Схиархимандрит Авраам (Рајдман). O мученичкој кончини Царске Породице и њених верних слугу

Детаљи мученичке кончине Царске Породице постали су познати (ма колико то парадоксално и страшно звучи) из успомена људи који су их казнили. Иако, једва да се може назвати казном зверско убиство, које није имало чак ни формалне признаке казне. Ти џелати су мислили да чине нешто велико и историјски важно и сматрајући се учесницима историје, оставили су своје успомене. Зато су до нас и дошла ова страшна признања убица.

Сви дани затвора били су дани страдања за Царску Породицу, јер су са висине царске величине они били срозани на ниво заробљеника, људи којима су се изругивали и које су постојано понижавали, а последњи тренуци живота Царских страстотерпаца били су особено испуњени неизмерним страдањима. Када је била донета одлука о казни (по мишљењу неких историчара, она је донета на локалном нивоу од стране свердловских бољшевика, а други сматрају да се ово догодило без знања московских руководилаца), локални комунисти су се обрадовали могућности да учине нешто важно, то јест прославе се – па су узели на себе ту страшну мисију.

Ноћу су објавили затвореницима Ипатијевског дома, да због непријатељске претње они морају да сиђу у подрум, при чему им нису дозволили да нешто понесу са собом, осим јастука за наследника, који су му обично постављали када је седео, зато што је био болестан. Царица је запитала: „Зар ни столице не можемо да понесемо?“ Донели су две столице, а остали узници су морали стајати у подруму, када је руководилац овог страшног дела Јуровски извадио папир и прочитао бесмислену по садржају пресуду: „У вези тога, да се одвија интервенција против Совјетске Русије (ја говорим својим речима) и то се догађа под утицајем ваших сродника, ви морате бити стрељани“.

Вероватно да је он имао у виду енглески краљевски дом, иако је у самој стварности енглески краљ још за време Привремене владе одбио предлог Керенског да прими у Енглеску Царску Породицу. Помисао о томе да енглески краљевски дом машта о њеном ослобођењу и сва пресуда су били толико апсурдни, да се Цар окренуо ка Јуровском и запитао: „Шта-шта?“ А овај је поновио пресуду.

Цар се окренуо лицем ка својим блиским. То су били последњи тренуци, када се он мислено праштао са својом породицом, која је заиста била пример хришћанске породице. После тога су бољшевици извадили пиштоље и нагане и започела је хаотична пуцњава.

Више од свих „имао је среће“ Цар, њега су у првим моментима убили на месту, јер је сваки од џелата маштао да се прослави тиме што је убио самог Цара, и зато је у њега пуцало одједном неколико људи. Остале нису могли да убију моментално, иако су у њих пуцали много пута: меткови су рикошетирали, подрум је био пун дима, те су убице фактички пуцале по магловитим силуетама у барутном диму.

Када се већ чинило да су све убили, показало се да жив царевић, па су га дотукли. Затим су отворили прозоре и барутни дим се расплинуо, а џелати су приметили да да се кнегиње још мрдају. Тада су их дотукли бајонетима, како не би одјекивала пуцњава. Ови бјонети скинути са америчких пушака нису били наоштрени као руски, већ је код њих био заобљен крај, као код ножева, то јест ови бајонети су били тупи. И управо на тако страшан начин су дотукли кнегиње. Потом се одједном придигла Демидова, која се за време пуцњаве покрила јастуком (у тренуцима опасности код људи се јавља оваква инстинктивна реакција), и зато је била само лако рањена или контузована. Но, очигледно доживела је јак шок, зато што је при томе рекла: „Благодарим ти, Господе, што си ме избавио“, као да је опасност већ прошла. Њу су дотукли кундацима и изпробадали бајонетом.

Ето како су се зверски обрачунали са овим људима. Џелати чак нису испунили као што је требало своју улогу: нису умели ни да убију људе тако да се они не муче у последњим тренуцима свог живота.

Касније, када су покушали да униште лешеве, показало се да су у корсетима кнегиња биле зашивене драгоцености. Нема потребе да се Царска Породица осуђује због овога. Пред почетак Првог светског рата Цар, желећи да да пример имућним људима Русије, пренео је све своје улоге из страних банака у руску, да би новац могао донети корист отаџбини. Зато после револуције у Царској Породици није остало практично никакве имовине. Можда су с еони надали да ће с емоћи ослободити из ропства и да ће им драгоцености помоћи да наставе мање-више подношљив начин живота. Но, ова опрезност се показала погубном. Драгоцености зашивене у корсете кнегиња умножили су њихова страдања, јер их нису могли одмах убити, пото су драгоцености биле као панцир, тако да су се меци одбијали од њихових груди.

Таквим ужасним страдањима су се завршили дани светих Царских страстотерпаца. Познато је да се страстотерпац Цар Николај родио на дан праведног Јова. Он је предосећао да ово има своју дубоку символику, па је говорио неким блиским људима: «Јесте ли приметили ову подударност: ја сам се родио на дан праведног Јова. Очигледно, да и мени као и њему предстоје страдања».

Речи Цареве су биле профетске: он се исто као и праведни Јов лишио богатства, славе и деце, доживео дакле исто. Од владара велике и моћне државе он је постао заробљеник и доживео је свакојака понижења и изругивања простих солдата – стражара, да би се све окончало ужасним страдањем.

Но, Јов је живео још дуго после кончине своје деце, а Цар је претрпео овај страшни догађај у једном тренутку и истовремено је лишен своје деце, сродника и сопственог живота. Но, ко може измерити, не говорећи чак о физичким мукама, дубину страдања, преживљених од оца и мужа, који не може ништа учинити за спасење своје вољене деце и супруге, степен оних мука, које је морао поднети Цар у последњем тренутку пред својим страдалничким крајем?

Познато је да када су почели да их стрељају, Царица и још једна кнегиња (чини се Олга) подигле су руке да би се пред смрт прекрстиле, али нису то успеле.

Ми поштујемо свете Царске страстотерпце, иако су и они у животу чинили трагичне грешке, пошто су и они били људи, а без грешки је немогуће човеку да живи на земљи. Међутим, својим мученичким крајем, страдањем у последње дане живота они не само да су искупили ове грешке, већ су се и посветили и достигли висок степен духовности и моралности. При свим унижењима и страдањима они су држали неизмерно достојанствено и храбро.

Међутим, ми не би требало да се подајемо прелести своје врсте, као неки неразумни ревнитељи, те приписивати Царским страстотерпцима улогу искупитеља руске земље и народа. Наш Искупитељ је један за сва времена и код свих народа – а то је Господ Исус Христос, и другог не може бити. Свакако, крв мученика очишћава Цркву, очишћава и онај народ који родио за Цркву ове мученике, али чак крв свих мученика од стварања света не може заменити крв, коју је пролио Господ Исус Христос. Она се само присаједињује њој и као да обнавља милост Божију, која се удаљила од Цркве и народа због наших грехова и нерада (пасивности).

Но, не преувеличавајући, ми не би требало ни да умањујемо значај подвига Царске Породице. Свети Царски страстотерпци су символ страдања свег руског народа. Ми знамо да је много разних људи светог живота пострадало за Господа и веру, почевши од седамнаесте године па до пада совјетског режима, а нарочито у време стаљинског терора. Мученика је било врло много, али посебно упечатљиве личности, које су више од свих скренули на себе пажњу, били су свети Царски страстотерпци, јер су они заузимали у Русији необично висок положај.

Ми гледамо са таквом пажњом и љубављу на њих, јер је за живота Цар био оличење свих мирјана и све Русије и био је чувар Цркве, управитељ православне државе, а тако се и на свом крају јавио као оличење страдања свег руског православног народа и Православља у Русији. И ми с астрахопоштовањем гледамо на мученички подвиг Цраске Породице, молимо им се, очекујући од њих помоћ у нашим напорима и невољама, и утехе у нашим свакодневним тешкоћама.

Сутра ћемо се такође сетити преподобномученице Велике кнегиње Јелисавете и инокиње Варваре. Преподобномученица Јелисавета је преко свог убијеног мужа припадала дому Романових. Током два дана на Уралу су богоборци-бољшевици уништили скоро сву династију Романових и људе, који су им овако или онако били причасни. Понекад с екаже, д аје руски народ издао Цара, но то је врло сложено питање. Хтео бих да скренем вашу пажњу на то, да су заједно са Царском Породицом и прпеодобномученицом Јелисаветом погинули представници простог народа. Они су остали верни Царској фамилији до последњег тренутка, иако су могли да напусте Романове (што су неки и учинили). Међутим, најверније слуге нису оставиле Цара, Царицу и њихову децу, а такође и преподобномученица Варвара је до саме смрти била заједно са преподобномученицом Јелисаветом. Као што је већ било речено, Царска Породица је символ свег руског народа, који је страдао многе деценије, а слуге које остале с њима до краја, постале су оличење оног дела народа, који је сачувао преданост исконским идеалима, Православљу и монархији – бедему Православља у Русији.

Овде бих хтео да наведем значајне речи доктора Боткина, који је, ако се даље развија мисао о народу био представник интелигенције, која је сачувала верност Богу и монархији. У писму брату из затвора он је писао: «Ја сам умро, али још нисам сахрањен» (О овим речима је постало познато тек последњих година, зато што бољшевици нису послали ово писмо). Мислим да је доктор Боткин схватио какав га крај очекује. Он је такође говорио: «Ја сам био са Царем у његовој слави, сада хоћу да будем с њим и у његовом беслављу». Онда не будимо сувише строги према нашем народу, који као да је оставио свог Владара. Познато је на пример, када су Цара превозили из Тобољска у Јекатеринбург, да га је на путу срео један сељак, који је заплакао када су му рекли кога возе. Њега су запитали, зашто плаче, а он је одговорио: «Како да не плачем, када сам самог Цара – баћушку угледао?» Дакле, било је и тада људи, који су сачували преданост идеалима хришћанске Русије.

Савршавајући спомен светих Царских страстотерпаца, а такође и преподобномученица Јелисавете и Варваре (код нас на Уралу су се ова два догађаја слила у једна празник, који се у народу назива Царским данима), ми би требало да се сетимо преданости народа православним идеалима, управо овај део народа се и подвргао највећим или у крајњој мери, незаслуженим страдањима. Савршавајући спомен Царских угодника Божијих, сетићемо се и њихових верних слугу, који су живели по хришћански, и подражаваћемо им у томе.