О унутрашњој и спољашњој чистоти. Bеседа на Сирoпусну недељу

Драге сестре, ми ступамо на поприште Великог поста. Може се рећи, стојимо на његовом прагу. Сматра се да после дванаест часова ноћи већ наступа следећи дан. Остало је неколико часова – нешто више од четири – и започиње Велики пост.

У данашњем јеванђељском штиву на литургији су речи о томе, да ако ми желимо да нам Отац наш Небески опрости грехе, то је потребно да и ми опростимо својим ближњим. На другом месту Господ Исус Христос каже, да ми треба да праштамо ближњима њихова прегрешења против нас од срца својих (вид. Мт. 18, 35), то јест свим срцем. Не само споља, не поклоном (клањањем), него управо срцем – унутрашње, зато што је срце извор духовног и умног живота човековог. Ако из овог извора излазе чисте струје, онда и човек као да се изнутра омива овим струјама. А ако долазе скверне (прљаве) помисли, тада се ми и изнутра прљамо, као што каже о томе Спаситељ – човека погани оно што излази из његовог срца (вид. Мр. 15, 18). Може се бити чист споља – не само од прљавштине, него чак и од моралне недостојности, - а изнутра се бити нечист, то јест прљав изнутра. Постоји чак израз: „прљаве мисли“. Наравно, ми га употребљавамо у уском смислу речи, али се његово значење може проширити, то јест свака греховна помисао (не само очигледно развратна) се може назвати прљавом мишљу, зато што она прља људску душу. Оваквих помисли је код свих нас врло много, тако много да једва ми чинимо нешто чисто, по-јеванђељски. Све се оскверњује примесом неке страсти. Понекад се по правилу нечему добром придодаје славољубље, гордост. Понекад – униније и лењост. Тада ми нехотице чинимо нешто што је заповеђено од Спаситеља. Понекад ми испуњавамо неко добро дело, али се њему придодаје гнев, ако ми видимо пред собом неку препреку. Може се навести још много примера тога, како се добро меша са злом. А колико је код нас отворено злог! Колико је поступака који се мотивишу искључиво страстима! Понекад ми из гордости чинимо нешто ради славе, понекад нешто не чинимо ради Христа, не зато што то заповеда Јеванђеље, него зато што нас на исто покреће некаква страст, и ми само прикривамо покрете страсти изгледом добра. Међутим, ни ово није све. Понекад ми отворено чинимо зло, како се каже, Бога се не бојећи и људи се не стидећи. Ето, како је код нас много грехова! Сваки наш корак бива нечист, сваки покрет мисли оскверњен страстима. Сваки искрен, нелукав човек, мање или више пажљив према себи, мора ово признати. И са таквим нечистим срцем, које је извор наших греховних дела и речи, ми приступамо Богу и хоћемо да измолимо код Њега опроштај. Приступамо свагда – свакодневно и може се рећи, сваког минута – када Га призивамо у Исусовој молитви и умољавамо да би нас Он помиловао грешне. И посебно у дане Великог поста, јер ми како је то својствено људској слабости, нисмо кадри да увек чувамо један те исти ниво труда у духовном делању и зато се посебно старамо, уптребљавамо најсилније принуђавање, да бисмо макар у ове дане принели Богу прописану жртву – десетину свог живота, слично томе као што су у старозаветна времена приносили десетину Богу правоверни Јудеји. Свакако, потребно је сав живот проводити тако, како то захтева од нас Велики пост, - савршавајући јеванђељске заповести у пуноћи покајања и самонадзирања, са бескрајним самопринуђавањем, - али нам недостаје духовна снага, ревност, мало је код нас простодушности. И зато Света Црква, снисходећи нашим немоћима, предлаже да се макар за време поста уложе напори и стекне нешто за своју душу, за своје срце. Стицати духовно благо на небу, да би наше срце било тамо, с Господом, још сада, у овом животу, и по могућности сачувати, не изгубити ово благо у дане радости и извесног ослабљивања подвига, у дане одмора...Да, управо ово је признак слабости наше. Какав може бити одмор у делу спасења? Међутим, човек је тако устројен, да није у стању да увек одржи једну те исту напрегнутост душевних снага.

Ми морамо схватити просту истину: какво је наше срце у односу према ближњем, таквим ће оно бити и у односу према Богу, зато што је код нас срце једно. Ако смо у молитви Богу стекли љубав, значи да ће иста та љубав бити окренута и према човеку, зато што је код нас једно срце, а не два или три. Једно-једино, целовито, могло би се изражавајући се богословски, назвати «једносуштно». А ово срце треба да воли и човека. Ако се ми одвратимо од ближњег, онда ћемо изгубити стечену у молитви љубав према Богу и молећи се, више нећемо наћи ову љубав, увидећемо да је душа наша празна, ми смо изгубили благодат. И обратно, ако се принудимо на смиривање пред ближњим, насупрот своје развраћене воље, и са љубављу, снисхођењем, свепраштањем се односимо према нашој браћи и сестрама, тада ћемо увидети да ће се при молитви наше срце показати чисто и «руке» наше душе ће бити подигнуте ка Богу, поглед душевни ће се устремити ка Њему и ништа земно нас неће одвлачити на своју страну. Једно је код нас срце. Ако хоћемо да задобијемо опроштај грехова, онда морамо одстранити страшну препреку, зид, непроницљиву таму, који не даје Божијој светлости да продре у горницу душе наше и осветли је. Ова тама је непријатељство према човеку у свим његовим многобројним пројавама. Опраштајући једни другима стварна и привидна прегрешења, ми као да привлачимо Божанску светлост у наше срце, нашу душу и већ самим тим стичемо душевни мир. Са овим осећањем, које ниуколико не противречи покајању, већ обратно, на чудесан начин се сједињује са скрушеношћу срца, ми би требало да уђемо на поприште Великог поста, да бисмо га савршили правилно, корисно и многоплодно. Зато је премудро установљен од светих отаца овакав посебан дан – Праштална недеља, када је прописано да се читају и одређена јеванђељска штива, о којима сам говорио на почетку. Свакако, овако је потребно односити се један према другоме свакодневно и сваког тренутка, али по раслабљености нашој ми не можемо то учинити, јер нам је тешко да савладамо своју лукаву, развраћену природу. И зато нам се нуди специјални дан, у који смо дужни да обавезно учинимо оно што смо дужни да чинимо свагда. Благодат Божија нас управо против наше воље приморава да опростимо једни другима узајамна прегрешења, стварна или само уображена, јер већином су сва она привидна.

Дакле, ми треба изнутра, од срца, да опростимо све једни другима: и онима од којих можемо лично замолити праштање, или појасним поклоном или речју покајања, и онима које не можемо видети – у мислима је изнутра неопходно помирити се са свим људима. Ово могу бити и некакви велики људи, које никада нисмо ближе упознали и никада нисмо видели, али их свагда осуђујемо. Ово могу бити и неки наши давнашњи непријатељи или увредиоци, наши завидљивци. Свима је потребно да опростимо и са свима да се помиримо. Подсетимо се наведених речи у Јеванђељу, које Господ рекао својим ученицима на Тајној вечери: Мир свој вам дајем; не дајем вам га као свијет што даје (Јн. 14, 27). Мир – то је Божанско дејство, дар Господа Исуса Христа. Када се Спаситељ јавио ученицима после Свога Васкрсења, прве Његове речи су биле: Мир вам! (Јн. 20, 19). Обновивши у својој души мир са ближњима, ми можемо добити и мир Божији. Ако ми са овим миром, овим духовним спокојством ступимо на поприште поста, онда ће пост заиста бити за нас време духовног, моралног и јеванђељског плодоношења.

Драге сестре, ја молим за опроштај све вас, мати-игуманију, свештенство наше обитељи и старије сестре. Иако поштено речено, надам се да се нико од вас није увређен с моје стране. Но, ако се покаже, да се неко од вас љути на мене или ме осуђује, то може бити, јер вам нисам поклонио довољно пажње (овде сам ја можда и крив, али често немам за то физичких могућности), или ако сам према некоме од вас био равнодушан (но то није тако), или због каквог другог разлога – за све молим опроштај.