Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О правилном односу према сродницима

У данашњој беседи бих се позабавио питањем правилног односа (сходно Јеванђељу) према нашим сродницима. Говорећи на ову тему, не може се не дотаћи и друге – јеванђељско учење о одрицању од света. Онда се окренимо ка оном моменту у коме Господ наш Исус Христос критикује фарисеје због нељубавног односа према својим родитељима и покушајмо да објаснимо ову поуку Спаситеља, упоређујући је са другим Његовим поукама.

Потом Га питаху фарисеји и књижевници: Зашто ученици Твоји не живе према предању од старих, него једу хљеб неумивеним рукама?А он одговарајући рече им: Добро је пророковао Исаија за вас лицемјере, као што је писано: Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но, залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. Јер остависте заповијест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша, и много друго слично чините. И рече им: Лијепо, укидате заповијест Божију, да своје предање сачувате! Јер Мојсеј рече: Поштуј оца својега и матер своју; и: Који ружи оца или матер, смрћу да умре. А ви кажете: Ако рече човјек оцу или матери: оно чим бих ти могао помоћи корван је, то јест прилог, И не дате му да више ништа учини за оцу или матер. Укидајући ријеч Божију својим предањем које даље преносите; и слично томе много што чините (Мк. 7, 5-13).

Господ прекорева фарисеје због тога што ради предања људског нарушавају заповест Божију, која се односи на поштовање родитеља, и на њихово помагање и сматрање вишим од себе, и чак прети смрћу нарушиоцима закона. Фарисеји су смислили лукавство: ако човек жртвује Богу оно што је намењено родитељима, он се тада ослобађа од обавезе да поштује оца и мајку. Можда су фарисеји стремили користољубивом циљу да се одузме од родитеља оно што ће касније служити за издржавање живећих при храму, а можда и нису томе стремили, али су учење тумачили изопачено.

Још ако рече човјек оцу или матери: оно чиме бих ти могао помоћи корван је... У чему је овде загонетка? Зашто критиковање фарисеја не може имати везе са онима који се ради Бога одричу од света и у основи од својих родитеља? По правилу, они који су жртвовали Богу оно што је одређено за издржавање родитеља, остављали су себи неопходно и користили се тиме, а они који су напуштали свет ради Господа, одрицали су се од све своје имовине.

На другом месту Господ каже: Ко мрзи душу своју на овоме свијету, сачуваће је за живот вјечни (вид. Јн. 12, 25). Ова поука се објашњава Његовим другим расуђивањем: Иђаше пак с Њиме мноштво народа, и обазревши се рече им: Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па још и душу своју, не може бити Мој ученик (Лк. 14, 25-26). Обратите пажњу: Господ захтева да се омрзну не само родитељи, сви сродници, него и душа своја. Јеванђеље осуђује онога који ниподоштава своје родитеље, воли своју душу и живи ради себе, а похваљује онога ко је осиромашио ради Бога и омрзао душу своју, служећи Њему.

И ко не носи крста својега и за Мном не иде, не може бити Мој ученик. Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу, не сједне најприје да прорачуна издатке, да ли може довршити, да не би кад постави темељ, па не могне довршити, сви који гледају стали му с еругати, говорећи: овај човјек поче зидату, па не може да доврши (Лк. 14, 27-30). Дакле, онај који се не може одрећи од својих родитеља и омрзнути их светом, чистом мржњом, ко не омрзне своју душу и не усхте да носи крст свој, то јест да трпи невоље ради Господа и ради испуњавања Његових заповести, сличан је неразумном човеку, који унапред не израчунавши потребна средства, покушава да сагради кулу. Сходно томе, одрицање од света – једно је од средстава, које омогућује човеку да испуни заповести, то јест да делатно послужи Господу, а не само да изрази ничим не потврђену жељу. Поменути човек у причи, свакако ће бити подвргнут исмејавању, јер је почевши да гради, он заобишао неопходне прорачуне, то јест показао је себе неразумним, лакомисленим. Иако је градитељ куле символ узвишавања над свим људским, ипак смисао ове приче је у другом: пре него што приступимо градњи, потребно је да брижљиво све измеримо и прорачунамо, да бисмо успешно завршили започето.

Или који цар, кад пође у рат да се сукоби са другим царем, не сједне најприје и не посавјетује се да ли је моћан срести са десет хиљада онога што иде на њега са двадесет хиљада? Ако ли није, он пошаље изасланство док је овај још далеко и моли за мир. Тако дакле, сваки од нас који се не одрече свега што има, не може бити Мој ученик (Лк. 14, 31-33). Сходно томе, онај који креће у борбу са ђаволом, чије силе много превазилазе наше, неће ли најпре сести да промисли да ли је кадар да са десетином хиљада сусретне онога који долази са двадесет хиљада најамника? Ако би он био добар војсковођа, онда би припремио своју војску, а ова припрема управо и представља пример разумне духовне прорачунатости, која ће нам помоћи у одрицању од света. Човек који има шта да изгуби, стално се, при сваком делу, осврће уназад. А онај који је спалио све мостове за собом, храбро иде напред. Мислим да је већини познато одакле потиче термин „спаљивање мостова“. Када је Јулије Цезар – у време када је још био проконзул, војсковођа – усхтео да освоји апсолутну власт, он је повео сву своју војску на Рим. Пред одлучујућом битком, пребацивши се преко реке Рубикон, Цезар је спалио све мостове за собом, да би пресекао пут за повлачење. А војници, схвативши да ће или победити или погинути, борили су се необично храбро. Дакле, и велике војсковође су биле свесне, да храброшћу обдарен човек није привезан ни за шта, чак ни за свој живот, то јест онај који зна да је код њега само један пут – напред. Овакву метафору Господ Исус Христос користи у причи, упоређујући одрицање од света са припремом војске за победоносну битку са надмоћним противником.

Како схватити речи о томе, да је потребно омрзнути оца и мајку, жену и децу? Свакако, није потребна мржња у дословном смислу речи. Мржња је неприлично осећање за хришћанина, који је дужан да мрзи само грех. Хришћанин може мрзети демона, али уопште сваког човека, у том смислу и родитеље, он не може мрзети. Под „мржњом“ се подразумева такав однос према свему земном (родитељима, деци, кући, души), које се обично јавља код људи, који осећају мржњу. Но, код нас су други мотиви. Обратно, ми смо покретани љубављу према Богу, али се такво наше понашање доживљава са стране као мржња. Јеванђеље говори о томе конкретно и одређено: Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу, нисам дошао да донесем мир него мач, јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од од матере њезине, и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови (Мт. 10, 34-36).

Шта ово значи? Неретко ми предпостављамо да ћемо следећи јеванђељске заповести, постати срећни у свим погледима, то јест не само пронаћи унутрашњи мир, већ и мир са другим људима. Но, Господ је говорио о томе да мира међу људима не може бити, јер следећи за Њим, ми постајемо непријатељи људима – не зато што им желимо зло, већ зато што нас они не могу разумети и невољно постају наши противници. Мислећи да нам чине добро, они нам доносе штету. Непријатељство међу људимо који припадају земаљском свету и људима који теже Небу, толико је снажна, да раздељеност настаје чак унутар породице, тамо где би, чини се, требало да влада природна љубав. Тако нам наши сродници постаји непријатељи: желећи нам „добро“, то јест земни успех, они ометају наше спасење, спречавају испуњавање заповести Божијих.

Даље Господ говори: Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан (Мт. 10, 37). Љубав према родитељима није забрањена, али она не би требало да буде већа од љубави према Богу. Када љубав према оцу и мајци почне сметати нашој љубави према Богу, ми би трбеало да ту љубав преокренемо у мржњу, не у смислу унутрашњег осећања, него у смислу понашања, које се са стране доживљава тако, као да ми мрзимо своји родитеље (и даље сроднике). А у ствари у нама делује истинска хришћанска љубав. Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан (Мт. 10, 37-38). Ако ми ипак волимо своје сроднике више него Господа (о овоме треба судити не по речима, - него по томе, како се понашамо, по осећњаима срца), тада се на нас односе следеће речи Спаситеља: Који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју Мене ради, наћи ће је (Мт. 10, 39). Привезаност за сроднике је у ствари љубав према својој души. Јер ми не волимо зато што су они некако посебни или можда вредни тога људи, него зато што су наши сродници. А нас окружују људи, који нису ни по чему гори од њих, и који су такође достојни љубави и помоћи. Но, по пристрашћу ми указујемо своје састрадавање управо сроднцима по телу, издвајајући их од осталих људи, које ниподаштавамо. У ствари ми у њима волимо сами себе – и не желећи да изгубимо сроднике, ми на тај начин не желимо да погубимо своју душу, не желимо да се лишимо оних земних пристрашћа, која су у њој присутна. Ако ми не омрзнемо душу своју у овом свету, погубићемо је. А омрзнути своју душу у овом свету значи омрзнути све земаљске везе ради небеског.

Господ Исус Христос нам је заповедио да поставимо непријатељство између нас и наших сродника, да се одрекнемо не само земаљских сродника, него чак и да у духовном погледу не сматрамо никога на земљи достојним овог назива. Свакако, не забрањује се да називамо своје родитеље „родитељима“: оца – „оцем“, мајку – „мајком“, духовног оца и мајку – одговорајућим именима, али с тим да их овако не називамо у директном смислу речи, него сам по првобитном образу: наш телесни отац, исто као и духовни, представља само слику (образ, лик) Оца Небеског, а заправо Оца нашег представља само један Отац наш Небески, то јест Бог. А ви се не зовите учитељи, јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи, јер је у вас један Отац, који је на небесима (Мт. 23, 8-9). Не називајте својим оцем ни онога, од кога сте произашли по телу, ни онога од кога сте се родили духовно, зато што је стварни Отац један – то је Бог, Који је Творац свега постојећег и даје свакоме човеку телесни и духовни живот, и благостање, то јест будући живот.

Нити се зовите наставници, јер је у вас један Наставник, Христос. А највећи између вас да вам буде слуга, јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се (Мт. 23, 10-12). Ове речи не би требало схватити као што то чине секташи, који прекоревају православне због тога што они називају свештенике оцима: „отац Николај“, „отац Авраам“. Овај израз Спаситеља треба схватити у духовном смислу. Свети Василије Велики говори о томе, да Небески Отац представља родоначелника, то јест пример сваког очинства на земљи. Ми знамо да је Господ наш Исус Христос употребавао ову реч у односу на Бога, називајући Га нашим Оцем. И једина молитва коју нам је Он оставио, а која је образац за све молитве – то је свима позната и неизмерно често понављана молитва Оче наш. У овој молитви се ми обраћамо Богу, чак не називајући Га својим Оцем, већ Оцем нашим, и овим самим се не само усиновљавамо Богу, него и све људе називамо својом браћом – у крајњој мери све верујуће, то јест све православне хришћане. Оче наш Који си на небесима – то јест наш Отац је на Небесима, а на земљи ми немамо истинског оца – ни духовног ни телесног. Свакако, до извесног времена ми треба да се повинујемо родитељима (разуме се, уколико нас они уче моралним истинама), а потом – духовним руководитељима. Но и они први и ови последњи представљају само слику Једнога истинитог Оца и носе на себи одсјај овог Божанског Очинства, то јест они се јављају нашим очевима само онолико, колико нас приводе Оцу Небеском. Но, ако они ометају ово, свесно или несвесно, како се то често и догађа са телесним родитељима, а понекад, на жалост, и са духовним, онда ми не би требало да им се покоравамо. Они престају да буду родитељи за нас. Ми тежимо ка једном Богу Оцу, Који не пребива на земљи, већ на Небесима, ми се одричемо од свега земног: од дома, родитеља, сродника. Многима се чини да је врло лако одрећи се од свога уобичајеног боравишта, но у самој стварности човек који нема дома, лишен је фактички свега, чак и завичаја („родина“ по руски), уколико за сваког човека он представља његово станиште (дом, кућу) – у овом или оном месту, граду или селу. Сама реч „родина“ има заједнички корен са речју „родитељи“, а реч „отачаставо“ – са речју „отац“. А хришћанин да би постао истинским чедом Божијим, да би истински, а не номинално, не само речима називао Бога својим Оцем, треба да буде спреман да се одрекне од свега земног, било да су то родитељи, отаџбина, чак и духовни отац, ако, да напоменем, он постане препрека на путу ка Оцу Небеском.

За закључак хтео бих да наведем два примера, који показују однос Господа нашег Исуса Христа према Својој Мајци. Ови примери као да уравнотежују један другог и објашњавају, како ми треба да се односимо према својим сродницима.

Док Он још говораше народу, гле, мати Његова и браћа Његова стајаху напољу тражећи да говоре с Њиме. И неко му рече: Ево мати Твоја и браћа Твоја стоје напољу, тражећи да говоре с Тобом. А Он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати Моја, и ко су браћа Моја? И пруживши руку Своју на ученике Своје, рече: Ево мати Моја и браћа Моја; јер ко изврши вољу Оца Мојега који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати (Мт. 12, 46-50). Чини се да се Господ у овом моменту одрекао од Своје Мајке, али то није тако: она му је можда у том тренутку несвесно сметала да саврши дело Свог служења – проповед.

И Он јој се није повиновао, рекавши да су Његови сродници (брат, сестра и чак мајка), они који испуњавају вољу Божију: Јер ко изврши вољу Оца мојега. Брат и сестра зато што се заједно с Њим они усиновљавају Богу Оцу и постају по благодати синовима и кћерима Божијим. А мајком у том смислу, што се у души човека који испуњава вољу Божију, појављује Господ Исус Христос, то јест као да се рађа унутар њега самог.

Обратите пажњу на следеће речи: Ко изврши вољу Оца мојега..., тај је брат мој и сестра и мати. У том тренутку се Мајка Божија, која је ћутећи ишла за браћом Спаситеља, који тада још нису схватали ко је Он, подвргла прекору. Господ је у овоме пројавио савршену беспристрасност. Но, касније је Пресвета Богородица увек испуњавала вољу Божију и била Храм Небески на земљи; многи људи су се и од самог Њеног созерцања (посматрања) окретали вери или се укрепљивали у њој. Спаситељева браћа, као на пример Јаков брат Господњи или друга Његова браћа по Јосифу Обручнику, тобожњем Његовом оцу, касније су постали први и најревноснији служитељи Господа. И на тај начин, испуњавајући вољу Божију, они су постајали Његова браћа не толико по крви, колико по духу. Не може се рећи, да је на пример апостол Петар требало да се одрекне од апостола Андреја зато што је овај био његов рођени брат, а Јаков из истог разлога од Јована, - сви су они били једнога духа. Но, у исто време су апостоли Јаков и Јован оставили свога оца Заведеја у лађи са најамницима, када је он плео мреже, и пошли за Господом, нимало не мислећи о томе, да ће за оца бити тешко и чак понижавајуће то што су га деца оставила са најамницима.

И други пример, који се споља чини супротан претходном. А стајаху код Исусова крста мати Његова, и сестра матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери Својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). Господ је показао бригу према Својој Мајци, зато што јој је било потребно да се неко брине о Њој и чува је, а можда и утешава својим присуством. Он је поверио ово Своме љубљеном ученику, апостолу Јовану Богослову, који савршавао ово служење све до славног Успења Божије Мајке, чак и не излазећи на проповед.

Противречност ова два наведена примера је само привидна. Не треба мислити да се Господ тада одрекао Своје Мајке, а да је сада пројавио љубав Божију, - Он је наложио бригу о Њој зато што је она била највећа праведница и угодница Божија (зато је и постала Мајка Божија), а не зато што она представља Његову Мајку као човека. И служење апостола Јована Богослова није било толико телесно, колико духовно. Боравећи увек поред Пресвете Богородице, он је заправо служио највећој на земљи Праведници, и истовремено се сам учио од Ње – од Њених речи или само од созерацања Њеног светог живота. Сходно томе, ово поверавање је било од стране Господа брига не само за Мајку, него и за Свог вољеног ученика – апостола Јована Богослова.

Угађајући Богу, ми стално морамо решавати сложена питања. Не може се једно решење прихватити једном заувек. Господ је дао човеку разум, да бисмо по речима апостола Павла ми све испитивали и добра се држали (вид. 1 Сол. 5, 21). Ми морамо расуђивати о томе, како ћемо правилно угодити Богу у овој или оној ситуацији. Постоји овакво апостолско правило (оно се може применити на све православне хришћане, иако се оно тиче само епископа): епископ има право да на одређени начин располаже црквеном имовином у својој епархији. А црквена имовина – у древности је то било нарочито јасно одређено – користила је за помоћ сиромашним, и њу су називали имовином сиромашних. А епископ је у одређеним случајевима имао право да исту користи ради издржавање себе и својих клирика. Он је могао потрошити ову имовину и на своје сроднике, али не због сродничких веза, већ само у случају да је њима потребна помоћ исто као и другим сиромашним људима. При томе, признавале су се само потребе у најнеопходнијим стварима, али не и оне које су се односиле на побољшавање животних услова. Ако не би било јаке потребе, а епсикоп је помагао својим рођацима, уколико би било таквих могућности, онда се то сматрало грешним. Такав епископ је грешио против апостолског правила. Овај пример може постати за нас «квасац» правилног односа према нашим сродницима. Ако је њима потребна помоћ, исто као и другим сиромашним људима, и има могућности да им се помогне (о овоме је још потребно расудити), тада се ово може учинити, свакако по благослову, а не по сопственој вољи. А ако ми пре свега хоћемо да побољшамо положај рођака, онда ће то већ бити грех. Ми не би требало да упоређујемо себе са неким другим, него да мислимо о томе, како да сачувамо чистом сопствену савест.

Навешћу негативан пример. У неком манастиру родитељи помажу своју децу материјално, пошто се у обитељи не брину добро о њима. И они, чији родитељи или рођаци имају такву могућност, живе боље од оних, чији сродници немају такву могућност, па морају, као што се каже, стегнути каиш. А код нас је обратно: многи мисле, да ако се мама, тата, бака, деда, прабаба, унуци, братучеди разболе, онда је манастир дужан да све лечи, а сестре – да помажу. Ово је такође неправилно. Свакако, може се помагати стварно потребитим људима, без обзира да ли су они наши рођаци или нису, на пример човек је тешко болестан, и нема никог ко би бринуо о њему. А помагати само својим блиским – то је егоизам. Наше сестре по манастирима често нам бивају равнодушне – а ми не размишљамо о томе, шта се с њима догађа. Је ли се неко разболео? Чиме му се може помоћи? Међутим, управо наша браћа и сестре у Христу треба да нам буду много ближи од наших крвних сродника. Ми би требало да осећамо љубав према њима и да осећамо међусобно јединство. У манастиру се ово треба посебно јако пројављивати, пошто су у обитељи саздани сви услови за ово. Рецимо, мирјани долазе у цркву само у недељне и празничне дане, сусрећу се само на неколико сати и потом се разилазе. Њима, који су обремењени сујетом, теже је да увиде везу свих православних хришћана у једном организму, Телу Христовом. А за монахујуће је ово много лакше, пошто су у манастиру сви све време заједно. Но, ако ми монахујући ово не схватамо и предпостављамо наше телесне, земне везе духовним, онда то говори о мањку наше облагодаћености: рођење од родитеља доживљавамо јаче и сматра се од нас важнијим од рођења од Бога, од бање крштења.

Апостол Јован Богослов каже: А онима који Га примише (то јест Господа Исуса Христа – схиг. А.) даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име Његово, (то јест у нашој власти је бити децом Божијом или одбацити овај велики дар – иг. А.) који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1, 12-13). Јован Богослов истиче колико је више наше рођење од Бога. Он као да каже: «Па, зашто се ви тако привезани за земно рођење, зато је оно тако важно за вас? Зар је рођење од Бога ниже од крви, од телесне похоте и жеље мужа?» Оно нас унеколико унижава, док нас рођење од Бога узвишава, очишћава и даје нам могућност да будемо чеда Божија. Ми смо теоретски сагласни са овим закључцима, док у стварности све изгледа другачије: наше мисли, осећања, поступци говоре о томе да се ми према рођењу од Бога односимо као према нечему другостпеном (споредном). Свакако, ми схватамо да љубав према Богу треба да буде изнад свега, али у стварности ње нема код нас. Зато је потребно да научимо да волимо истински Бога и нашу браћу и сестре у Христу. А код нас врло живо и јако делује привезаност за наше сроднике, ометајући нас да стекнемо велику, свеобухватну љубав према Богу и сваком човеку. Ми смо слични оном законику, који све зна, али жели да оправда себе. Када је он пришао Спаситељу и запитао: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? Христос је одговорио: Шта је написано у Закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тада је законик рекао, да је прва и највећа заповест – заповест о љубави према Богу, а друга – подобна првој: о љубави према ближњем. Спаситељ је рекао: Право си одговорио, то чини и живјећеш (Лк. 10, 27-28). А законик, како би ми данас рекли, извлачећи се, запитао је: А ко је ближњи мој? (Лк. 10, 29). И ми тако исто говоримо. Свако од нас зна да треба волети Бога и ближњег, али ако кажеш некоме о томе, он одмах пита: «А ко је мој ближњи? Тата – да, он је ближњи; мама – такође, брат, сестра – и они...» Исто је имао у виду и законик. Ко је његов ближњи? Сроднике и онако воли, можда је потребно да воли своје саплеменике – Јевреје? Јевреји су врло повезан народ, они се свагда старају да једни друге помажу. А код нас нема љубави чак ни према једноверним православним хришћанима, на њеном месту је потпуна равнодушност. Ми се оправдавамо као онај законик који све зна, али постављ лукаво питање: «Зар може бити мој ближњи овај Самарјнин који неправилно верује и неправилно живи? Ја не могу да га волим».

Ако ми хоћемо да стекнемо истински хришћанску љубав према Богу, а не земну љубав према човеку, те ако хоћемо да заменимо љубав према неколицини људи за љубав према свим људима (или у крајњој мери браћи и сестрама у Христу), тада је потребно да се одрекнемо мањег у корист већег. Нико не може љубити Бога, ако не љуби ближњег. И не може човек, имајући љубав према Богу, немати љубави према ближњем. Осећање управљено горе, на Небеса (љубав према Богу) и управљено на човека (љубав према ближњем), - то је једно те исто осећање. Љубав управљена ка Небесима, - то је љубав према Првообразу, а љубав управљена на земљу – љубав је према образу, изображењу. Ми волимо Бога, а у човеку, ако смо истински хришћани – образ Божији, пренебрегавајући све његове недостатке, који изоблучују овај образ. А онај ко тежи да стекне истинску љубав према Богу, али мисли да очува непотпуну, делимичну љубав према својим сродницима, не може сјединити ове две међусобно искључујуће жеље. Господ је јасно рекао: «Ко љуби родитеље своје више него ли Мене, тај не може бити Мој ученик». Ово треба памтити. Но, важни су не толико поступци, колико унутрашње стање. Ми би требало да унутра, у своме срцу имамо правилан однос према свему. Догађа се да човек не може ништа учинити, већ само ропће, гневи се, и већ ово неправилно његово унутрашње стање, иако га човек споља никако не изражава, служи као препрека за испуњење основне заповести о љубави. Може се рећи, да уопште постоји само једна заповест о љубави. Онај који воли, волеће Бога и ближњег у зависности од тога, у каквом ће бити положају: општећи са Богом, он ће Га љубити, општећи са ближњим – љубиће ближњег.