Novo-Tikhvin women's monastery: Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О томе, да подвиг мучеништва изражава љубав према Богу
Ново-Тихвинский женски манастир
 
 Наш поштански фах   Адреса: 620063, Јекатеринбург, ул. Зеленаја рошча 1  Верзија за штампање   

Русская версия
English version
Храм светог Александра Невског
Подворје посвећеном Свемилостивом Спасу и Пресветој Богородици
Преподобни Василиск Сибирски
Подворје у Меркушину
Радионице
Реч духовника
Монашки живот
Разговори са монаштвом
Фестивал у Србији
На свечаности код преподобног Јустина



Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О томе, да подвиг мучеништва изражава љубав према Богу

Данас, браћо и сестре, ми савршавамо молитвени спомен преподобномученица Јелисавете и Варваре. Прошло је већ 100 година од како су оне пострадале. То је било 1918. г, у оно време када се у Русији догодила страшна, незамислива катастрофа. Као што се догађају стихијске непогоде у природи, тако је и Русију снашла друштвена невоља – држава силна и прекрасна, иако свакако са неким недостацима, била је срушена. Тешко је одредити зашто се ово догодило. У неком степену узрок томе је био утицај страних сила, делимично – и греховност руског народа. Ко зна да ли се људи могу разабрати до краја у овом погледу? За неколико месеци (од фебруарске до Октобарске револуције) Русија је дошла до тога, да је власт у њој изгубила сваки значај и била освојена од гомиле завереника. То је била у буквалном смислу речи гомила људи – свега неколико стотина људи, али они су успели да задрже власт током врло дугог времена. Иако су они уништавали једни друге, ипак им је успело да сачувају прејемственост (континуитет) власти све до почетка 90-тих година. За све ово време су проливене целе реке људске крви.

Александар Солжењицин у својој књизи «Архипелаг Гулаг» (Гулаг – Главна управа лагера) пише да је од 1917. г до почетка 50-тих у Русији изгубило живот преко 60 милиона људи, и ово је податак из доступних њему извора. А управо многи документи су му били недоступни. Познато је да су материјали са резултатима пописа становништва, који је спровео Стаљин крајем 30-тих година, били сакривени – толико су катастрофалне показатеље давали преписивачи. Број становништва Русије уопште није одговарао учињеним у том моменту прогнозама. По мишљењу неких истраживача, од времена револуције до пада комунистичког поретка у Русији је совјетска власт проузроковала смрт око 100 милиона људи. Другим речима да није било револуције, која је однела толико људских живота, то би становништво Русије и тзв. независних држава у целини била сада већа за 100 милиона. Да би смо што ближе представили ову цифру, рећи ћу да Грчка броји седам-осам милиона људи.

Када се догодила поменута катастрофа, онда су многи људи побожног живота, пре свега свештенство и аристократија, које су бољшевици сматрали бедемима царске Русије, били подвргнути тзв. «црвеном» терору. Пошто је белогардејска војска објавила «бели» терор против бољшевика, то су се последњи обрушили с почетка својим терором и на племство.

А када је и свештенство на челу са Патријархом Тихоном иступило против «црвеног» терора, тада се и оно подвргло гоњењима од стране бољшевика. У првом реду бољшевици су хтели да поубијају све чланоце Царског дома, да не би остало више никаквих претендената на престо и да се више никада код никога не би јављала мисао о обнови монархије. Неки од њих су се спасили, а неки су били ухваћени и погубљени. Јуче смо спомињали Царске страстотерпце, Царску породицу, а данас савршавамо молитвени спомен преподобномученица Велике кнегиње Јелисавете и инокиње Варваре, са којима су били мучени још неколицина великих кнежева. Као што знате, Царски страстотерпци су били предани страшној казни, њихов крај се чак не може ни назвати казном, јер то је било крвсво убиство. Царске страстотерпце су стрељали из нагана и пошто нису могли одмах да побију све, докрајчивали су их бајонетима, да не би стварали сувишну буку.

Описи овог ужасног крвопролића су написани бестидно и хвалисаво, оставили су сами бољшевици који су извршили стрељање. Постоји неколико таквих описа, који се међусобно разликују само у ситницама. После убиства Царске породице тела страстотерпаца су бацили у шахту и покушали да је затрпају гранатама, мислећи да ће се зидови шахте обрушити и сакрити трагове злочина, али то се није догодило. Све ово се одиграло на месту које се зове Гањина Јама. Потом је убицама успело да се домогну остатака својих жртава, како би их уништили и затим пренели на друго место и тек тамо сахранили. Почетком 90-тих остаци Царских страстотерпаца били су делимично нађени у Поросенковој јарузи.

Преподобномученица Велика кнегиња Јелисавета, инокиња Варвара и затворени с њима Велики кнежеви су убијени још на зверскији начин. Њих су живе бацили у шахту и засули гранатама, многи од њих су погинули одмах, али су неки остали живи, а у том погледу и преподобномученица Јелисавета. Много пострадавши и сама, она је повијала ране једном од осталих у животу кнежева.

И тако с певањем духовних богослужбених песама кроз неколико дана они су, будући оскаћени, поумирали сви. Један случајни пролазник је чуо пјеније, које је долазило из шахте, али сам он није се усудио да дође до људи који су се тамо налазили. Када је он довео беле, они су већ били умрли.

Када су довезли тела Царских стратотерпаца до Гањине јаме, црвеноармејци који су тамо налазили, љутито су говорили: «Зашто их нисте довезли живе? Ми смо рачунали да ћемо их ми овде убити». Судећи по томе да су преподобномученице Јелисавету и Варвару живе бацили у шахту и засули гранатама, може се закључити да би на исти начин уморили и Царске страстотерпце, бацивши их живе у шахту. Пошто су покушавали да сакрију трагове злочина на потпуно исти начин, вероватно да је постојала некаква посебна наредба за убиство чланова Царског дома.

Многи људи су тих година пострадали без икаквог суда и истраживања кривице. Обично су прислањали пиштољ на слепоочницу и пуцали у човека, а понекад су се и подсмевали. Једног свештеника у нашој епархији су пред смрт мучили тако што су му одсецали меке делове тела, а он је молио да га убију и не муче. Некакво зверство се пробудило у руском народу и обрушило на духоцне основе руске нације: на Православну веру и њене носиоце, у том погледу и на племство и аристократију, који су били цвет народа.

Издајство, зверство и подлост су се веома разноврсно пројавили тих страшних година. Гоњења су се наставила, започињући од 1917-1918 године и све до пада совјестске власти; она су посебно била јака у годинама које су предходиле Стаљиновој смрти. Но истовремено ми видимо необичну храброст и преданост неких простих људи својој, како су са презиром говорили комунисти и бољшевици, «господи».

Ја хоћу да говорим о преподобномученици Варвари, иако је обично више прихваћено да се пажња усредсреди на велику кнегињу Јелисавету. Хтео бих такође да кажем о верним слугама Царске породице: о доктору Боткину, о собарици Демидовој, о лакеју Трупу (иако он није био православан, ипак је пројавио необичну преданост). Све слуге су имале могућност да оставе Царску породицу – њима су отворено или у наговештајима предлагали да то учине, а доктора Боткина су чак наговарали – зато је он знао шта га чека. У писму из Ипатијевског дома он пише: «Ја сам умро, али нисам још сахрањен...» Ако би све потом убијене слуге пожелеле да оставе Царску породицу, њима би лако дозволили да то учине, међутим они су јој остали верни до краја.

Преподобномученица Варвара је била проста жена. Споља је ништа није везивало за Велику кнегињу Јелисавету – јер сви су били свесни да се величина и слава Царског рода завршила. Приближавањем Романовим било је неопходно мислити на очување сопственог живота, и многи су предпоставили свој живот дугу, али не и инокиња Варвара. Она је као келејница преподобномученице Јелисавете остала њој верна до краја и убијена заједно с њом, иако је као «проста» особа у то време могла још не бити репресирана, јер тада су репресирали само аристократију и свештенство. Масовних гоњења, која су почела доцније крајем 20-тих година при Стаљину, тада још није било.

И не знаш чему се дивити: или преданости ових простих људи или њиховој тзв. «господи»: преподобномученици Јелисавети и Царских страстотерпцима, који су побуђивали у својим ближњим такву необичну љубав и преданост. Само ово већ служи за нас као директан признак светости и слугу и њихове господе. Свакако, овде није дејствовало само осећање дуга, односи међу њима нису били просто односи претпостављених и потчињених – овие људе је пократало осећање узајамне љубави. Љубав их је објединила и учинила нераздвојним чак и у смрти.

У посланици Римљанима апостол Павле каже: «Ко ће нас одвојити од љубави Христове?», набрајајући свемогуће невоље, које само може замислити човек и закључује: «Ништа нас не може раставити». Нераздвојивост ових праведних светих људи, Царских страстотерпаца и њихових слугу, сведоче о томе да се они нису одвојили својим духом од љубави Христове, без обзира на сва неподношљива, страшна гоњења.

Нама се може чинити, да Царски страстотерпци, живећи у Ипатијевском дому, нису ништа особено претрпели, јер они су били тамо у таквим условима, у којима сада живе малобројни: имали су слуге, имовину које сада нема код нас (потомци црвеноармејаца и до сада продају у Јекатаринбургу остатке њихове имовине). Но, ми заборављамо на оно величије кога су били лишени Царски страстотерпци током револуције и свих невоља које су их снашле. Ми не схватамо колико је велика разлика између оне славе коју су они уживали, као владари једне од највећих држава у свету, са оном срамотом и понижењем којима су се подвргли од 1917-1918. године.

У «Отачнику» има приповест о једном египатском подвижнику, који се саблазнио славом другог – дошљака из друге земље. У то време се сматрало да истински подвижник треба да буде савршено сиромашан и да сам треба да се труди за своје издржавање. А поменути подвижник довео је са собом слугу, спавао је са јастуком под главом – а ово је било уопште незамисливо за једног подвижника – и истовремено поседовао је, што је сведочило о његовој светости, даром прозорљивости, те га је народ волео и многи су долазили њему за савет. Саблазнивши се или просто павши у недоумицу, египатски подвижник, будући искрен и поштен човек, отишао је код овог странца и запитао га: «Како то, да је теби који имаш слугу, спаваш са јастуком под главом, једеш храну коју ми не једемо, Господ даровао духовне дарове, које ја немам, икао се строжије подвизавам?» Тада га је тај запитао: «Чиме си се бавио пре него што си дошао у пустињу?» - «Био сам пастир» - «А чиме си се хранио?» - «Сувим хлебом и сиром» - «А ја сам живео у Риму, био познат човек, те и био окружен мноштвом слугу, носио свилене кошуље, намашћивао своје тело разним ароматима, речју живео у раскоши. Зато сам сада ради своје немоћи принуђен да оставим себи слугу и укажем макар мало снисхођење своме телу, али ради тога што сам се лишио много већег, Господ ми и шаље дарове. А ти живиш и сада скоро боље, неголи онда када си био пастир».

Потребно је признати, да бисмо ми нашавши се на месту овог завидљивог подвижника, запали у још већу осуду – нама чак не би недостајало храбрости, да приђемо и искрено кажемо: «Зашто ти живиш у раскоши?» Тако, на несрећу неки од нас осуђују и Царске мученике.

Све се познаје у поређењу, и у датом случају ове речи су оправдане. Дакле, да би схватили какве су невоље и муке поднели Царски страстотерпци и преподобномученица Јелисавета још пре своје мученичке кончине, ми морамо да сапоставимо услове, у којима су се они налазили у овом временском интервалу, са оним необичним величијем и славом, који су пратили њихов живот, када су још били чланови Царске куће.

Преподобномученица Јелисавета је била пореклом Немица и потицала је из тзв. владарског дома. По законима Руске империје, установљеним од Павла I, будући наследник престола је имао право да ступа у брак само са особом из Царског дома. Пошто је у Немачкој било много наследника таквих владарских кућа, то су руски владари често ступали у брак са немачким принцезама. Велики кнез Сергеј, стриц будућег цара Николаја II, ступио је у брак са принцезом Јелисаветом. Кнез Сергеј није имао права да претендује на царски престо, зато је Велика кнегиња Јелисавета могла по закону Руске империје да остане протестанкиња, - а само је будућа царица морала да прими Православље.

Међутим, Велика кнегиња, упознавши се са Православљем, тако се разгорела духом, да је потпуно свесно, без икаквог притиска или користољубља прихватила веру свога супруга. При овоме је она чак пошла против воље свога вољеног оца, убеђеног и ревносног протестанта, чиме га је јако огорчила.

У то време, посебно у тако солидним породицама, из које је потицала Јелисавета Фјодоровна, непослушност родитељима је било неизмерно ретко (а сада на жалост, деца крајње ретко бивају послушна родитељима). Дакле, Велика кнегиња Јелисавета је потпуно слободно и искрено прихватила Православље и направила пут од хришћанске супруге до монахиње – после погибије супруга, Великог кнеза Сергеја, кога су убили терористи.

Када је она била на Светој Земљи, у време освећења храма свете равноапостолнеМарије Магдалине, који и до данас стоји на падини Јелеонске горе, она је била толико очарана, ако се може тако рећи, благодаћу која дејствује у овим светим местима, да је рекла у духовном усхићењу: «О, како бих желела да будем овде сахрањења!» Ове речи су се показале пророчким – пошто су њене нетљене мошти извучене из шахте код Алапајевска, оне су биле упућене у Свету Земљу и почивале су тамо скривене све до прослављења од Руске Заграничне Цркве преподобномученица Јелисавете и Вараваре. А сада се њихове свете мошти покоје у храму свете равнопапостолне Марије Магдалине и доступне су свима ради поклоњења.

Ето каква је необична судбина задесила ову велику светитељку. Немица која је примила Православље, убијена је од Руса, који су се одрекли од Православља. Јелисавета Фјодоровна је дошла из туђе сређене земље и уместо славе коју је могла очекивати као чланицу Царског дома у великој држави, доживела је овде такву страшну срамоту, понижење и на крају крајева мученички крај. За све нас она представља пример истинске вере, истинске љубави према Православљу, којима је сваки од нас дужан да подражава. Ми треба да подражавамо и верним чак до смрти слугама преподобномученице Јелисавете и Царских страстотерпаца. Управо љубав према Богу чини човека преданим своме дугу и људима, којима је он потребан.

Свети би требало да буду посебно поштовани у оним местима, где су пострадали. И нама у нашој епархији следује да особено поштујемо спомен Царских страстотерпаца, који представљају и сверуске свете. Ми треба да подражавамо њихов пример, поштујемо их, молимо им се и на тај начин будемо ученицима њиховог живота, вере, храбрости, љубави према Богу и ближњем, љубави према Светој Православној Цркви.