Исповест треба да буде кратка и конкретна. Разговор са схиархимандритом Авраамом (Рејдман)

Ко је у ствари духовник и је ли он потребан мирјанину? Како се правилно исповедати? Шта треба да учини човек, да би добио од свештеника правилан савет? На ове и на друга питања одговара духовник Ново-Тихвинског женског манастира и Свето-Козминске мушке пустиње схиархимандрит Авраам (Рејдман).

- Оче Аврааме, ко је у ствари духовник и чиме се он разликује од обичног парохијског свештеника, коме иду на исповест?

- Духовник треба да поседује посебан дар, који се сматра највишим у православној аскетској традицији, - расуђивање. Сваки свештеник може да савршава Св. Тајне, али и да нема расуђивање, сваки, чак и ревностан свештеник. У Грчкој Цркви на пример постоји оваква пракса: тамо се духовници одређују, и само они могу примати исповест. У Руској Цркви је другачији обичај. Но у сваком случаају, главно је да се може посаветовати онима који желе да нађу духовника, да потраже човека, који има животног искуства, те и који је разуман и здравоуман.

И треба имати на уму да се дар расуђивања може пројављивати у разним степенима: једно је – расуђивање богоносног старца, подвижника, а друго – расуђивање простог духовника, тим више исповедника мирјана.

- И уопште је ли мирјанину потребан духовник?

- Свакако, пожељно је да и мирјанин има духовника. Међутим, треба имати у виду да се људи често обраћају духовницима, молећи за савет у практичним, житејским питањима, а духовник није саветник у овоме.

Ово треба да схвате и сам духовник и духовно чедо. Духовник је стручњак у моралној области. Он је потребан ради тога да хришћанину помогне да размотри сваку животну ситуацију са духовно-моралног становишта.

- Чему је најпре потребно да свештеник учи свог парохијанина – послушању или самосталности и одговорности?

- И једноме и другоме. Неопходно је и послушање, за све је потребан савет. Но, потребно је учити човека и самосталности, јер духовник не може непрестано, тако рећи, бити на вези са својим духовним чедом, да би му у свако време дао потребан савет.

У принципу, послушање и представља средство за то да се човек научи самосталности и одговорности. Не треба супротстављати ове две ствари. Када човек кроз послушање стиче навику за моралним животом, он потом може и самостално учинити морални избор ради тога, да би избегао грех и поступио врлински.

- Је ли мирјанину потребна врлина послушања, и у чему би она требало да се састоји?

- Свакако, мирјанин би требало да слуша свештеника, али не про форме и не тако зато што је тако потребно. Послушање је неопходно ради тога, да би се теби сугерисало како се понашати по хришћански у овој или оној животној ситуацији, при чему ти сугестија долази од човека који поседује боље расуђивање од тебе. Управо у овоме је вредност духовника.

Сходно томе, не би требало говорити о томе, је ли мирјанину потребна врлина послушања, већ би правилније било овако поставити питање: је ли потребно да мирјанин живи по хришћански? Ако је он хришћанин, онда ово природно следи из његовог узвишеног звања. Но, ми не можемо увек да се самостално разаберемо и правилно применимо једну или другу заповест у одређеним животним околностима. И зато нам је у овом погледу потребан саветник, искуснији од нас човек.

Пожељно је да то буде духовник, али понекад у крајњим случајевима то може бити и неки духовно искусан мирјанин, наш духовни пријатељ. Има врло мудра пословица: „С ким си, онакав си“. По расуђивању светог Тихона Задонског, ако се ми дружимо са побожним људима, то је показатељ да смо и ми сами такви.

Заправо послушање је ревност за то, да се живи морално. И разумљиво да је то неопходно. А духовник је наш старији друг, који нас надмашује по расуђивању, и ми зато прибегавамо за његов савет.

- Уопште, да ли је у наше време врлина послушања могућа? Свети Игњатије Брјанчанинов је писао о „недостатку живих сасуда Божанске благодати“, због чега је послушање у класичном смислу постало немогуће. С друге стране старац Силуан је говорио о томе, да је послушање света тајна. Где је истина?

- Без послушања се не може постојати. Ми не слушамо само духовника, него и наше претпостављене, наше родитеље, наше пријатеље. И ако будемо брижљиво и ревносно слушали претпостављеног, ради тога да би направили каријеру, а не будемо слушали духовника, онда то значи да је у нашем животу очигледна погрешка. Ако ми слушамо пријатеље у неким животним ситуацијама, а ниподоштавамо мишљење духовника, онда је то још већа грешка. Зато се не може мимоићи врлина послушања.

Друго је дело – како је схватити. Ако се сетимо шта каже свети Игњатије о послушању, онда ћемо увидети да га он не одбацује, као што сматрају неки, али га ограничава, објашњавајући да не треба у свим случајевима беспоговорно слушати свога духовног руководитеља. Истовремено он говори о користи од откривања помисли, о послушању старијима у манастиру.

Још он каже да због истинског послушања ђаво може чак покретати нападе. Он пише: ако се догодило да си нашао истинског руководитеља, онда то већ служи за ђавола као повод да пређе у напад. Но, зато ми не треба да говоримо да је врлина послушања немогућа у наше време. У наше време је немогуће беспоговорно послушање. И свети Игњатије није одбацивао у потпуности послушање, већ је говорио о општем стању ствари у погледу тога, да су истински духовни руководитељи малобројни.

Нарочито је мирјанину немогуће да нађе таквог човека, кога би могао беспоговорно да слуша. Зато је потребно доживљавати духовника као саветника, као искуснијег човека, а не тако да би се чинило просто све што он говори, ништа му не објашњавајући у вези своје ситуације.

Ово се може упоредити ради сликовитости са оним што се догађа у другим областима нашег живота. Је ли човеку потребна медицина? Свакако д аје потребна. Али то не значи, да ако смо се обратили лекару, да ће нас он одмах излечити. И лекари греше, а има и различитих лекара (добрих и мање добрих). Но, због тога ми не ниподоштавамо медицину. Треба тражити лекара искуснијег и бити свестан да лекар не може одмах наћи и преписати потребан лек, већ да га постепено налази.

У каквом смислу говоримо да је потребна медицина и да је потребан лекар, у таквом смислу су потребни послушање и духовник. А рачунати на то, да ће обични свештеник поседовати пророчки дар, - то би било самоуверено. Ми вероватно чак ни таквог човека не бисмо послушали и сасвим сигурно би се подвргли већој осуди од Бога за то, што би сусревши се са таквим човеком, пројавили својевољност. А овако нам се указује веће снисхођење.

- Шта је то „откривање помисли“, коме је оно и ради чега потребно?

- То је посебна врста послушања, која приличи монасима: када човек говори не само о својим поступцима, него о свем унутрашњем животу, постојано се налазећи у самонадзирању. Ова врлина је несвојствена мирјанима, па чак им и није потребна.

Ако би чак они и хтели, не би то ни могли чинити, јер налазећи се у постојаној делатности, или како је прихваћено да се каже, у светској сујети, они не могу толико пажљиво да следе за собом. Поврх тога они и немају могућности да стално откривају помисли духовнику. Ако се они могу видети са својим духовником једном недељно. Онда се то може сматрати срећном околношћу. А причати му за читаву недељу све што смо изнутра преживели, било би оптерећење и њему и нама.

- Какко се научити следити за ситним свакодневним гресима и помислима? Како при томе „не цедити комарца и не гутати слона“? Јер ми често ситнице примећујемо, а своју бездушност, гордост, равнодушност – не...

- Овде би требао разуман однос, да се не бисмо предавали неизмерној пажљивости. Она и не приличи људима који живе у свету. Стварно се може догодити тако да они цедећи комарца и пребирајући сваку своју помисао, буду погружени у себе, и да тада неће следити за својим поступцима.

Не треба следити за ситницама, већ за оним што нападно делује у нашем уму. Ако се наметнула некаква помисао, значи њу треба исповедити. Ако смо учинили некакв пропуст, значи да о њему треба да испричамо духовнику и будемо спремни да послушамо његову примедбу и можда чак добијемо епитимију. Другим речима потребно је надзирати себе, али не западати у неизмерну сумњичавост.

Неповерљивост (сумњичавост) – то је таква привидна врлина, када нам се чини да пажљиво себе надзиремо и кајемо се, а у ствари ми само провоцирамо превелику мисаону делатност.

- Како би требало да се одвија правилна исповест?

- Исповест треба да буде кратка и конкретна. Чини ми се да се у ове две речи садржи одговор шта је то правилна исповест. Ако ми будемо говорили врло подробно, онда можемо скренути пажњу на неку споредну ствар, а испустити (прескочити) оно најглавније. Није потребно причати о некаквим пропратним околностима, ако оне немају дирекатан однос према оном што исповедамо.

Истовремено потребно је говорити конкретно, то јест тачно о овом или оном греху који смо учинили, или о питању које нас мучи. Зато, ако будемо говорили расплинуто (магловито), онда нас духовник неће разумети. И тада ће по нашој сопственој кривици, управо због тога што говоримо сувише опширно и нетачно, може се догодити да нам духовник да неправилан савет. И крив ће бити не он, већ наш неизмерно сумњичав однос према ономе што се са нама догађа.

- А шта рећи, ако главом знаш да поступаш рђаво, срце то не осећа?

- Ако човек зна да поступа рђаво, иако срце његово и ћути, то је већ некакав корак ка покајању. У крајњој мери ћемо се кајати за оно што увиђамо да је грех. А постепено ће доћи и саосећање према врлини и одвратност према греху. А ако ми будемо тражило одједном највиши степен, занемарјући онај на коме стојимо, то се лако може догодити да се уопште не будемо ни попели даље. То јест стајаћемо у месту, а никаквог покрета у смислу моралног развитка код нас неће бити.

- Који су греси по вашем мишљењу данас најопаснији и најраширенији?

- Ја сматрам да је то, као прво, грех самоуверености, или како га ми другачије називамо – гордост, и као друго, грех нерада или другачије речено – лењости. Лењости у духовно-моралном погледу. Од ова два греха произилазе сви други.

Због гордости нас оставља благодат, и ми се онда налазимо у опасности да западнемо у блудне грехе, пијанство и много шта другог, што ми осећамо да је рђаво, али се не можемо уздржати, јер нас вртлог страсти гута и одвлачи. А све ово због тога што нас је гордост лишила благодатног покрова.

Нерад је такође врло опасан, зато што ми очекујемо да ће се све само средити, не пројављујемо ревност, самопринуђавање, и зато такође можемо упасти у најстрашније грехе.

А овако ће бити све док не схватимо да је потребно, с једне стране се смиривати и тражити помоћ једино од Бога, увиђајући своју потпуну немоћ, а с друге стране је потребно крајње усиљавање себе, јер ако ми сами ништа не предузмемо, ни Бог нам неће помоћи. Као што каже Пимен Велики: ако се будемо борили, онда ће се и Бог борити за нас, а ако будемо нерадиви и немарни, онда нам ни Бог неће помоћи.