О унутрашњој и спољашњој чистоти. Bеседа на Сирoпусну недељу

Општеприхваћено је да се град сматра средиштем свемогућих страсти и саблазни, бучним местом, где је немогућ одмерени темпо живота. И чини се, да је монаху, за кога је главни пост, молитва и богоразмишљање, нема места у мегалополису. Међутим, ово је пре свега стереотип, јер у наше време саблазни постоје свуда и у градском и у сеоском начину живота, само што их је у граду много више. Но, и покушај разликовања сеоског и градског монаштва је неоправдан. Сложићете се, да се и селу може предавати сујети и расјевати непотребним пословима, - као што се и у престоници може водити духовно усредсређен начин живота. У древности је у великим градовима, где није било ниједног манастира, процветао духовни живот. Но, и тада и сада монаштво испуњава посебан мисионарски задатак. И то није само проповед хришћанства, духовна брига о мирјанима, који теже озбиљном духовном животу, - то је у првом реду узор хришћанског живота усред светске сујете и градске вреве. «Све воли, од свих бежи» - гласи једна монашка пословица. Зато монаси ипак избегавају светске контакте и теже усамљености. Но усамљеност није увек затворништво, а општење није увек непосредни контакт. Заједничко учествовање у богослужењима, оснивање добротворних установа, мисионарских курсева и прихватилишта за напуштену децу (као у нашем манастиру), акције доброчинстава – то је такође спољне општење и такође наш посао.

Некад давно се манастир јављао као интелектуални стожер друштва. Управо у манастирским зидовима су се образовале многе друштвено-политичке идеје, стварала литература, развијала уметност. Данас манастири не претендују на такву улогу. Међутим, ми имамо и даље могућности да обнављамо црквени живот и црквену уметност у свом њеном великољепију. И треба признати, да је данас то лакше и подесније учинити у великом граду. Не само зато што град дозвољава да се користимо добрима техничког прогреса, него и зато што код нас нараста неопходност обраћања за помоћ и консултације професионалаца.

У нашој обитељи се ми занимамо обнављањем иконописа, шивења, црквеног пјенија (знаменог и византијског); код нас је активан грко-словенски кабинет, сакупљају се документи за прославаљање светих Јекатаринбуршке епархије и састављају њихова житија. А управо у сеоској средини, и особено у нашој земљи, где се хришћанство и монаштво тек обнављају, све ово би било много теже.

Давање савета

Ипак као првостепени задатак манастира остаје проповед хришћанства. Истина код многих се јавља питање: може ли монах наћи заједнички језик са савременим мирјанином, тим више са грађанином? И како монах, који је дао завет безбрачности може помоћи у решавању породичних проблема, ако сам не зна шта је породични живот?

А ако је монах такође грађанин и иако је до недавно био мирјанин? – питам ја. Зар он неће схвататити проблеме и потребе савременог човека, када сам представља део савременог друштва? Монах на крају крајева није дошљак са друге планете, већ човек који је изабрао други (ини), иночки начин живота. Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже, да је суштинско дело монаха чтеније и молитва. Ко много чита, тај не образује само себе, већ у појединим приликама може помоћи и другима.

Зато се задатак монаха не састоји у томе да мисли, како да нађе заједнички језик са мирјанином, већ у томе како да преда другима оно што је стекао у духовном животу. И монах мора имати шта да каже.

Покушаћу да оповргнем и оне који сматрају да монах не познаје породични живот и самим тим није кадар да дâ користан (делатан) савет. Ово мишљење је апсолутно нетачно, довољно је сетити се светог апостола Павла, који је био девственик, али је поучавао и породичне људе. А за оне којима је недовољан и овај пример, додајем да у женским обитељима свештенство може бити како из редова монаха, тако и из редова тзв. белог свештенства, које већином води породични начин живота и зато довољно познаје његове проблеме.

Монашки пут

Понављам: суштина монашког живота се састоји у непрестаном богоопштењу, приљежности молитви, ма где се налазио монах, у тежњи ка савршенству (по светитељу Игњатију Брјанчанинову). Управо ово приводи људе у манастир, а уопште не разочарење у живот и неуспеси, као што многи мисле. У манастир долазе најразличитији и по узрасту и социјалном положају људи, и они су већином енергични и одлучни, јер да би се изабрао монашки начин живота, неопходни су у првом реду управо одлучност и храброст. Када ме питају о томе, је ли спасоноснији пут монаха и је ли он за све, ја одговарам: «Монаштво је за оне који га желе, но ипак то је пут малобројних». И пре него што се он изабере, важно је преиспитати се, промислити, јеси ли ти спреман за тај пут, јер изабравши га, треба му бити веран током читавог свог живота и по речима Спаситеља, не сме се више освртати уназад, као Лотова жена. Хтео бих да упозорим оне који сматрају да је манастир – место, где се може спасити од тешкоћа и неуспеха. То није тако. Безусловно, монаштво је у основи безбрижни начин живота у том смислу, што нас избавља од светских брига и сујета. Но, оно је много тежи крст од породичног живота. И једно и друго је крстоношење. Но, ако човек оде у манастир само из разлога што неће да носи породични крст, он ће се разочарати, јер натоваривши на себе монашки крст, он неће добити олакшање, него велике тешкоће. Међутим, ако он буде ревносно испуњавао монашке завете, задобиће и велику благодатну утеху, и велики напредак у духовном животу.

Данас у градске обитељи долазе све чешће људи, који су навикли на градске услове живота – на конфор. Не видим у томе ничег зазорног (нечег за осуду). Сложићете се, да ако би све поставили у сурове услове, онда би многи људи, већином слаби, болесни, били принуђени да кажу да је монаштво нешто немогуће за њих. Данас се такође неретко чују гласови о томе да је монаштво уопште изживело себе. Тобоже, традиција је прекинута, а заједнице које су се образовале вековима, не могу се саздати за неколико деценија. И са овим се ја не слажем, јер је монаштво део црквеног живота, и зато рећи да је монаштво иживело себе – значи рећи да је Црквено Предање застарело. Но, то не може бити! Могуће да монаштво делом мења свој начин живота, прилагођавајући га савремености, али оно није изживело себе – не! Монаштво предпоставља унутрашње делање, зато оно никада неће застарети. Ако монаштва не буде по суштини, онда ни спољашња страна ни усамљивање неће донети никакву корист. И обратно, ако нема усамљености, али има унутрашњег безмолвија (тиховања), онда ће монаштво остати само собом и биће плодоносно чак и усред најнеудобнијих светских околности.