Схиархимандрит Авраам (Рајдман). Смртни грех униније

Униније је страст, која је позната свима. Она се пројављује на различите начине, и често се прикрива некаквим привлачним изгледом и зато ју је тешко распознавати. Но неопходно је умети је препозната, зато што је та страст лукава и врло опасна. Она је по преп. Јовану Лествичнику свепоражавајућа смрт. Шта је заправо униније? Оно се пројављује у два вида – понекад као неподношљива досада, туга, а понекад као лењост и равнодушност према духовним занимањима. У последњем случају човек споља и не мора уопште изгледати потиштено (туробно), напротив он може бити склон весељу и живахним односом према свему. Према свему – осим према читању Светог Писма, молитви и других духовних занимања.

Неверујући људи се услед празнине у души често налазе у стању најјачег унинија. Ја мислим да је већина случајева тзв. депресије управо униније у крајњем степену. Добро сам познавао једног човека, чији је отац извршио самоубиство. И овај млади човек је запао у депресију – и то у таквом степену да је недељама лежао лицем окренут ка зиду, и ништа му није било потребно. Његова мајка је била неверујућа, имала је средње педагошко образовање и зато је сматрала да све зна. И она га је својим морланим придикама још више раздраживала. Завршило се тиме, што га је њихова суседка, верујућа бабушка, саосећајући са овим младићем, наговорила да почне да долази у цркву, што се и догодило. Мало шта је он схватао, мало чега се држао, али је с времена на време долазио у храм. И њему је одмах постало знатно лакше. Потом се упознао са нашом заједницом, ушао је у њу, а пошто смо се ми трудили да водимо хришћански живот, то јест да мање или више строго држимо постове, то се и он почео истога придржавати. И њему је постало још лакше. Потом, када смо му испричали о Исусовој молитви, о томе како се борити са страстима и нарочито са унинијем, он је почео надзирати своју душу, те се и молити и потпуно је одбацио све лекове и постао нормалан човек. Истина, он је морао да лаже лекаре. Они су га питали: „Па, како си?“, а он је говорио: „Добро је“. „Пијеш ли лекове?“ – „Пијем, они ми врло помажу“. А да је рекао да не пије, они би га можда насилно сместили у болницу – такво је време било. У ствари он их уопште није узимао. Ето примера, да је депресија просто душевно стање човека: потиштеност (униније) због тога што у души нема Бога.

Ово стање је својствено многим људима. Поврх тога, ми видимо око себе људе, који се налазе не само у унинију, већ у најдубљем очајању. Један знаменити подвижник нашег времена – схирхимандрит Софроније (Сахаров) је говорио да је савремено неверје последица очајања, све човечанство је запало у очајање, то јест људи осећају такву безизлазност, тако они очајавају за своје спасење, да чак поричу постојање Бога, ради тога да би могли да живе спокојно. Но, туга се од овога само појачава, и човек покушава да је нечим заглуши. На пример, почиње да пије и покушава да на овај груб начин стекне некакав душевни мир. Финији начин заглушивања унутрашње потиштености је тежња човека ка уживању у уметничким делима, ка некој апстрактној делатности.

Но, свакако, било би нетачно рећи да унинија не бива код верника. Има га и код њих и то врло често. Ја сада нећу говорити о унинију као тешкој борби навођеној демонима, него ћу само рећи о оној врсти унинија, која се најчешће сусреће – то јест о лењости. Тако преподобни Григорије Синаит назива униније. Када он набраја главне страсти, онда уместо речи «униније» каже «лењост». Овде је реч о оној лењости, која се односи на духовне и моралне предмете. Не жели се ићи у храм, не жели се молитва, читање Светог Писма и уопште труд над својом душом. Зашто?

Зато што видимо како је много у нашој души страсти и како много треба учинити, да бисмо је очистили. Као што бива и у животу: долазиш, видиш, да треба нацепати велику гомилу дрва, и одмах помислиш: «Ма какви! Могу да се мало стрпим, истрпећу хладноћу, увићу се у капут...». У «Отачнику» има добар пример. Отац је послао сина да обрађује њиву. И овај је дошао, и када је видео да је она сва зарасла у коров, деморалисао се и легао да спава; потом је устао, погледао на поље и опет легао да спава. Тако је он поступио и наредних дана. Када је дошао отац и запитао га, зашто није ништа урадио до сада, овај је одговорио, да је запао у очај када је видео колико је потребно уложити рада, и зато је спавао. Тада му је отац рекао, да ако би сваког дана очистио макар и мали део, онолики колики заузима када спава, то би се посао већ покренуо напред. Син се подухватио посла и с Божијом помоћи је постепено све очистио.

Ово је свима познато. Када је посла много, човек се плаши, диже руке и почиње мислити, да „сав посао ионако не могу завршити“. Ово наше својство које се појављује у уобичајеним људским пословима и занимањима, очитује се и у духовном животу. Нешто нам не полази за руком и ми одмах падамо духом: „Не могу да се помолим одмах као Илија пророк, по чијој молитви је пала киша, онда се и ја више нећу око ње занимати“. Или: „Ја се већ читава три дана подвизавам, а код мене још мене непрестане молитве – шта је томе разлог?“ Или: „Ја већ три године долазим сваке недеље у храм, а код мене још нема бестрастности – како је то могуће?“

Нама се чини да имамо оправдање за наше униније. «Мени то не полази за руком». Но, ово је заиста само оправдање, јер ако код човека бивају неуспеси у неким житејским делима, онда како он поступа? На пример, он је хтео да упише институт, и није се припремио за пријемни и није могао положити на пример хемију. И шта он започиње да ради, ако ипак хоће да упише тај исти институт? Узима професора, марљиво се припрема, учи управо хемију. Следеће године њему полази за руком да положи испит из хемије – и он уписује институт. Нико се овоме не чуди. Све је ту нормално. Тако је и у духовном животу: када човек хоће да задобије неку врлину и због нечега трпи неуспех, он треба да размотри због чега се тако догађа и у коме погледу је потребно да се исправи.

На пример, он све ради правилно, али се подаје гордости. Дакле, њему је потребно да обрати пажњу на борбу с њом. Или: он све ради правилно, али нема довољне ревности за молитву, моли се расејано. Значи да он треба да себе принуђује на молитву. И ми не желимо да учинимо тако просте, елементарне закључке, које би у свакодневној ситуацији учинили без икакве сугестије са стране. И започињемо да падамо духом уместо тога да се потрудимо. Ако не успева од прве, онда ће успети од другог пута, од трећег, али ће обавезно поћи за руком. Чак и сама ова борба, само принуђавање себе на исправљање у овом или оном погледу ће приносити у човекову душу благодат.

Како се борити са унинијем? То се може на разне начине. Некима повремено помаже чак и то, да нешто укусно поједу. Но, ако се бори само на тај начин и не примњују се више никакви други, онда унинија можда и не буде, али ће бити свега осталог. Преподобни Јован Лествичник саветује да се користи понекад овакво лукавство у борби са гневом. Он каже: «Када имаш нападе гнева, можеш дати неку малу утеху стомаку». Но, добро је док је она мала, али се човек понекад преједа до самозаборава! Свакако, то је нразумно. Допустиво је и друго лукавство: шала. Свештеник може безазленом шалом у правом моменту привести човека у весело расположење духа. Нека то и не буде духовна радост, но она је ипак боља од унинија. Но, ово је ипак лукавство – малено, које не решава проблем суштински.

А ако се озбиљно приступа проблему, онда је свакако најбоље средство против унинија – молитва, нарочито молитва Исусова. Поред тога, за време унинија треба се свим снагама старати да се све чини као и обично, то јест не остављати своја уобичајена занимања, не одбацивати молитвено правило, већ приморати себе на усиљену молитву, с пажњом. У овој борби много помаже и сећање на смрт. Чини се чудним: човек се опомене смрти и код њега пролази униније. Обратно, требало би пасти духом, али то није тако.

Управо сећање на смрт и будући живот отрежњује човека. Када он започиње да мисли о вечности, онда постаје свестан да су на том фону ништавне све земаљске невоље – не само оне ситне, већ и оне озбиљне: тешка борба са овим или оним видом греха или опасна болест, своја или блиских. Захваљујући сећању на смрт все се јавља у другој светлости, а заправо у истинској светлости. Човек се трезни и схвата да је све што га гура у стање потиштености и раслабљује га – привиђење и да не треба свему томе придавати значај.

Ако ми сами себе не принудимо, онда нам никакав савет, никаква чудесна сила или натприродна помоћ свише неће помоћи. Треба памтити да смо ми слободна бића и да много тога зависи од нашег сопственог избора. Може се рећи да је Господ увек спреман да нам помогне, и да се Он већ устремио да нам помогне, али ми ниподаштавамо ту помоћ. Ми је и не примећујемо због тога што се погружавамо у таму унинија до те мере, да не желимо чак ни мало да се одазовемо на Божанско дејство, које нас укрепљује у борби. Но, догађа се човек чак и ништа не учини, већ само истрпи униније и не остави свој уобичајени посао или посећивање богослужења – и благодат Божија тада утеши његово срце, и он осећа да Господ пребива с њим.

Као што је познато супротно лењости је радиност. Потребно је стећи и духовну трудољубивост. Рад је као што се каже тежак. Ми можемо не желети да нешто радимо, али знамо да је то потребно, и чинимо то, надвладавајући умор и понекад бол. Рад је изазван неопходношћу, али га ми не обављамо сви са задовољством, и он већином доноси утеху тек када га завршимо и угледамо његов резултат. Чак приступајући неком послу са задовољством, ми се сви подједнако сударамо са тешкоћама и јавља се жеља да га одбацимо. Но, замислите, хирург оперише, али нешто се посао отегао на читава три сата, и он баца скалпел: «Нека неко други зашива, мени је дојадило, сав сам се презнојио». И шта ће тада бити?

Лењост у било ком житејском послу је свакако нешто рђаво, али је лењост у духовном погледу много страшнија. Ако лењивом у послу Господ можда још и снисходи и помилује га, но за лењивог у молитви, борби с помислима и страстима нема више излаза. Не треба мислити да је борба за своје спасење – тако лака и проста ствар, да у њој не би требало да буде никаквих препрека. Царство Небеско се на силу задобија. Ово принуђавање је неопходно током читавог живота, не тако како да си ти сада све схватио, па се три дана потрудиш а потом ти то досади: тобоже, и овако је све добро. Човек се развија и у нечему изменивши се на боље, дужан је да опет и опет принуђава себе на достизање још већих врлина. Тако се он неодступно креће ка вечном животу, достижући понекад најузвишеније духовне резултате, најчудесније, а који су му се раније чинили као тешко достижне врлине.

***

Питање. Баћушка, никако ми не полази за руком да се исправим, и због тога сам јако потиштена. Чини се да је немогуће не очајавати. А и мени самој и другима је очигледно да ја остајем исто страсна као и пре, и због тога ми се непрестано плаче. Како се не подавати унинију, и уопште како се односити према пориву плакања?

Одговор. Плакати се може из разних разлога. Ако човек увиђа своју душевну немоћ, удаљеност од Бога, онда ту можда и није по среди униније. Да, неопходно је плакати због наше богоостављености, тачније, због тога што смо ми сами оставили Бога. Плакати, кајати се и молити се. Добро је, што се јавља жалост због тога. Када се човек мири мири с асвојим убогим душевним стањем, прекида сваку борбу, онда је то рђаво. Но, чиме се разликује покајни плач од унинија? Када се човек жалости због својих грехова, онда би он и да нешто учини, да би се исправио. Ако он осећа немоћ, он почиње са великом ревношћу и пажљивије или просто више да се моли. А униније говори човеку: све је бескорисно, ништа ти неће поћи за руком, ти си се у ставри родио тако неспособан, код тебе је природа таква. Свакако, не треба веровати оваквим помислима. Потребно је скрушавати се због своје душевне празнине, али с ени у коме случају не треба подавати унинију и западати у безнађе.

Како се борити против унинија?

Не прихватати га и то је све. Треба памтити да се саблазни увек прикривају изгледом истине. И уније може имати за повод стварно стање ствари. Оно се може заснивати на некаквим нашим неуспесима, пороцима, који нас депримирају и говоре нам: «Ти заиста ништа не можеш учинити, немаш пажљиву молитву, не можеш победити гневљивост, лењив си». А ми се подајемо овом дошаптавању и потпуно се покоравамо страсти унинија. Но, бестрастан човек би увидео да је истинитост ових помисли привидна, површна. Но, ми нисмо бестрасни, и зато је боље да уопште не видимо ову саму истину, него ли увидевши је, да се саблазнимо.

Овако би ми требало да се односимо према свим саблазнима, било да је то униније или нешто друго. Навешћу следећи пример, само бих да упозорим, да њега не би требало схватати буквално у рђавом смислу речи. Један подвижник је пошао на реку да захвати воде и по демонском наговору упао је у телесни грех са женом, коју је тамо срео. Но, да се не би подао унинију, он је на обратном путу певао псалме, молио се. Ђаво га је искушавао помислима, да је он погинуо, да је све пропало, његови многогодишњи подвизи су прошли узалуд, а он се понашао као да се ништа није догодило. Коначно, демон му се јавио на навидљив начин и запитао га: «Како се то тако понашаш, иако си учинио смртни грех?» А он му је одговорио: «Није га уопште било». И пошао је у своју келију, и наставио да се подвизава, каје, подвизима стичући себи опроштај грехова.

Други сличан случај. Два отшелника су се по сатанском наговору договорила међу собом, да оду у град, продају своја рукодеља, што су и учинили, али су и проћердали добијени новац. Сву ноћ су скитали (блудничили) и опијали се. После овога један од њих рече: „Све је пропало, ја сам мртав, некад сам имао благодати и натприродне дарове, сада ме је све то напустило и нема ми спасења“. А други се молио, певао псалме и остао у радосном стању духа. Први га пита: „Зашто се тако понашаш? Зар си заборавио како си читаву ноћ банчио?“ А ова одговара: Да, ми смо били код владике, и он нас је угостио вином“.

Први каже: «Код ког владике смо били? Шта то бунцаш? Сећаш ли се, кога си љубио?» А овај му одговара: Да, владика нас је удостојио свог светитељског целива». Тада му саподвижник рече: «Па, ти си сишао са ума од греха!» и истукао га. Када су се вратили у пустињу, тај који је говорио да се љубио са владиком, наставио је да се моли, као да ничег није било. А први брат је пао у очајање, вратио се у град и пропао без покајања. А други, не обраћајући пажњу на то што се догодило, савршавао је подвиге као и обично. Он је повратио себи благодат Божију и Господ га је помиловао.

Ја ово говорим због тога, да ако нас посећују некакве помисли, чак и оправдане, ни у коме случају се не треба подавати страсти. Греховне помисли, као што сма рекао, увек имају реалан вид. Гледаш на пример на неко мрсно јело у посни дан и чинити се, да је оно невероватно укусно, и не можеш да се уздржиш, хтео би да га одах сада пробаш. Је ли ситина, да је оно укусно? Истина је, но то је сатанска истина. Тако је и са унинијем. «Ја сам сагрешио. Нема ми спаса». Је ли то истина? Јесте истина, али она није од Бога, већ од Његовог противника, и не треба јој никако веровати. Не треба је прихватати и то је све. Када човек започне одвише логички да расуђује, он заборавља једну одвише просту ствар: његова логика дејствује под утицајем страсти. То је логика страсти,- гнева, стомакоугађања, унинија и чега још не. Она га и приводи одрђеном, лочичном за ту страст закључку. Зато је боље не упуштати се у расуђивања, већ само рећи: не и то је све, не прихватам. И свакако – молити се.

Питање. Ја скоро сваки дан западам у јако униније, али ми се чине да то не зависи само од мене. И због нечега су у моме животу врло чести неуспеси и разне непријатне околности, од којих хтео не хтео будем потиштен.

Одговор. Неуспеси и непријатности се догађају код свакога, али ако човек тако реагује на сваку ситницу, то значи да је у њему изванредно јака страст унинија. Њој и не требају никакви поводи – она их и сам свуда налази. Под утицајем страсти чак се и предмети који уопште не изазивају депресивност, чине човеку очигледно жалосним. Од чега би се други радовао, депресиван човек очајава.

На пример, неки књигољубац је свратио у библиотеку и радује се: «Погледај, колико књига! Не могу тако лако д аизађем одавде!» А други који се са књигама не дружи, наилази поред њега и каже. «Страшно! Зар је све ово потребно прочитати? Ја никада ово нећу прочитати. Будала сам био, и као будала ћу умрети». Управо овај човек је изазвао непријатну ситуацију. Он је дошао заједно са књигољубцем у библиотеку и произилази да он никада неће ништа прочитати, све је пропало, све бескорисно. Под утицајем страсти човек усмерава пажњу на предмете, који потхрањују ову страст: његово унутрашње око захвата нешто из околине, а нешто ниподоштава.

А и сама навика човека да делује сагласно страсти управо га ограничава неким својим калупима. Он се понаша сагласно својој наклоности: чини некакве гестове, некако гледа, говори, нешто предузима – и ево он опет «запада у непријатну ситуацију». Но, ово је самооправдавање. Да, ситуација јесте непријатна, али смо ми кривци за то. Ми је носимо са собом, она је свуда са нама. И мало је то што је ми изазивамо око себе, ми је још и намећемо другима: сами ропћемо и друге заражавамо тим истим.

Шта се овде може посаветовати? Из све снаге се борити са страшћу унинија, противити јој се, приморати се на одбацивање ове тако рећи навике на униније. Но, свакако то треба радити стрпљиво, бити свестан да се страст не може искоренити једним замахом, и не очајавати због тога, да те опет не би напало униније.

Питање. Баћушка, произилази да ми не можемо поднети никакве тешке околности због тога што у нама делује страст унинија?

Одговор. Преподобни Нил Сорски је ово дефинисао као страст жалости. Иако можда и униније делује. Свака страст има одређену саблазан, на пример при блудној страсти човек се саблажњава лепотом људског тела. У лепоти нема никаквог греха, човека је таквим створио сам Бог, и нема у томе ничег рђавог. Истински хришћанин, бестрасни, чист, требало би да се одушевљава њоме, да прослављава Бога исто као када Га прославља, када посматра природу и чак можда много више. Пророк Давид каже: момци и девојке, старци са децом, да хвале Име Господње (Пс. 148,12). Међутим, ђаво тако устројава да ми гледамо на ствари изопачено: лепота људског тела изазива у нама нечисту страст.

Други пример. Рецимо да неко пред нама ради нешто неправилно. Ми би требало да саосећамо са тим човеком, да му нешто посаветујемо или да се у крајњој мери изнутра помолимо за њега, међутим ми реагујемо са гневом. Ако бисмо на све гледали чистим оком, онда би нас то приморавало да добро поступамо или би изазивало добре мисли и осећања.

Дакле, ако реагујемо неправилно, то у ствари изазива у нама дејство страсти: у првом случају – блудне, у другом – гнева. Исто се може рећи и о околностима које изазивају жалост. На пример болест би требало да изазива у нама покајање, смирење, трпљење, а она изазива ропот, жалост, потиштеност, очајање. Зашто?

Зато што ми опет неправилно гледамо на оно што нам се догодило и због тога се саблажњујемо. Ако бисмо одсекли утицај помисли унинија, жалости или роптања, онда би у нама природно почела да делује врлина, зато што је човек сачувао ону доброту, која је била дарована нашим прародитељима још при стварању (врлина је тако рећи природна за нашу душу); тим више би почела деловати благодат, која нам је дарована у светој тајни крштења. Онда би, одбацивши страст, ми бисмо доживели чистим око ову или ону појаву, у датом случају жалост, и чак би захваљивали Богу, као што је то на пример чинио Јован Златоуст, не само велики учитељ, него и велики подвижник. Он је увек и при најнепријатнијим околностима говорио: «Слава Богу за све!» И чак пред смрћу, будући врло болестан, пребивајући у најуниженијем положају, далеко од отаџбине, он је говорио: «Слава Богу за све!»

Питање. Може ли бити покајања са примесом очајања или унинија? Или: је ли осећање покајања увек чисто осећање?

Одговор. Свакако, када се човек каје, он доживљава известан очај (горчину), али се тај очај раствара утехом, надом. И што је већа горчина, то би морала бити и обилнија утеха. На пример, они људи који су се дрзнули да се смиравају говорећи овако о себи: «Сви ће се спасити, само ћу ја погинути» или «Где је сотона, тамо ћу и ја бити», безусловно су имали и благодатну утеху, која им је омогућавала да подносе страдање, које је потицало од таквог смирења. А ако би неко од нас замислио да се користи оваквим расуђивањем, то би свакако привело очајању. Зато је потребно смиривати се у мери свог искуства, како Бог даје, то јест имати покајно расположење, сећати се смрти, па ће се у мери нашег духовног раста продубити и смирење.