Ново-Тихвинский женски манастир
 
 Наш поштански фах   Адреса: 620063, Јекатеринбург, ул. Зеленаја рошча 1  Верзија за штампање   

Русская версия
English version
Храм светог Александра Невског
Подворје посвећеном Свемилостивом Спасу и Пресветој Богородици
Преподобни Василиск Сибирски
Подворје у Меркушину
Радионице
Реч духовника
Монашки живот
Разговори са монаштвом
Фестивал у Србији
На свечаности код преподобног Јустина



Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О сећању на смрти изненадној смрти

Код преподобног Исаака Сирина имају следеће речи: „Прва мисао, која по човекољубљу Божијем улази у човека и руководи га ка спасењу, јесте мисао о изласку из ове природе“. Свети оци говоре, да је сећање на смрт – она врлина, која нам је неопходна као хлеб. Но, шта је сећање на смрт и како се оно задобија?

Неверујући људи се плаше смрти. За њих је смрт – ишчезавање, зато се они, имајући привезаност за земни живот, старају да с једне стране на све начине обезбеде себе, а с друге да се уопште не сећају будуће кончине. Но такво тобоже благоразумно одношење према смрти приводи супротном резултату – безизлазном очајању. И ово је поптуно закономерно, зато што се иза овог „животно-радосног“ нежељења сећања на своју смрт скрива нежељење размишљања на свој вечни удео. Такви људи се често читавог живота веселе на необичан начин. Њихово весеље је у ствари „пир за време куге“, како је рекао Пушкин. Они пију, једу, измишљају свакојаке разоноде, да се не би подали мраку, који царује у души, да не би остало ниједног слободног тренутка да се обрати пажња на себе. А све њихове забаве и неуздржано весеље – управо су признак најдубљег унинија, очајања. Ово је онај најстрашнији вид унинија, када човек не види ни само униније, када се он већ погрузио у њега наглавачке и као да је утонуо у њему. Сећајући се смрти, вечности, човек скида са себе копрену унинија и почиње да се односи према свему другачије – трезвено.

Неправилан однос према смрти је у извесној мери својствен чак и нама хришћанима. Ми знамо да је потребно да се стално сећамо своје кончине, али нама је страшно да имамо такву трезвеност. Фактички, ми се сви налазимо у стању прелести: без обзира на потпуну очигледност тога да ћемо сви умрети, ми сви живимо као бесмртни. Чак и у дубокој старости људи одгурују тренутак смрти све даље и даље. Они не мисле о своме скором прелазу у вечност, док само ватрено желе да продуже овај земаљски живот.

Дакле, сећати се смрти – то је насушна потреба за сваког човека. Међутим, то није тако просто као што се чини на први поглед. Потребно је то чинити правилно, да се уместо користи не би изазвала штета у својој души. Постоји много начина да се стекне сећање на смрт. Има такав вид духовне делатности, богомислије, чијим је једним од предмета размишљање о смрти. Многи подвижници су се занимали овим делањем – представљали су себи, како ће умирати, шта ће бити после смрти, пролажење кроз митарства, вечна адска мучења. Они размишљају о свему наведеном врло детаљно, и са овим циљем посећују гробља, гробнице. Неки су мислили на вечна небеска добра, блаженства, и све ово такође има однос према загробном животу и покреће човека на покајање.

Преподобни Нил Сорски саветује да се ради стицања сећања на смрт сетимо оних људи, који су умрли изненада, својих успоших ближњих, пријатеља. Међутим, ово такође није наша мера: таква сећања могу унеколико оживети у нама сећање на смрт, али ништа више. Често срце бива услед одсуства благодати толико окамењено, да чак и боравак поред гробова оставља човека безосећајним. На пример, гробари или радници у мртвачницама свакодневно виде много пута пред собом људску смрт, али их ни то никако не побуђује на размишљање о вечности. Многи од њих чак западају у цинизам. Постоје џелати, убице, који се односе врло равнодушно према смрти. Војници у рату се чак привикавају на погибије својих блиских другова – човек се некако на све прилагођава, - и то га не наводи увек на мисао о вечности. А има и подвижника, који можда уопште и не виде људе, ни људску смрт, али су потпуно погружени у сећање на смрт. Ствар није у томе, да ти пребиваш међу предметима који подсећају на смрт, већ у томе да твоја душа буде настројена на одређени начин.

Истинска врлина сећања на смрт – није толико сећање на саму смрт, колико жив предосећај тога шта ће бити после ње. Верујући човек се не боји смрти зато што она представља за њега нестајање, него зато што је она двер после које се отвара потпуно нова, страшна област. Страшна, како из разлога, што је загробни живот за нас недокучив и стран, тако и због тога што не знамо какав нас удео чека: вечно блаженство или вечна мука. Но, неопходно је имати веру, да би само подсећање на чињеницу смрти побуђивало у нама тако живо осећање вечности. Што је код човека дубља вера, тим више се он почиње бојати смрти, не као смрти, већ као суда над својом душом.

Од чега се ова вера продубљује у човеку? Ако се демон неверја изгони, по речима Спаситеља, постом и молитвом, вера се укрепљује такође постом и молитвом. Зато стварно сећање на смрт, истинско, дубоко, нешкодљиво, потиче из молитве. У стварној, пажљивој, искреној молитви човек се умом дотиче вечности, и од овог осећања се код њега не може не појавити сећање на смрт. Постоје и други извори окрепљивања вере: читање светоотачких књига, Светог Писма, посебно Јеванђеља. Ма колико то могло деловати чудно на први поглед, врлина сећања на смрт се врло ојачава од пажљивог и честог (обилног) читања Јеванђеља, пошто ништа не може даровати човековој души веру у таквом степену, као Јеванђеље. Међутим, чак само Јеванђеље ће остати за хришћанина мртво, ако од молитве, то јест од дејства благодати душа у њему не почне оживљавати.

Боље је и благоразумније од свега сјединити сећање на смрт са молитвом Исусовом, као што каже преподобни Јован Лествичник. Код њега имају овакве дивне речи: „Неки прослављају више сећање на Исуса, то јест молитву, а неки сећање на смрт, а ја прослављам две природе у једном лицу“. Заједно оне делују као једна врлина. И када нам успе да сјединимо сећање на смрт и молитву Исусову, тада ћемо увидети обилне плодове овог делања. Можда сам ја човек врло типичан за наше време, у смислу окамењеног неосећања, али ћу из свог искуства – негативног искуства – рећи, да без молитве Исусове на мене није ништа деловало. Шта ја све нисам пробао, али ме је само молитва Исусова чинила пријемчивим за нешто духовно, а све остало без молитве ми није помагало. Зато ја и вама саветујем да се не занимате посебно размишљањем о смрти и посебно молитвом, то јест да не посвећујете специјално неко време размишљањима о смрти. Боље је за време свога молитвеног правила посебно принуђавати себе, по могућности, на сећање на наш излазак из овог живота. Зашто ја кажем: по могућности? Зато што човек не може извући из себе оно чега још нема у њему. Зато би у погледу сећања на смрт било правилније рећи не „принуђавати“ – треба себе принуђавати на пажљиву молитву, - већ „настројити се у том правцу, тражити ово“. И ако се од дејства молитве у вашем срцу почне јављати и развијати сећање на смрт, онда ћете знати да је то правилно.

У овом случају и молитва задобија необичну снагу и искреност, и сећање на смрт у Исусовој молитви чини се иако безизражајно, али врло делатно. Шта значи „безизражајно“? Ја сам већ говорио, да се од богомислија, од размишљања о вечним мукама или вечном блаженству у нама може развити маштарење. А сједињено са молитвом сећање на смрт присуствује као некакво осећање, које нема чак неког конкретног израза. Овде нема представа о ковчегу, или о распадању тела, или о митарствима, или о вечним мукама и томе слично – све ово одвлачи од молитве. Овде је само предосећање тога, да ћеш ти једном прећи у вечност, прекорачити праг овог живота. И ми би требало да са једне стране себе принуђујемо на то, развијамо у себи овакво сећање на смрт, а с друге стране да схватимо да у пуној мери оно долази човеку заправо од молитве Исусове, од Господа – не толико од сопствених напора, колико од дејства благодати Христове.

Ако се ми будемо упињали да стекнемо сећање на смрт сопственим напорима, без молитве, онда то може постати за нас само глумљење врлине. Човек је тако лукаво биће, да ће он наћи пролаз за себе, да би и при размишљањима о смрти живео спокојно. Он ће мислити о покојницима и митарствима, а његова душа ће бити пуста и сува. Као што сам већ рекао, страшно је гледати трезвено на свој живот и смрт. Нико неће сам себе да мучи. И таквом човеку се може чинити да је стекао врлину сећања на смрт, док се у ствари он неће истински, озбиљно плашити за своју вечну судбину. Стварни страх од смрти долази онда када оживи срце. Само онда када се „сударимо“ са вечношћу у молитви, може на нас деловати и сећање на нечију изненадну смрт или учење светих отаца о митарствима и појединачном суду. Сами православни догмати о васкрсењу из мртвих, о посмртној плати оживљују за нас само онда, када ми сами стекнемо свој, иако и незнатни опит познања вечности.

По моме мишљењу, савремени човек се толико излагао, развратио, искварио, да ће се без молитве, без енормног уздања и наде у свему до ситница, не на себе, већ на Бога, он неизоставно запетљати, у том погледу и око сећана на смрт. Зато је боље стицати сећање на смрт пре свега у молитви Исусовој, а другим средствима – размишљањима, созерцањима догађаја који су повезани са смрћу или сећањем на њих, читањем ових или оних светоотачких књига, чак Јеванђеља – појачавати га. Можда ово тврђење није увек правилно и постоје други случајеви (несумњиво, људи иду ка спасењу различитим путевима), али ми се пут који сам описао чини најбезопаснијим, посебно за нас људе горде, лукаве и како често бива, без постојаног духовног руковођења. Дакле, потребно је да бирамо најпростије путеве и како би рекли свети оци: непадајуће – то јест оне, на којима је вероватност пада најмања.

Питање: Постоји мишљење, да човек умире онда када је већ спреман за смрт. Шта ви мислите о овоме?
Одговор: Ово никако није случај код свих људи. Зар је Јуда Искариотски био припремљен за смрт и зато се обесио? Ирод је жив био изједен црвима. Зар то значи да је и он био припремљен за смрт. Господ даје време припремања само оним људима, који се труде над овим и свесно се припремају за прелаз у вечност. Таквима Промисао Божији нуди такву могућност, али и то се не догађа увек како они замишљају. Човеку се чини да он може још много тога учинити, а Господ га узима.
Код нас у Одеси је био архиепископ Никон (Петин), чувени архипастир – молитвеник, милосрдник, проповедник. Он је током једне службе изговарао три-четири проповеди: после Јеванђеља, после Херувимске и на крају литургије. Људи су га много волели. Некој жени се једном приснило, као да на зиду Николајевског храма – то је био подрумски Успењски храм – виси грожђе. И она чује у сну речи: «Грожђе је већ сазрело». Жена је била збуњена: шта то значи? После неког времена владика Никон је доживео саобраћајну несрећу, коју су му највероватније подметнули комунисти, за које је владика био врло непријатан човек: он је био врло активан, ни у чему није одступао, свагда се држао линије Цркве. После несреће Владика је неко време боловао, али се није опоравио и умро је. По благослову патријарха Алексеја I сахранили су га у подрумском храму – управо на оном месту, где се поменутој жени привидело грожђе. И тада је она схватила шта значе речи „грожђе је сазрело“, и испричала је и другима о своме сну.
Владики је тада било свега 53 године, он је био пун енергије, снаге. Уман, делатан човек, он је постизао све што би зажелео и имао је реалне шансе да буде следећи патријарх. Њега је веома волео патријарх Алексеј I, а у то време се патријаршијски трон практично наслеђивао. Патријарх Сергије је завештао престо Патријарху Алексеју I, а овај га је могао завештати било коме другоме – тада совјетска власт није дозвољавала бирање патријарха путем слободних избора. Но, Господ је узео владику Никона. Зашто се тако десило, ми можемо само нагађати, вероватно да је тај човек био „већ дозрео“ – иако он и сам тога није био свестан. Но рећи „већ је сазрео“ може се само о човеку, који је сав свој живот посветио Богу, а не уопштено за све људе. Као што је рекао апостол Павле, они који сагрешују ван закона, ван закона ће и погинути. А они који греше против закона, законом ће се и осудити. Зато и верујући и неверујући, ако они живе нечасно, не умиру никако у оном моменту када су највише угодили Бог, него пре, онда када се види да им више ништа не може помоћи.

Питање: Већ ми се много пута пред очима појавила следећа слика: на хладној земљи видим себе смрзнутог, са косом прекривеном ињем. Ово се понавља већ неколико година. Има ли исто некакву везу са сећањем на смрт или је то само привиђење, као код човека нездраве фантазије и слабе вере?
Одговор: По моме то уопште нема везе са сећањем на смрт. Мислим да при овоме присуствује и некакво мрачно осећање. Ако би се појавило осећање, које приморава на молитву, кајање и нешто повезано са осећањем вечности, онда би се могло сматрати да у овој слици има нечег душекорисног, то јест да је она од Бога. У овом случају мислим да се ради о пуком привиђењу. Понекад нам и ђаво сугерише некакве слике, повезане са смрћу, да би нас гурнуо у очајање и униније. Не треба мислити, да је свака мисао о смрти – од Бога, понекад такве мисли бивају и од ђавола.

Питање: Неколико дана пре смрти једног мога рођака (он је био крштен, али је остао неверујући и у цркву уопште није долазио) над његовим креветом је потамнела Казањска икона Богородичина: преко читаве иконе дијагонално се појавила тамна пруга ширине два сантиметра. Он је скончао изненада: дошао је кући из гостију, легао и умро. Родитељи ме питају: да ли се ово може сматрати знамењем, упозорењем или уопште не треба обраћати на то пажњу?
Одговор: Ја мислим да је овде по среди стварно знамење, и то чак пре не за њега самог, већ за његове рођаке. Он није схватио ово упозорење, није се окористио њиме и умро је изненадном смрћу, без покајања. Треба извести закључке. Ова тамна пруга је уразумљивање упућено њима, да им се исто не би догодило.

Питање: Понекад за време молитве почиње да ми се одједном причињава да умирем, то јест као да су наступили последњи тренуци живота. Можда је ово демонско привиђење?
Одговор: То је заиста налик на демонско нашаптавање. Још једном ћу рећи да је најбоље и најкорисније „безоблично, несликовито“ сећање на смрт, које не одвлачи од молитве. Човек може замишљати, допустимо то, да он умире у некаквим околностима, на пример кући у кревету или у болници, или још нешто слично. И ово, било корисно или бескорисно, добро или рђаво, представља природну пројаву снаге људске имагинације. А када се одједном сама по себи јавља пред очима некаква слика, онда је ово већ сумњиво. Ја бих саветовао да се не прихватају слике овакве врсте, зато што прелест може деловати под било којим „сосом“, чак и под маском сећања на смрт. Тако се догодило и код оснивача језуитског реда, Игњација Лојоле. Он је самим дејством ума био кадар да себи представи вечне адске муке, огањ неугасиви или са истом лакоћом, вечно блаженство. При томе се он налазио у најдубљој прелести.

Питање: Понекад ме хвата страх да могу умрети без покајања и причешћа. Творим молитву у том тренутку, али је она врло расејана. Ако се на пример деси саобраћајна несрећа и ја погинем, с каквом ћу душом стати пред Бога? Хоће ли ми с еопростити греси, ако је код мене тако непажљива молитва? Слично се догађа са мном и током читавог дана и пред одлазак на спавање.
Одговор: Ако сва ова размишљања одвлаче од молитве, не чине је пажљивијом, усрднијом, покајнијом, то значи да су она чисто људска. Не треба размишљати да ти можеш умрети без причешћа. Неће се обавезно спасити сваки човек који умре причешћен и неће сваки који умре без њега неизоставно погинути. Треба просто мислити о покајању, помишљати да ти већ као умрли, предстојиш пред Господом и умољаваш Га за опроштај грехова, јер када ти стварно станеш пред Њега, тада већ нећеш имати времена да Га молиш за помиловање, него је потребно молити за исто унапред. А где ћеш ти умрети: у саобраћајној несрећи или на своме кревету код куће – то није толико важно. Потребно је постојано с емолити, и Господ ће дати време за покајање, ако га ми заиста тражимо.

Питање: У једној тв-емисији неки сељанин је испричао да је направио себи ковчег и да повремено леже у њега, а када над собом стави и поклопац – на његову душу се спушта такав мир и тишина, да „вам то и не могу представити“, како је дотични рекао. Да ли овако нешто може бити, је ли ово истина?
Одговор: Ја не знам у каквом се стању налази тај човек. Можда је он прелешћен или можда не верује у ништа друго, до у ковчег. Мало ли има чудних људи? А ако је то човек стварно високог духовног живота, који има истинско смирење, онда то може и бити тако. Како знати, код кога је која врлина? Ако је он православни хришћанин, ако он води врло врло побожан, врло ревностан начин живота, онда код њега заиста бивају такви тренуци мира, јер сећање на смрт одстрањује све сујетне, греховне помисли. И сасвим је сигурно да код простодушног човека, када се он покрије поклопцем ковчега – још једном наглашавам: уз присуство свега осталог – у души наступа тишина. И то, не због тога што он не чује никакве звукове, него због тога што му ово врло живо приводи сопствену смрт у сећање.
Ја имам једну познаницу – побожну старицу мирјанку, њој је 80 година. Од времена од кад је познајем – а наше познанство траје вероватно 20 година – она код себе на тавану чува даске од ковчега, још очуване, добре, али ковчег још није направљен. Она их вероватно месецима не виђа, али она зна да код ње на тавану леже даске за ковчег и да је код ње већ нешто спремно за погреб. И ја мислим да је ово корисно за душу. Наравно ово не треба претварати у игру. Може се покривати и поклопцем од ковчега и живети у гробници, али при томе бити на пример пијаница. Многи распуштени људи живе на гробљима, али то не значи да су они подвижници, и ако су њихова лица тако страшна, онда то није од подвига, већ од нечег сасвим супротног. Можда се ви сећате да се некада приказивао филм „Весели момци“. Његови јунаци, џезисти су се возили погребним кочијама; неки од њих је легао у ковчег и тако даље. Сви се смеју и ми гледамо – смејемо се, и та сцена је била разиграна ради смеха (забаве). Зато ковчег сам по себи, чак и када ми лежемо у њега и покривамо се његовим поклопцем, никако нам неће дати мир.

Питање: Баћушка, ја се више бојим да не допаднем на оном свету у демонско ропство, него ли да не прогневим Бога. Следи ли да код мене нема страха Божијег, већ да се плашим од демона. Или то није тако?
Одговор: Ава Доротеј пише да постоје два страха: један првобитни – страх од вечних мука, а други савршени – бојазан да се не отпадне од сладости општења са Богом. То о чему ви питате је страх од вечних мука. Иако то није највише стање хришћанина, но ако такав страх стварно живи у човековој души и мобилише га на дела покајања, онда је то већ добро.


Творчество,христианство,православие,культура,литература,религия Rambler's Top100 ЧИСТЫЙ ИНТЕРНЕТ — logoSlovo.RU