Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О уобичајеном погледу на ствари, или Како се научити виђењу чуда

Данас ће бити речи о оном стању, које је свима нама познато, али на које ми не обраћамо пажњу. Ми смо загњурени у њега, живимо у њему, оно нас неприметно ослепљује и одводи са спасоносног пута. Оно је за нас неприметно, иако не примећивати га – исто је што и непримећивати саме себе или оно што нас окружује. Ова појава се може назвати једном речју – „свакодневност“, то јест уобичајено доживљавање ствари, погружавање у учмало стање, лишавање одуховљености. Тада човек не види око себе ништа духовно, ништа чудесно, ништа узвишено. Другим речима, он не види истинско стање ствари.

Свакако, понекад наше срце примећује у овом тривијалном свету продирање у њега света духовног, нечег чудесног, божанског. Међутим, ми обично предајући се некаквим практичним замислима, опет се погружавамо у свакодневницу и не доживљавамо живот онаквим каквим га нам открива Бог и ка коме наше сопствено срце интуитивно стреми.

Није случајно да већина људи, не схватајући зашто, воли да посматра природу. Они виде у њој одблесак Божансног, иако у већини случајева не доносе правилне закључке и само се удаљује од тога као од нечег безначајног. Ми стално тежимо да решавамо своје практичне проблеме, задатке, и опет и опет се погружавамо у сујету, заборављајући о вечности, о своме спасењу.

При томе, не поступамо тако само ми савремени људи, у чијем животу, рекло би се да нема очигледних чуда. Међутим, чак и та времена, када су се одвијали кључни догађаји за читаво човечанство, и тада су се људи погружавајући се у свакодневницу, одбацивали чудо и руководили се у своме животу најпримитивнијим мотивима.

Навешћу један пример. Војници, који су чували гроб Спаситеља, иако нису видели самог Васкрслог Христа, ипак су видели анђела, који се јавио у гробу. И његово сијање је било такво, да су они обамрли од ужаса и били као мртви. Можда су чак и чули, шта он говори, а ако и нису чули, то је само виђење било довољно, да би се запрепастили: гроб празан, унутра – анђео, могло се досетити о Васкрсењу или се у крајњој мери замислити, шта се у ствари догодило. Но, шта чини део војника? Неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило (Мт. 28, 11). А старешине им дају новац и измишљају верзију онога што се догодило: „Реците, да је све уобичајено. Све необично је потребно избацити из живота. Христос је васкрсао – то се не уклапа у ум. Христа су украли – у то се може поверовати“. Иако је последње било нестварно, јер је код гроба стајала стража, а сам гроб је био запечаћен. Међутим, наша свест је тако изопачена, да ми невероватну лаж, уколико је она личи на уобичајени ток ствари, прихватамо, док се истину која је без обзира на своју неубичајеност, потпуно аргументована, бојимо да прихватимо. И управо окористивши се овим људским својством, архијереји и старешине, којима се не може порећи познавање слабости људске душе, поступили су премудро у своме роду.

Ми видмо како људска свест тежи да уведе све у уобичајену колотечину. Тако обичност (прозаичност) осваја власт над свиме што се догађа у овоме свету и хоће да покори себи све. „Нека буде онако, како ми хоћемо! Добро или рђаво, али онако, како ми хоћемо! Наши закони, закони житејски, закони подли нека руководе наш живот“. Ми треба да се чувамо од предавања таквом осећању света, таквом усрдном осећању. Оно је врло страшно.

Свакако, у Јеванђељу је све представљено рељефно, јасно. Но, ако би нам неко јавио откривење о нашем животу, ми бисмо увидели да се и код нас догађају чуда. Чудо је само наше постојање, околности које нас кружују; откривење Божије које је проникло у нашу душу на овај или онај начин (или кроз читање Светог Писма, или благодарећи неком неразумљивом за нас озарењу Божијем, преко људи, послатих од Бога). На крају крајева ми би увидели и благодат Божију, која прожима свет и дотиче се наших срца у светим Тајнама. Угледали бисмо и демоне који нас искушавају. А ми се понашамо као да код нас све иде својим уобичајеним током. Но, ми живимо свега једном. И живимо за вечност...

Тако нам тривијални поглед на ствари не даје да видимо чудо, нешто Божанско у нашој свакодневници.

Један монах Глинског манастира прича о оваквом догађају из свог живота. Једном се занео нечистим помислима, са којим није могао да изађе на крај због свог неискуства. При томе се и упознао са неком братијом, који су били подвргнути истој слабости. Помисли су толико завладале њиме, да је он већ одлучио да згреши на делу. Ради тога се упутио у манастирску гостопримницу, али је успут срео старца Илиодора, који га је запитао: „Куда ти, чедо, идеш?“ Монах је одговорио да је пошао да обави неки посао. Тада му старац рече: „Чедо, реци ми истину. Ти кажеш „послом“, али тај посао није добар: Погледај около, ко те принуђава да идеш за тим послом, да би погубио твоју душу!“ При томе је он показао према монашком конаку. Он је угледао ђавола у најбезобразнијем виду. Сав црн, очи пуне некаквог огња, зуби као да излазе из грла, сав је он био у пламену. При погледу на такво страшило, крв као да се заледила у жилама и он се није могао померити с места. Старац Илиодор га је потом дуго освешћивао.

Видите, ђаво не само да сугерише одговарајуће помисли, већ и околности устројава тако, да би ми пали. Он је глумац своје врсте у луткарском позоришту, који руководи грешнике. Он се не може видети, а лутке се мрдају и говоре разним гласовима, и ми смо на жалост те лутке.

Ми гледамо само на уобичајену, спољашњу страну стварности и не видимо оно што се догађа у ствари, тачније не желимо да видимо стварност, као што нису желели да је виде ни архијереји ни старешине које су распеле Спаситеља: Понтије Пилат, одбацивши истину, или Ирод који није прихватио разобличавања Јована Крститеља.

Но, не може се рећи да су они били потпуно безосећајни. Ирод је на пример волео да разговара са Јованом Крститељем. Понтије Пилат се уплашио, да је Спаситељ – Син Божији, и тражио је могућност да Га пусти. Војници су видели анђела, који се појавио код гроба Господњег, и толико су се уплашили, да су обамрли. Чак су се и кроз Јуду догађала чуда. Међутим, без обзира на то, један од њих је одбацио највеће чудо, јављање Самог Бога на земљи, ради жене; други – ради каријере; трећи – ради новца. Иза уобичајеног тока ствари, иза свих тобоже људских осећања, која су руководили људе, који су привели Спаситеља на крст, стајао је утицај ђавола. И ми треба да се ужаснемо, зато што је потпуно могуће, да се и иза наших уобичајених осећања крије сатана!

Пошто је обично сва наша пажња заокупљена спољашњим током догађаја и ми не гледамо унутар себе, то ништа и не примећујемо. Ми поступамо као савременици Спаситеља, који нису желели ништа да виде, јер су предпостављали земаљску славу и задовољства, најпримитвније ствари са становишта узвишених истина, узвишених тежњи људског духа. Но, ове примитивне ствари на жалост владају такође и нама. Могу ли се сапоставити каријера и јављање у свету Сина Божијег, новац и Васкрсење Спаситеља из мртвих?

И ако ми хоћемо да водимо истински духовни живот, нама је потребно да отресемо са себе ову обамрлост (укоченост), опијеност свакодневицом и гледамо трезвено на живот. Трезвено – не значи као сви, већ како нам сугерише Свето Писмо, Сам Бог. И управо у светлости Његовог учења и никако другчије ми не треба да видимо свој живот.

И како се научити виђењу и чуда и ђавола у свакодневици? Ради тога ми треба да гледамо на све, онако како гледа Господ. Треба да живимо тако, да све нашо суштаство буде усмерено ка Христу, да бисмо се сјединило са Христом и били по речи апостола један дух с Господом. Тако ћемо се ми ослободити од робовања просечности и већ овде на земљи ће наступити блаженство. Сетите се, шта су осећали свети. Они су се могли налазити у некаквој пештери, пустињи, али је она постајала рај за њих. Онда ћемо се ревносно подвизавати, да би се и наш свакодневни живот преобразио у предокушање будућег блаженства.

Један епископ је писао својој духовној кћери, да помоћ Божију треба умети видети: у свакодневном животу ми ову помоћ и не примећујемо због нашег маловерја и унинија. Шта ви мислите о овоме?

Треба памтити, да се помоћ Божија не пројављује обавезно у некаквим спољашњим чудима. Она се може пројавити, на пример, у некаквом уразумљивању од стране ближњих, то јест она може доћи преко људи или кроз обичне, како се нама чини, околности. Често се догађа, да се ради испуњавања неке наше жеље образују препреке, и одједном нам долазе у помоћ људи који су нам раније можда били чак непријатељи, или се околности мењају тако, да се наша жеља, уколико је управљена на спасење, испуњава. А ми не видимо у овоме помоћ Божију.

Понекад помоћ Божија долази на тај начин, да ми то уопште не разумемо. На пример, невоља, болест или некакво лишавање ми доживљавамо као несрећу, док све то служи ради тога, да човека смири или исцели од ове или оне страсти.

Може ли се у свим догађајима свог живота: сусретима, успесима, неуспесима – видети дејство Промисла Божијег? Или је то прелест и умишљеност?

У овоме свакако има умишљености. Ако сам се успавао, закаснио на посао, па ме претпостављени изгрдио и лишио награде, а ја кажем да је то Промисао Божији, онда је то глупо. Имао сам једног познаника, који је чинио све што науми. Могао је закаснити, не доћи на посао, бити лењ да нешто учини, и када би му се догодиле непријатности због тога, он би говорио: «На свему је воља Божија». Свима је подваљивао, све раздраживао и при томе сачувао непоколебиви мир. Истина, он је завршио рђаво, на крају крајева изгубио је разум, јер се све ово код њега догађало због прелести.

Свакако, све се у нашем животу догађа по Промислу или допуштењу Божијем, али покушавати да се дозна, увиди у свему неки дубљи смисао није потребно. Ако сматраш, да је на свему воља Божија и не улажеш никакве напоре да исправиш свој живот или да чак просто савесно испуниш своје обавезе, онда је то врло лакомислено и глупо. Чини ми се да чак фаталисти улажу некакве напоре у достизању овог или оног циља. А овде као да се ради о некаквом «фатализму беспосличара»: човек ништа не ради, и потом говори да нема новца, јер је таква воља Божија.

Једном сте говорили о нашој навици да за све падове окривљујемо ђавола. Ипак, како се правилно односити према томе, што ми упадамо у различите грехе? Је ли неопходно увиђати да је овде и демонски утицај и наша немоћ?

Не треба све приписивати демонима. Овде се крије лукавство. Зар ми нисмо слободни? Када ми бранимо своје интересе или када просто хоћемо да једемо, пијемо, спавамо, тада нам ништа не смета да испуњавамо своје жеље. А када је потребно надвладати себе и поступити по-јеванђељски, ми говоримо, да нас ђаво искушава и да му се ми не можемо противити. Када бисмо ми хтели да испуњавамо заповести, макар са таквом снагом са каквом желимо да задовољимо своје природне потребе, онда бисмо се већ много постарали да учинимо.

Разумљиво је и да ђаво утиче, а и слабост наша, наклоност ка греху се пројављује. Но, у коначном погледу и иза наше слабости, која је постала за нас природна, такође се крије ђаво. Јер управо је он искушавао прве људе. Зато би ми требало да ово увек памтимо и боримо се са ђаволом, то јест да му се супротставимо. Не треба сву кривицу пребацивати на њега, а саме себе оправдавати. Но, и када се ми старамо да живимо по-јеванђељски, онда не би требало да се надамо само на своје снаге. Треба памтити, да без помоћи Божије ми не можемо победити ни саме себе, ни духове злобе. И зато ћемо се усрдно молити и пребивати у смирењу, увиђајући своју крајњу беспомоћност, крајњу немоћ.