни подвижници. У наше време су људи слаби и телом и духом. То је оправдано. Због наше телесне моћи наши подвизи не могу бити тако строги као у древности, а због слабости душевне нама недостаје одлучности за ове подвиге. Но, ипак, уколико је човек крепког здравља, он не треба да себе оправдава и пројављује снисхођење према себи из тога разлога да је у наше време тобоже немогуће постити. Преподобни Нил Сорски каже да се људи разликују међу собом телесном снагом онолико, колико се восак разликује од бакра. И наше време има људи врло снажних телом, иако је то пре изузетак. У већини случајева се ми односимо снисходљиво према себи, и ово је оправдано, али ако се има благослов духовника, зашто онда неки човек не би био изузет од општег правила? Овде је потребна благоразумност: не треба све шишати на кратко ни онда када је реч о снисхођењу, а ни онда када је реч о строгости.

Међутим, увек је потребно пазити на своје здравље. То не значи да га треба неизмерно чувати, неизмерно себе жалити, већ увек треба имати на уму да овај капитал треба трошити економично и разумно. Рачунати на то, да напред код тебе може бити још много година живота, и да овај живот треба да прође у подвигу. Ми не треба да схватамо пост или било које друге телесне подвиге, као својеврсно дозвољено самомучење. Постом ми ослабљавамо своје тело до те мере, да бисмо лакше управљали својим умом, али то не значи да ми себи треба да будемо непријатељи.

Прихватљивост за себе ове или оне мере поста (као и сваког другог подвига) треба мерити једним критеријумом – молитвом. Ако је у души узрасла ревност за молитву, ако ти је постало лакше да се усредсредиш, то јест молитва твоја је постала пажљивија, - значи пост је разуман. Ако молитва слаби, пажња сасвим ишчезава, ако нестаје и сама жеља за молитвом, ако молитву понављамо механички, ништа не схватајући, значи да ова мера поста није одговарајућа. Међутим, да напоменем, да се резултати поста могу правилно оценити тек по проласку неколиких дана (минимум). Може се догодити да у датом моменту ти усиљено постећи, осећаш некакав духовни успон, али да кроз два дана код тебе настане слабост, млитавост, и све ово прође. Не треба допуштати да се човек данас ватрено моли, а сутра лежи скоро у несвесном стању.

4. Строги пост приводи духовном савршенству.

Човек, савршавајући пост, може потпуно при томе да не схвата ради чега га упражњава. Пост, за разлику од молитве и смирења, чини се лаком врлином: то јест д а се он састоји у томе да се не једе, и то је све. Зато се многи неразумни ревнитељи пре свега бацају на ову „просту“ врлину. И подвргавши себе неизмерно строгом посту, човек ускоро бива принуђен да остави сваки пост и врати се простој употреби хране – и још је добро, ако не буде морао да се лечи. Међутим, не само да штети своме здрављу, он и запада у очајавање: коначно сам пропао, нема ми никакве наде на спасење, ја не могу испунити пост. А овај пост је он сам смислио за себе.

Треба схватити, да мера поста не зависи само од здравља, већ и од духовног напретка. Духовно узнапредовали човек има право да се држи више или мање строгог поста. Човек физички врло јак, али без благодати, понекад не може издржати најпростије уздржање у храни. Он није кадар чак ни пола дана да нешто не једе, а човек слаб по природи, али обилујући благодаћу може много и строго да се уздржава, јер ће га благодат Божија укрепљивати. О овоме је речено у Светом Писму. Кад апостол Павле набраја духовне плодове, међу њима наводи и уздржање, то јест оно је духовни плод. Зато пост треба да буде сразмеран напретку у врлинама.

Спаситељ је рекао: „Нико не меће нову закрпу на стару хаљину“ (Мт 9, 16). Зашто? Зато „што ће се закрпа одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити“. Врлина поста не треба д абуде само „закрпа“. Нама је потребна промена све „одеће“ наше душе, то јест да стекнемо све врлине, променимо сав живот. Погрешно је на већ поцепани, стари, греховни наш живот „пришити“ само једну врлину поста и мислити да ће нас то спасити.

5. Ми треба да кријемо свој пост, да се не бисмо гордили.

С једне стране ово је оправдано. Заиста неки људи посте искључиво ради тога, да би се прославили. Пре неколико година један амерички илузиониста (мађионичар) је проседео у стакленом сандуку, који је био окачен над Темзом четрдесет и четири дана, и пио је само воду. Све ово говори о његовом крајњем славољубљу, заправо он га и није скривао.

Међутим, с друге стране овде је велика опасност. Да, Спаситељ забрањује да се при посту прави своје лице суморним, но то не значи да ми треба да се хранимо тако, да нико не би увидео да ми постимо. Замислите човека који живи међу неверујућим и маловерујућим, у крајњој мери нецрквеним људима, који не држе никакве постове. Ако он буде пред њима скираво свој пост и јео све што му понуде, онда се он не може ни једног дана уздржати од мрсне хране. Тако под изговором тајне врлине и под изговором привидне љубави према ближњем, неки неискусни хришћани потпуно одступају од поста. И као резултат добија се да човек није лицемер, то јест ни пред киме се не истиче, али он ни Богу не угађа.

Шта ће уследити, ако ти одлучиш да испуњаваш заповест о тајном посту буквално? Сусрешћеш у храму познаника, а он ће ти рећи на пример: „Срећан ти почетак Великог поста“. А ти желећи да утајиш своју врлину, одговараш скромно: „Али ја не постим“. И шта ће ти на то рећи твој познаник? „Како не постиш? Чега се ти онда држиш? И зашто?“ И произилази да ти уместо испуњавања заповести, искушаваш ближњег.

Савршавати врлину потајно у буквалном смислу може само човек који је богат врлином. Он може прикрити своју врлину привидним одступањем од ње. А ми људи слаби, ако то хоћемо да учинимо тајно, онда ћемо због своје слабости потпуно одустати од врлине. И оно мало, што смо обавезни да учинимо, ми нећемо испунити под изговором буквалног испуњења заповести Спаситеља о тајном савршавању добродетељи. А не постећи сами, ми можемо саблазнити друге на осуду. Био је следећи случај. Једног дедицу су хтели да причесте, он је дуго боловао и већ је умирао, јасно је било да неће више устати. Овај дедица је сматрао себе верујућим, али није држао постове. Када су га почели убеђивати да је потребно поштовати пост, он је рекао: „Зашто ми то говорите? Мене је свештеник благословио да не постим“. Када је он био још сасвим млад, радио је ремонт куће код једног свештеника, који му је почео нудити мрсну храну, а био је пост. Младић је најпре одбијао: вели, не треба тако, мени то мама не дозвољава, треба постити. А свештеник му је на то рекао: „Ако ја једем, онда ћеш и ти јести. Не прља уста оно што улази, већ оно што излази из њих“. И од тада је он престао да пости. Ето како је немар свештеника поништио побожност, у којој је мајка васпитала овог младића.

И какав закључак ми можемо учинити? У врлини поста, као и код свих других неопходно је расуђивање. Нека је ова истина, како се каже, извикана, нека је она свима на ушима – пракса показује да је треба опет и опет напомињати. Како стећи ово расуђивање? Саветовати се са искусним духовницима, читати свете оце, посебно руске подвижнике недавног времена. А ако ми, понадавши се на то да је врлина поста за нас разумљива и лака, почнемо постити по своме, ми ћемо се неизоставно наћи у некој крајности. Ако и не почнемо, као поменути илузиониста, да постимо над Темзом, ипак може тако настати озбиљна штета: и телесна и душевна.