Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О навици самооправдавања

Сви ми волимо да се оправдавамо. На пример, људи који се одликују гнављивим карактером, често су дрски према другима, а у одговор на примедбу могу рећи: „Ја не могу да се не љутим, јер су ме родитељи рђаво васпитали“. Или „Код мене је такав карактер, не могу да се променим“. Или чак: „Ко је дрзак? Ја!? То није истина, ја се према свима понашам врло љубазно и културно“. Нама се чини да су наша оправдавања потпуно правилна: ако ми грешимо, онда то није по нашој кривици, просто нама сметају људи, карактер, васпитање, здравље, време и тако даље.

Шта значи „самооправдавање“? Већ по својој структури ова реч означава понашање, при коме човек приписује себи праведност, или другим речима – сматра себе праведником. Теоретски сви ми сматрамо себе грешницима, кајемо се на исповести једном у месецу или чешће. Међутим, када долази до конкретних дела, ми оправдавамо себе: у том случају ја нисам крив, у том погледу ја се понашам правилно...Ако се саберу сви ови безбројни случајеви, на наше запрепашћење и стид показаће се да ми себе само називамо грешницима, док се у ствари сматрамо праведницима. Природно, мислећи о себи тако, ми истовремено унижавамо оне који нас окружују, сматрајући да су они у свему криви, да нас он и саблажњују, а и приморавају да грешимо.

Међутим, пут самооправдавања је пут порочан, погибељан. И до чега он доводи? Или до тога да човек одбијајући да види своје грехе, духовно отупљује и уопште се не труди да живи по заповестима, или покушава да промени околности, које му „сметају“ да живи у складу са Јеванђељем. Тада он развија бесмислену, потпуно нехришћанску делатност, управљајући све своје напоре не на самог себе, већ на оно што га окружује, пре свега на људе. Међутим, сваки човек представља потпуно слободно биће, и у најбољем случају ми можемо само унеколико утицати на њега, али нико није властан да га промени, уколико он то неће. Зато неретко онај, који предузима такве покушаје, види њихову неплодност и запада у очајање.

По учењу светих отаца, једна од најнеопходнијих врлина за спасење је самоукоревање. Ја немам у виду оно просто, чак примитивно пројављивање самоукоревања, при коме ми сами себе у души вређамо, рањавамо, унижавамо неким речима. Под самоукоревањем је потребно разумети нешто дубље – такво расположење душе, при коме човек види у свему своју кривицу и не жали се на спољашње. Ако човек буде увек видео своју кривицу, ако не буде никога окривљавао у томе, у чему је сагрешио – он ће онда по логици ствари започети да тражи средства да промени самог себе. Човек који је стекао навику самоукоревања, мири се с тиме, што његов ближњи није такав, каквим би он хтео да га види, и пројављује љубав према сваком човеку, без обзира да ли је тај добар или зао, пријатељ или непријатељ. Он се не оправдава тиме да су га рђаво васпитали, јер зна да је слободан и ако би хтео, понашао би се другачије, изабирајући добро и одбацујући оно чему су га неправилно научили у детињству, допустимо и у школи. Он се неће позивати на то да га искушавају другови, него ће се или удаљити од њих или насупрот њиховом саблажњивом понашању, стараће се да сам промени себе. И на све остало, што је спољашње у односу на слободну вољу човекову, он неће обраћати пажњу, знајући да је његова кривица у томе, што се он по својој слободној вољи приклонио злу. Ништа не може принудити човека да учини зло, ако он то неће, а посебно ако је реч о хришћанима – људима, које је Господ Исус Христос ослободио Својим крсним страдањима и кроз свете Тајне учинио неподвласним греху. Од времена Христовог доласка човек греши већ потпуно својевољно, а не под притиском околности, како је то било (и у некој мери могло бити оправдано) до доласка Христа.

Два начина мишљења, два душевна стања – самооправдавање и самоукоревање – описани у Јеванђељу, иако се они и не називају тамо заправо овим речима – терминима аскетске литературе, које смо ми навикли да користимо.

Размотримо познату причу о митару и фарисеју, којој је посвећена једна од недеља пред Великим постом – Недеља о митару и фарисеју. Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као онај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. Овај човек је себе оправдавао и није видео своје грехе. Такво самооправдавање (да употребимо аскетски термин) га је удаљило од Бога. У Јеванђељу се даље каже: А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја: Боже, милостив буди мени грјешноме. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. зч. 89). Дакле, онај који оправдава себе узноси се, а укоревајући себе се смирава.

Шта означавају речи цариника: Боже, милостив буди мени грешноме? Или речи Исусове молитве (у суштини исте): „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“? Грешни – то је онај ко је крив у моралном погледу. Стога, изговарајући Исусову молитву, ми постојано прекоревамо себе пред Богом: „Опрости мени, виновном у нарушавању моралних заповести“. Тако ми говоримо, но да ли су наше речи прожете одговарајућим осећањима? Или можда, изоварајући цариникове речи: Боже, буди милостив мени грешноме, ми у ствари расуђујемо као фарисеј: „Благодарим ти Господе, што нисам као други људи, већ водим духован живот, исповедам се, молим се Исусовом молитвом“? Ми изговарамо речи покајне и самооправдавајуће и пред самим собом и пред другим људима, зато што се такво расположење не може не пројавити споља. Понекад се смиравамо напоказ, јер знамо да се у одређеној заједници: у манастиру или уопште у хришћанској средини – смирење одобрава и поштује као нешто од значаја. А митар је реко о себи само једну реч – „грешник“, и ако човек говори тако искрено, од свег срца, значи да је стекао врлину самоукоревања.

Када човек увек и свуда сматра себе грешником, онда се то пројављује у свакој животној ситуацији. Ми при сваком конфликту оправдавамо себе, а он говори: „Да, ја сам крив, ја сам сагрешио“. Свети Тихон Задонски је једном у разговору са неким слободоумним племићем почео доказивати да он неправилно расуђује о Богу. А тај племић, наљутивши се, ударио је шамар светом Тихону. Тада је светитељ учинио пред њим земни поклон и рекао: „Опростите ми Бога ради, што сам вас саблазнио“. А ово је тако деловало на овог разгневљеног човека, да је он и сам пао пред ноге светитеља и молио га за опроштај, да би касније постао добар хришћанин. Чини се да свети Тихон у овом случају ни у чему није био крив, али као смирен човек и истински хришћанин, он је и овде увидео своју кривицу. Када би ми искрено сматрали себе грешницим, ако би искрено изговарали речи Исусове молитве: „Помилуј ме, грешног“, онда бисмо у свакој ситуацији налазили кривицу у себи, а не у људима, стварима, околностима или стањима која нас окружују.

Врло често ми оправдавамо себе, предпостављајући јеванђељским заповестима и налозима наше савести тзв. захтеве здравог разума. Међутим, треба рећи, да се “здрав разум“ (не истински, него онај којим се користи свет) с годинама, а тим више са сменом епоха мења. Један „здрав разум“ је био код незнабожаца античког времена, други – код млаких хришћана из времена владања хришћанства у цивилизованом свету, трећи – код савремених материјалиста и атеиста, четврти – код муслимана, пети – код будиста...Међутим, сви ти различити „здрави разуми“ једнодушно устају против хришћанске моралности. Понекад се ово види врло јасно – борба се одвија међу људима: једни штите позицију Цркве и црквеног Предања, а други се односе према њој непријатељски – на пример с позиција атеизма или житејског морализма, који се изражава у томе, да се човек посебно не удубљује мислено у духовне истине и брине се само за своје материјално благостање. У овом случају је ствар проста. Но, на жалост, врло често се догађа, да ми сами, православни хришћани, примамо у себе нешто од света и држимо се тог привидно здравог разума, и сами то не примећујући и не схватајући. Тада се борба између светског „здравог разума“ и истинског хришћанства одиграва унутар нас. На несрећу, она се често завршава победом овог „здравог разума“, тако што му ми повлађујемо и газимо своју хришћанску савест.

Када следимо за привидним здравим разумом, ми такође пројављујемо самооправдање. Нарушавајући нешто из јеванђељског учења и Православног предања, ми се управдаавмо тиме, да нам здрав разум дошаптава да поступимо управо тако: то јест да пројавимо човекоугодништво или малодушност, или неку другу страст, да не бисмо претрпели неку штету или невољу. Оправдавајући се „здравим разумом“, ми стално и зато дрско, безобразно, изазивачки одступамо од јеванђелског учења. А ми треба да увиђамо да поступамо греховно, на пример из страха, и да молимо опроштај од Господа.

Унутар самих себе ми имамо и митара и фарисеја. Митар себе укорева, а фарисеј оправдава. Један исти човек у једном тренутку се каје и постаје митар, а кроз неколико минута оправдава себе – то јест претвара се у фарисеја. Уколико се ми предамо у тој борби, уколико се приклонимо самооправдавању, онда ћемо се као фарисеји и законици удаљити од Христа и лишити се Божанске благодати. Тако нећемо добити помоћ у испуњавању заповести и остаћемо бесплодни.

Питање: Баћушка, како себе прекорити у оном случају, када си одрадио неки посао и предузео све неопходно, а он није успео? И онда си у недоумици: зашто је тако, када је све урађено добро?

Одговор: Можда Богу није угодно да се то дело учини. На свему је воља Божија. Вероватно, да је у оваквом случају умесно не укоревати себе, него се просто смиривати, предати се вољи Божијој. Ако сам ја говорио о укоревању, онда то не значи да себе треба прекоревати увек и свуда, где је потребно и где није потребно. Имати врлину смоукоревања значи видети своју кривицу заправо у нарушавању заповести.

Питање: Када се молим, моји блиски ми се смеју и изругују ми се. Због тога ја често остављам молитву, да их не бих раздраживао. Је ли ово самооправдавање или је такво понашање правилно.

Одговор: Када нас окружују људи, који не разумеју ово, онда би се требало сетити јеванђељских речи: Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас (Мт. 7, 6). Ми не треба да се понашамо тако, да изазивамо богохулство. Боље је да се помолимо на другом месту, утајимо молитву, не зато што је се стидимо, него ради тога да не дајемо повод за богохуљење.

Осим тога, ако се молимо, а други нас исмејавају, каква је то онда молитва? Ако се нема могућности да се моли отворено, онда је боље помолити се у цркви или на путу. Ако се нема могућности да се чита по молитвенику, зато што нам се укућани ругају и богохуле, онда је боље неко време читати за себе Исусову молитву или неку другу молитву, коју знамо напамет. Неки науче јутарње и вечерње молитве напамет.

Уопште, боље је избегавати такве људе, уколико се има могућности. Ако мој пријатељ непрестано богохули над мојим најсветијим осећањима, онда зашто ми је потребан такав пријатељ? Значи да ме он не схвата, не цени, то јест презире најдубље покрете моје душе.

Питање: Како очувати постојано самоукоревање, сећање на своју грешност, ако се често, услед расејаности ово осећање умањује, када нема осећања покајања, скрушености?

Одговор: Тешко је очувати самоукоревање. Пре свега би се требало молити. Сама Исусова молитва у неком смислу је самоукоревање и принуђавање себе на смирење. Ако ми током дана непрестано говоримо: „Помилуј ме грешну или грешног“, онда ми на тај начин приморавамо себе да се сећамо своје грешности, учимо се смиреном мишљењу о себи. Но, најглавније што би требало да запамтимо, самоукоревање, покајање је духовни плод, оно настаје дејством благодати. Ако нема благодати, онда ма колико се ми оштрили, ма шта ми себи говорили, ипак изостаће искрено самоукоревање. Другим речима, више од свега је потребно надати се на Бога и зато се непрестано молити.

Питање: Једној мојој познаници ништа не полази за руком у животу, ни у чему не не успева, сналазе је стална искушења и напасти. Она сматра да је на њу наведен некакав урок. Да ли тако нешто заиста може бити?

Одговор: Врачарство свакако постоји, то се не може порећи. У наше страшно време се шири учење о црној и белој магији, књиге на ову тему се продају сасвим слободно – свако може купити „Црну магију“.

Поштено да кажем, ја се у овоме практично не разабирам. Ја не умем да разликујем урок од обичне болести, осим очигледних случајева ђавоиманства. Због тога би требало ићи духовним старцима и питати код њих. Но, врло често о уроцима говоре људи, који хоће све да натоваре на друге, са болесне главе на здраву. Човек не мисли о томе да има грехе, да се рђаво моли, рђаво исповеда, недостојно причешћује. Он не жели ни у чему да види своју кривицу, и све преваљује на враџбине. „Зашто се ти рђаво молиш?“ – „Мене су обајали“. „Зашто ти не постиш?“ – „Ја сам омађијан“. „Зашто пушиш?“ – „Урекли су ме!“ Дакле, човека су урекли, он није ни за шта крив.

И да би се одредило, да се ради о уроку, потребно најпре пројавити ревност у духовном погледу, и тада ће се открити, да ли делује нека сила са стране или је просто по среди наш нерад. Поред тога, урок се може одагнати и својим напорима, то јест молитвом, постом или исповедањем, причешћем. Треба прибегавати најуобичајеним црквеним средствима, која су врло моћна – само кад бисмо их ми сами користили.