Схиархимандрит Авраам. О правилној употреби слободне воље

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас се сећамо Рођења Пресвете Богородице. Свима је позната приповест о овом чудесном догађају, и зато се нећу поново задржавати на њему. Боље се постарајмо да проникнемо у смисао и значење данашњег празника.

У наше време се раширило такво мишљење, као да је све у свету подчињено некаквим неумољивим законима. У Русији се ово мишљење раширило у вези са недавним владањем марксистичке идеологије, доктрине која се састоји у ставу да је људско друштво подчињено неким законима, који га незадрживо воде ка одређеним резултатима, независно од делатности појединаца. Разни философи и научници (небитно је како они сами себе називају) приписују некакву неизбежну динамику и природи. На пример Чарлс Дарвин, знаменити енглески научник XIX века, развио је теорију еволуционизма. Он је сматрао да је тобоже владајући у природи стихијски, може се рећи, зверињи закон, борбе за опстанак неодступно водио ка појави тако развијених бића као што су људи. Такође тврди се да неумољиви закони делују не само у неживој природи, већ и у смаој психи човека. О овоме говоре тзв. психоаналитичари, следбеници Сигмунда Фројда, истакнутог научника нашег времена. Они сматрају да унутрашњим човековим светом руководе неки закони, којима се човек хтео не хтео мора подчињавати. У својим расуђивањима они користе реч „психа“, која на грчком значи душа. Ови људи замењују истинско схватање људске душе лажним.

Дакле, ми видимо да је у наше време древно незнабожачко учење о неизбежној судбини, коју су Грци називали коб, а Римљани – фатум, освојило у новом виду умове скоро свих људи. А и ми православни хришћани, имајуäi сасвим другачију веру и убеђења, тим не мање, невољно такође подпадамо под утицај окружујуће нас умне атмосфере. Ми доживљамао општеприхваћена схватања као истинска, као здрваоразумска и такође започињемо да приписујемо све догађаје људске историје дејству неких неумољивих закона, разумљивих или неразумљивих, откривених или неоткривених, који међутим представљају човека као зрнце песка, ношено некаквим стихијама.

Међутим, томе нас не учи Божанско Откривење. Ако ми погледамо на Рођење Пресвете Богородице, онда ћемо увидети да упркос сада раширеном мишљењу, које умањује значај појединца, рођење Пресвете Дјеве и сав њен живот су имали најважнији значај за спасење људског рода, за судбину читавог људског рода, а у крајњој мери за спасење оних људи који усхтеју да се с вером обрате Господу Исусу Христу, рођеном од Пресвете Дјеве Марије. Подсетимо се сада учења Свете Цркве о стварању света. Расуђујући о овоме, ми би требало да управимо свој ум у такве дубине, које су несхватљиве за људски разум, и зато ће употребљаване од нас речи бити веома условне. Међутим, говорећи о Богу, ми смо принуђени да употребљавамо најприличније речи и примењивати их на Онога, Ко је безграничан и недокучив, да би нам било макар могуће да се приближимо ономе, што превазилази наш разум.

Некада је било такво време, када је постојао једино Бог. Речи «постојао» и «време» овде нису умесне, јер и самог времена (које представља по себи услов постојања видљиве твари) није било и «постојање» се односи пре на оно што је створено, него ли на оно што је беспочетно и вечно. Тачније би било чак рећи не «вечно», већ «предвечно», каквим се јавља битије Божије. Када су Пресвета Тројица, Недокучиви, Неистраживи, Бесконачни, Свемогући и Добри Бог пребивао у таквом блаженом, несхватљивом за нас створења ограничена, стању и уживао у безграничној доброти Свога битија, тада као Сведобри, Он је смислио да створи бића, која би се могла наслађивати Његовом добротом. Реч «смислио» такође није потпуно умесна, јер је у Божанском уму ова жеља пребивала предвечно, а код Бога не може бити никаквих промена. Створењима којим је својствено незнање, која су ограничена у своме знању, својствено је да од незнања кроз размишљање долазе до решења. А Бог као суштаство свезнајуће, свагда је располагао савршеним знањем, или тачније речено, свезнањем. Сва расуђивања о томе, да ли је Бог давно створио свет и зашто управо тада а не раније, непримењива су на битије Божије, као и саме речи «давно» и «раније». А ово је људском разуму немогуће да схвати.

Када је Бог размишљао о стварању света, о стварању оних бића која би се могла наслађивати Његовом бесконачном добротом, Он је већ предвидео да ће многа од Њега створена бића отпасти од ове доброте, то јест успротивити се сведобром о њима Промислу Божијем. Зато је било потребно, говорећи људским језиком, предвидети и излаз из овог страшног положаја, то јест створити суштаства, која, иако би пала, могу бити враћена у свој пређашњи положај, - то јест људе. И Божанско Провиђење је још пре стварања читавог света знало кроз кога ће се савршити повратак људског рода после његовог пада у пређашње блажено стање – то јест Пресвету Дјеву Марију. Ограниченом људском уму, вероватно, чак и није безопасно расуђивати о таквим стварима, као што су Божанско предзнање, јер напрезање човека, када он покушава да схвати тако велике тајне, може превазићи његове снаге.

Размотривши историјске чињенице, ми се можемо уверити да осим Пресвете Дјеве Марије није било другог људског створа, који би био кадар да оствари вољу Божију о спасењу људског рода. Отуда ми можемо закључити о лажности савременог здравог разума, који тврди да је свет и чак унутрашњи живот човека покретан некаквим неизбежним законима. Понекад и велике ствари зависе од самих људи. Не говорећи о државницима и народним вођама, који су остварили несвакидашње победе, које су променуле судбину света, ми ћемо рећи о најважнијем, ономе што је једино важно за сваког човека – о делу спасења људског рода. Ми знамо да су свети пророци Израиља, иако су они објављивали вољу Божију у накаквом малом, можда тада непознатом месту земље, били изабраници Божији и да се без њих није могло савршити постепено враћање човека Богу. Пресвета Дјева Марија је заправо постала круна овог постепеног сазревања људског рода у лицу богоизабраног народа. Да није било Ње, не би се у свету јавио Христос Спаситељ и не би се савршило наше спасење.

Зато ми треба да одбацимо савремено мишљење о томе, да некакви бездушни закони (коб, судбина или фатум) управљају читавим светом, људским родом и појединим људима. Сваки од нас је слободан, и од њега самог зависи веома много, а од неких људи зависи чак чак судбина човечанства, као што од Мајке Божије – спасење људског рода. Ми не треба да се оправдавамо околностима, већ да се увек сећамо наше слободе и користимо се њоме тако, да спасемо своју душу, а по могућности макар мало допринесемо и спасењу других људи.

У данашњој јеванђељској причи говори се о жени која се окренула ка Богу и «подиже глас из народа и рече Му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао!» (ст. 27). Она можда не схватајући до краја да је пред њом Син Божији, прославила је Ону, која је родила толико необичног Човека. А Господ јој је одоговорио: «Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је» (ст. 28). Ми треба да се користимо својом слободом тако, да би се унеколико уподобили Мајци Божијој, то јест да примимо Реч Божију – Божанску проповед, - исто као што је она носила у Себи ипостасну Реч Божију, бесконачну и бесмртну. Као што је Пресвета Дјева послужила спасењу свег људског рода, тако би и ми требало да послужимо макар своме сопственом спасењу. Спасавајући се сами, ми истовремено не можемо не спасавати и оне људе који нас окружују. Преподобни Серафим Сраовски је рекао: «Стекни дух миран – и спашће се хиљада око тебе». Ако ми тобоже саможиво се бринући за спасење само своје душе, подвизавајући се само ради себе, стекнемо душевни мир, онда ћемо и ненамерно ширити око себе атмосферу, која ће привлачити нашем начину живота многе људе, и на тај начин ћемо ми послужити њиховом спасењу.

Људска душа је бесконачно слободна. Онда презримо раширене представе о неизбежним и несавладивим околностима. Искористимо своју слободу тако, да бисмо подражавали Божијој Мајци и учинили све ради свог спасења, и никада се нећемо оправдавати тиме, да нешто не зависи од нас.