Схиархимандрит Авраам (Рајдман). Монаси и мирјани не могу живети једни без других

О. Аврааме, људима који живе у свету недостаје информација о животу монаха у манастиру. Зато се јављају нагађања и претпоставке, које најчешће не одговарају истини. Међу мирјанима влада мишљење да је манастир место где мора бити тешко и у моралном и у физичком погледу: монаси устају у пет ујутро, свакодневно се моле и измождавају себе радом. А како је у стварности?

Пре свега бих рекао да су и породични и монашки живот врло тешки. Ако се живи по заповестима и испуњавају сви прописи у погледу породичног живота, тада се он претвара у истинско крстоношење, јер православна породица – то је многодетност, васпитање деце, телесне невоље, о којима говори апостол Павле, дакле нешто врло тешко.

Монашки живот је не мање сложен од породичног, али су тамо проблеми друге врсте – ми се одричемо од једних невоља и у замену за њих добијамо друге. Мирјанин не води тако напрегнут духовни живот као монах, али он зато има много брига, повезаних са материјалном страном живота, на пример са зарадом новца. Монахујући се одричу многобрижја у материјалном погледу, добијају слободу да би могли водити духовну борбу, то јест ослобађају се ради унутрашњег живота.

У погледу постојане молитве могу рећи следеће. Сећам се оног момента, када сам дошао први пут у цркву после крштења, било је потребно да одстојим читаву службу и причестим се. А ја сам хтео тада само једно – да се све то што брже заврши. Мени тада није ни падало на памет да ћу постати свештеник, и да ће богослужење постати најважније дело у моме животу.

Монаси се много моле и раде. Стиче се утисак, да они ипак раде више. Да ли се сходно томе васпитање душе стиче кроз рад?

Рад може бити васпитно средство, али се никако не може ставити на прво место. У свету се хтело – не хтело мора радити више, док човек на молитву троши сасвим мало времена. А монахујући мора сваки дан посвећивати Богу значајни део времена. Мислим, да то време не треба да буде краће од оног времена посвећеног раду. Осим тога, по учењу светог Игњатија Брјанчанинова, главно дело за монаха је молитва и читање ради духовне користи, а не физички рад.

Заповест апостола Павла о непрестаној молитви не односи се само на аскете, већ на све хришћане. Потребно је имати на уму да молитва уопште за сваког човека, без обзира да ли је он породичан човек или да ли води аскетски начин живота, треба да буде на првом месту по значају, она је најважније дело за хришћанина. Кроз молитву ми своју душу припремамо за вечност.

А колико сати монах треба дневно да посвећује молитви и колико раду?

Шест до осам сати дневно се посвећује молитви и читању, а приближно од пет до седам сати на рад. Ми се врло брижљиво држимо тога да рад не буде дужи временски од оног посвећеног молитви. Није тачна претпоставка о томе да монаси треба себе да исцрпљују тешким радом. Рад ништа неће допринети, уколико исти није прожет молитвом.

Оче Аврааме, ви сте духовник двају манастира: мушког и женског. Чини се да је женски манастир много сложенији од мушког, због специфичности женског карактера. Монахињама је теже да се саживе једна с другом, оне су рањивије, подложније увредљивости, воле да причају. Вероватно да у таквој заједници бива много више конфликта и интрига, него ли у мушком. Је ли то заиста тако?

Ја могу рећи, да нема принципијелне разлике између монаха и монахиња. Свакако, женама је лакше да заплачу, а да би заплакао мушкарац требало би да се догоди нешто страшно. Управо у овоме је вероватно основна разлика, али у чему још? Може се такође рећи да жене имају карактерне црте које сте набројали, али се не може рећи да и међу мушкарцима не бива увреда, љубоморе или међусобног подозревања. Ми смо сви страсни људи, а у манастиру се треба кајати, то јест лечити се и спасавати се. Манастир је својеврсна духовна болница. И ако се монах не моли, онда страсти у њему често почињу деловати још јаче, него ли у свету.

Чисто женска или чисто мушка својства у манастиру одлазе у други план, то јест «потиру се». Остаје човек – Божија душа. Он је ван пола.

Колико је сада монахиња у манастиру?

Сто педесет.

Сто педесет људи – то је огромна заједница, и сви су апсолутно различити и са разним карактерима. Зар међу сестрама не бива међусобних проблема?

Па, свакако да их бива, а како би било без њих? Ми смо сви живи људи. Но врло је важно што код нас у манастиру постоји духовно руковођење. Свети Оци препоручују свима да на ново-началној етапи обавезно прођу кроз живот у општежитељном манастиру, јер овде се пројављују све човекове страсти. Управо овде он спознаје сам себе у општењу са другим људима. Монаси се као каменчићи на обали мора тару таласима једни о друге и најзад постају апсолутно глатки. А ако овога не би било, човек би у самоћи могао сачувати у себи све страсти, које он има, чак и не подозревајући о њиховом постојању. У манастиру је у овом погледу лакше, то је начин мишљења прикладан за све, док је усамљеност нарочито у наше време прикладна само за малобројне.

Појачава ли се у манастиру дружење међу монахињама?

Преподобни Антоније је рекао овако: «Имај једног друга, највише два, али је за тебе најбоље да ти друг буде само Бог».

Има разних врста дружења. Једно подржава човека на оном подвижничком путу који је изабрао за себе, а друго је пројава слабости. Рецимо, окупе се младе сестре и почну брбљати о нечем испразном. Ми се односимо снисходљиво према томе, с обзиром на њихов узраст, али тим не мање, можемо то одобрити. А ако монахиња осећа поверење према некој благоразумној сестри, иде код ње за савет и та подржава (помаже) њену унутрашњу борбу или невољу, онда се само може одобрити такво дружење. Осим тога, постоји и дружење на послушању или дружење на основу заједничке келије.

Свакако, пријатељски односи се хтели не хтели јављају. Међутим, ми, да поновим, не одобравамо оно дружење које настаје из неких слабости или пак ако исто причињава штету.

Ви рекосте да сваки човек долази у манастир да се спасава, то јест да спасе самог себе. Произилази ли да је у манастиру свако сам за себе или није? Коме се монахиња може обратити, ако јој је врло тешко?

Не, није сам за себе, ни у коме случају.

Коме се обратити? Па, као прво сестра може одмах отићи игуманије и добити од ње наопходну поуку. У таквој ситуацији је монахињи потребан врло поверљив и отворен разговор. Матушка у обитељи – није просто духовни руководитељ, администратор, за сестре је она – духовна мајка. Дакле, код нас се не дешава да је свако препуштен сам себи. Ми бринемо о сестрама и старамо се да им увек и у свему помогнемо. Чак и кад је код неке само тужно лице – старамо се да дознамо узрок.

А је ли могуће да нека сестра има духовника ван манастира, у коме она живи?

Ово не би требало да буде ни теоретски ни практично. Мој духовник – покојни игуман Андреј (Машков) из Глинске пустиње, у младости ме је поучавао овако: «Ако будеш све редом слушао, сићи ћеш с ума». У разним манастирима су и разна правила, и ја не бих судио о људима који живе се подвизавају у другим обитељима. Наше сестре немају потребе да траже духовника ван обитељи, зато што учитељима који се налазе у нашем манастиру, ми потпуно верујемо.

Сада се појавило врло много људи, који не говоре позивајући се на Свете Оце, него на себе лично и који претендују на своје духовне дарове које у ствари немају. Мени се чини да су достојни много већег поверења здравоумни свештеници, него ли они који важе за старце. Ово је врло велика опасност нашег времена. Сви хоће да виде пророке и чудотворце, а у ствари не треба тражити пророка- чудотворца, већ трезвеног човека. У наше време ово је вредније од сваког пророштва.

Савремена невоља се састоји с једне стране у неизмерној приземљности, а с друге, у сувишној егзалтираности (одушевљењу). Код православног човека не би требало да буде ни једног ни другог. Зато је и опасно упућивати сестре некоме другоме, дозвољавати да их неко други руководи, јер то може довести до нарушавања једнодушности, које, Слава Богу, има код нас у манастиру.

Ми живимо у 21. веку, а сва монашка правила, већина литературе и богослужбених књига потичу из древности. Колико су сада манастири адекватни или неадекватни савремености?

Осим Христа код нас не може бити другог темеља ни у монашком ни у породичном животу. Зато се ми увек и у свему морамо ослањати на Јеванђеље. Времена се мењају и у овом смислу се могу унети неки корективи и чак попустљивости, које се не тичу принципијелних аспеката монаштва, то јест умног делања и послушања.

Неопходно је очувати суштину монаштва, и споредне ствари не узимати за главне. Разумљиво је, да ако у манастир долазе градске девојке и њих приморавају да се подвизавају онако како су се подвизавали египатски подвижници – онда то може довести само до болести и ничег више.

Недавно је неколико сестара предвођено нашом игуманијом, матушком Домником, посетило грчки манастир Ормилија. Данас је то један од најорганизованијих манастира у духовном погледу, а његов духовник је познати старац Емилијан (се упокојио 2019.). Сестре су нам по повратку причале о прописима у тој обитељи. Мени се више од свега допала једна ствар, која ће вам се вероватно учинити чудна. Недавно је код њих био саграђен конак, у коме се свакој сестри даје сопствена келија са тушем и тоалетом, и ово при томе, да је тамо подвизавање врло строго, на пример: спава се на простим простиркама – ту нема кревета. Али има туш и тоалет. Код нас сада на жалост тога нема.

Да, то ми се много допало, јер савременом интелектуалцу даје могућност да води монашки начин живота. Ово је неопходно, јер сада сеоски житељи чине мањину међу монасима.

А у другачијем случају, човек који се одриче света и одмх погружава без икаквих подвига у живтне услове, који чине његов живот у манастиру потпуно неиздрживим. У најбољем случају, ако је код њега и ангелско трпљење, он ће се кроз неколико година разболети. А у горем случају – биће принуђен да напусти манастир, оштећеног здравља.

Животни услови имају велики значај. И ако хоћемо да привучемо нормалне људе, способне за монашки живот у духовном погледу, ми морамо бити снисходљиви према њиховој телесној немоћи.

Поменули сте грчки манастир – у вези с тим имам једну радозналу примедбу. Зашто грчки монаси имају љубазна и насмешена лица, док наши монаси, напротив, имају лица сурова и мрачна?

Ма колико то било чудно, нас врло често питају, зашто су наше сестре тако веселе? Очигледно постоји некакав шаблон (калуп), по коме би монах требало д абуде обавезно мрачан и суморан, али у стварности то уопште није тако. Монах, као и сваки човек, ако је задовољан својим животом, биће весео. А зашто човек бива мрачан? Због тога што има неке проблеме. Зато ако је код човека све добро, рецимо, у духовном животу, онда ће он природно бити весео и радостан.

Али што више монах осећа своју несавршеност и што више води унутрашњу борбу – то се више одражава на његовом лицу, зар не?

Зашто људе плашити својим мрачним изгледом? Не. То не би требало д абуде тако.

Човек који води борбу, треба да победи, и сходно томе да буде задовољан. Ако је монах потиштен – значи он трпи пораз.

Следеће питање се тиче првила и прописа у обитељи, која су различита у сваком манастиру. Шта се не може чинити у вашем манастиру?

Сестра не може да излази из територије манастира без благослова. Но, ми се надамо да наше сестре чине тако не зато што им је забрањено, већ зато што оне увиђају због чега је то потребно. Ми ништа не забрањујемо, не објашњавајући. У црквеном Уставу је речено да нису дозвољени изласци у град, нарочито појединачно. Сестре излазе, из безбедоносних разлога, минимум по две – а то је и древни монашки обичај.

Човек, дошавши у манастир, поверава нам себе у потпуности, те ми за њега одговарамо. Рецимо, неко хоће строго да пости, али му ми то нећемо дозволити, уколико то не одговара његовом здравственом стању. Ми не забрањујемо само ствари, које нарушавају дисциплину, него и оно, у чему се пројављује неразумна ревност, рецимо, одвише строг пост или ниподоштавање послушања ради претеране молитве. Другим речима, ми се старамо да водимо човека путем задравог разума, али не оног житејског, већ јеванђељског.

Шта још у обитељи није дозвољено?

Није дозвољено пити, пушити, псовати.

А на пример, може ли се врло гласно смејати?

Зависи, колико гласно. Ако се сестра смеје толико гласно, да омета друге да спавају, онда ће то вероватно бити забрањено. Но, код нас нема неке посебне забране на смех.

Могу ли савремене монахиње користит мобилни телефон?

Ако је ради посла, онда да, а ако није, онда због чега? Да ли да зову сусетку по келији? Ако монахиња хоће да се види са рођацима, онда обично они сами долазе у манастир да посете сестру.

Оче Аврааме, дозвољава ли се парохијанима да фотографишу у манастиру?

На територији манастира – да, дозвољено је, зашто не би било? Парохијани треба да се понашају коректно. Догађа се да они започињу да некој сестри шкљоцају испред очију, зато што им се учинило, да она има посебно духовни израз лица или још нешто. Ово већ није добро.

Моје следеће питање се односи на здравље. Може ли и је ли дужан монах да се лечи код лекра или би он требало да се у свему ослања на Бога? Шта чинити, ако се он разболи?

У случају да се сестра разболи – ми је возимо лекару. То је обавезан пропис.

Дакле, ви одобравате лекаре.

Свакако. Ми се врло брижљиво односимо према здравственом стању – код нас постоје редовни медицински прегледи. Чак и ако човек неће да иде код лекара, ми га убедимо у то, да је то неопходно да учини. А како би и могло бити другачије? Девојка долази код нас у манастир и у потпуности нам се поверава – и у духовном, и у физичком смислу. Док се она налази код нас, ми у потпуности одговарамо за њу.

По могућности старамо се да укажемо стручну помоћ сестрама по јекатеринбургшким болницама. Било је и случајева, када смо упућивали сестре у иностранство, а истина за то је било потребно молити наше доброчинитеље, јер ми немамо толиких средстава.

А када се монаху каже: „Ма, ти се само моли, и све ће проћи само по себи“ – то је просто глупост и колосална самоувереност, ја то не бих могао назвати другачије.

Баћушка, а од чега зависи, да ли ћете ви узети човека у манастир или не? Постоје ли у обитељи некаква ограничења, на пример, по узрасту? Може ли постати монах човек који је раније осуђиван?

У мушком манастиру код нас је било такве братије, али ниједан се није могао задржати. Ми смо их примали, али од њих ништа није могло постати у духовном погледу.

Зашто?

Зато што је потребно смиравати се, а код њега су његова „схватања“. А она не одговарају ономе што се захтева у манастиру. Потом, ови људи су обично толико искварени, да се они не могу више прилагодити животу у манастиру. Они се чак често тешко враћају и нормалном светском, моралном животу. Ја сам скоро стопроцентно уверен, да такав човек ако он то и врло жели, не може живети у манастиру.

А има ли неких старосних ограничења при ступању у манастир?

Ако се говори о узрасту, онда ту има једно ограничење. Чак не ограничење, већ пре својство. Ствар је у томе што се млад човек лакше мења и брже прилагођава новим условима. Он је такође у великом степену способан за преваспитавање. У средњим и старијим годинама ово се показује не само сложеним, већ практично немогућим.

Још је за будућег монаха у старијим годинама врло важан карактер. Ако се код њега у свету образовала више или мање блага нарав, тада ће се пре и у манастиру саживети. А ако му је карактер тежак, њему ће и овде такође бити тешко.

Како таквих старосних ограничења нема код нас, али је статистика показала да се људи у старијим годинама тешко саживљавају са другим људима. Најприлагодљивије су за монашки живот младе девојке, а у мушком манастиру – млади момци. У овом смислу они су за нас пожељнији.

А ако вам долази у манастир старија жена, која више не може озбиљно да ради, то јест која једва да може донети манастиру неку корист, да ли је ви примате? И је ли она дужна да манастиру преда своју пензију и имовину, на пример, стан?

Ми гледамо на то, колико човек тежи духовном животу и колико он напредује у том погледу. А на здравље човека не обраћамо посебну пажњу – код нас има и врло болесних младих сестара. У принципу ми смо спремни да примимо и инвалида, али не зато што он нема где друго да се смести. Знате, како бива - живот се проживи, сва задовољства су доживљена, човек се пензионисао и сада би требало негде да се смести. Но, са таквом настројеношћу никога, иако би се радило о старој жени или девојци инвалиду, не треба примати у манастир. А ако човек има ревности, онда ми не гледамо на његово здравље и материјално стање. Осим тога, пензија је сада мизерна, неколико хиљада рубаља – а на издржавање сестара код нас се троши много више новца: на храну, на учење (ми овде учимо сестре грчком језику, литургици, црквеној историји, догматском богословљу и др.). Сходно томе, пензија од две до три хиљаде рубљи чини вероватно, четврти или пети део од онога што се троши на једну монахињу сваког месеца.

Дакле, ако сестра остаје у манастиру и ми смо задовољни њоме, онда истичем да је пожељно да сестра оно што има (лично она, а не њени сродници) приложи манастиру. Но, то није обавезно, али ми опет сматрамо, да ако човек долази у манастир (на потпуно издржавање од манастира, независно од тога, може ли радити или не) он треба да унесе своју лепту, то јест на неки начин подржи обитељ. Овакво одрицање од имовине је корисно и са духовног гледишта за самог човека.

Но ово није обавезан услов ступања у манастир?

Ни у коме случају.

О. Аврааме, може ли монах напустити манастир? Ако може, када је то могуће? И је ли било таквих случајева у вашем манастиру?

На жалост, било је неколико таквих случајева међу онима који су примили расофорни постриг. Уопште код нас у манастиру су у поређењу са другим обитељима, изражавајући се светским језиком, свакодневни послови невелики. Но, тим не мање се јављају посебни случајеви, и ми се сви због тога врло бринемо јер, човек који прими постриг, постаје за нас сродник, ми се навикнемо на њега и односимо с епрема њему као рођаку. Зато, ако нека сестра одлучи да напусти манастир, то се доживљава као трагедија, али ми никога не можемо овде задржати против његове воље. У нашој моћи је само да покушамо да наговоримо сестру да причека са својом одлуком и уразуми се. Но, ако она ипак донесе погибељну с нашег становишта одлуку, онда смо ми принуђени да је отпустимо.

По црквеном праву на овакав поступак се гледа као на прељубу. Осим тога, по древним правилима, који се сада не примењују, таквог човека треба насилно вратити у манастир и принудити да води монашки начин живота. Свакако, ми то не чинимо.

Постоји мишљење, да у манастиру људска личност ишчезава, и да се таланти који су човеку дати од Бога, не откривају, јер код њега нема могућности за самоизражавање. Како је у овом погледу у стварности? Уважавају ли се личне жеље човека при избору послушања?

Као прво, потребно је разликовати талант од професије. Понекад светска професија, коју је стекао човек, може да му не одговара, то јест не одговарати склоностима и способностима истог. У првом реду ми обраћамо пажњу управо на способности човека, а не на његову професију. И заправо произилази да човек баш у манастиру открива свој потенцијал.

Не треба сматрати да ако је код нас дошао на пример инжењер или радиотехничар, да ће се његови таланти развијати негде у манастиру, пошто ми не можемо створити специјално за њега такво послушање. А понекад се догађа да се човек без икаквог образовања покаже врло способним.

Има професија које с етраже у манастиру. На пример, неко има музичко образовање – ми с естарамо да га некако применимо у послушању поца; уметничко образовање – у иконопису, но човеку је опет потребно да се доучава. Једно је сликати пејзаже или портрете, а сасвим друго – сликати иконе. Једно је свирати на виолини, а друго певати. То су разне ствари и далеко од тога да увек музичар може постати појац. Код нас недостаје пре свега физичких радника, сестара за проста послушања (прања подова, посуђа и др.).

У свету је престижно бити банкар, а радник – не. Котирају (вреднују) ли се некако послушања у манастиру?

Код нас нема тога, да ако си ти иконописац – онда си аристократа, а ако, рецимо, просфоре печеш, значи да си плебејац.

Но, ипак се жеље самог човека у погледу жељених послушања могу уважавати, зар не?

А какве могу бити жеље, ако код сестре на пример нема способности? А то је најглавније. Ми не гледамо на то, шта човек хоће, већ на то, шта он може.

Пређимо на финансијски део. Од чега живи манастир? Како може зарађивати новац?

Манастир живи од прилога парохијана и тога што они купују (литература, свеће у храму). Узгред речено, код нас једна од најснабдевенијих (по количини литературе) књижара са црквеном литературом у Јекатеринбургу. Осим тога, код нас постоји кројачка радионица – то је у ствари мала фабрика, где ми шијем на пример брокатних одежди за свештенике, при чему се користи најсавременија технологија. Сестре такође праве компјутерске програме, уз помоћ којих с еоставрује шивење. Ово дело је компликовано – један такав програм се може правити током много месеци. Нама наручују разне ствари. Иконописна радионица такође ради по наруџбинама – прави иконостасе за за ране храмове по читавој Русији, али и иконе за поједине људе.

Један део новца долази и од продаје сувенира.

Има ли довољно новца?

Њега имају довољно, можда, само милијардери. Свима осталима новац увек недостаје, и шта онда рећи за нас? Нама помажу приложници – доброчинитељи, који финансирају нашу сада опширну градњу.

Баћушка, управо смо се распирачали о новцу, може ли и треба ли да буде новац код монаха?

А где и шта ће сестра куповати за њих? На шта ће их трошити? Па код нас нема унутрашњих продавница на територији манастира. Дакле, нема се где трошити новац, а он монаху уопште и није потребан – свим потребним њега снабдева манастир.

A имају ли монаси одмор, и даје ли им се новац за одмор?

Не, наше сестре немају одмор. И зашто би им он био уопште потребан? Од чега би се то требало одмарати? Од духовног живота и молитве? И како се монахиња може одмарати? Да неће можда шетати кроз Петроград и јести сладолед? Код нас има само службених путовања, повезаних са одређеним послушањима.

А ако сестра хоће да иде на поклоничко путовање? Је ли то нешто лоше?

Ми је можемо понекад послати на поклоничко путовање, али је ово пре потребно доживети као награду за нешто. Ево на пример, наша економиса је путовала у Свету Земљу, али она се тако труди читаве године, да је то заиста заслужила.

Баћушка, а код монаха какав однос треба да буде према мирјанима? Како се ви лично односите према њима?

Свакако, монашки начин живота, ако се посматра са идеалног становишта, виши је од светског, али ми немамо право да тако говоримо о себи, зато што ми нисмо такви као Антоније или Макарије Велики. Ми само тежимо ка томе. Зато ми, с једне стране схватамо да је наш начин живота у принципу бољи, али то не значи, д ами треба да осуђујемо или презиремо оне који су због својих разлога остали у свету. Безбрачни начин живота није обавезан и једино првилан.

Што се тиче мене лично, ја чак не знам, како се односим према мирјанима. Монахе ја волим, то су за мене сродни људи, ја их схватама и врло ценим. Може се чак рећи да се ја одушевљавам монасима и сматрам да је то најлепши начин живота, који уопште може бити.

А мирјани – па можда према њима имам некакво саосећање (сажаљење).

Могу рећи, да је мени као духовнику много теже с мирјанима.

Чини ми се да се уопште догађа некаква замена појмова, људи не схватају главно. Ко је мирјанин и ко је монах? Под мирјанима ми понекад схватамо уопште све оне људе, који живе у свету, али у ствари, то нису мирјани. Ми не можемо назвати мирјанима нецрквене људе. И произилази да је монах – подвижник, а да мирјанин може гледати тв, плесати, пијанчити и тако даље, а у ствари то није тако. Истински мирјанин треба да буде праведан – а то је врло тешко. Породичном човеку је много теже да живи по јеванђељским заповестима, него ли монаху. Иако је у целини, мирјанину лакше да живи зато што он нема тако сурових захтева према себи као монах.

Како се сестре односе према према мирјанима? Свакако, ми их не учимо презирању, не учимо их да на мирјане гледају као на људе другог реда, као на некакве плебејце. Оне се односе са уважавањем посебно према онима који нам помажу. Хришћанин треба да воли све, а у првом реду – своју браћу и сестре у Христу.

Баћушка, сада се од многих може чути, да су савремени монаси духовно много слабији од својих предака. Шта ви мислите о томе?

Заиста, наша Црква се сада подиже из стања потпуне уништености. Отвара се много манастира, а недостаје искусних духовних руководитеља. Међутим, ми због тога не можемо стављати крст на монаштво.

Нико не зна, у коме ће се манастиру у коначном погледу родити истински духовни живот, а где се ништа неће добити.

Мислим, да за нас могу бити оријентири опити процветалих у духовном погледу дореволуционарних обитељи (таквих као што су Оптина и Глинска пустиња, на пример) и појединих подвижника, а такође ми можемо узимати пример од наше православне браће, пре свега Грка. Ми можемо усвајити њихово искуство.

Може ли монах прелазити из једног манастира у други манастир? Можда је боље да пређе у други манастир, него ли да напусти сасвим обитељ?

Искуство показује, да монах или монахиња, који су прешли из једног манастира у други, не могу да заживе на новом месту.

А Пајсије Величковски је прелазио из једног манастира у други?

И чиме с есве окончало? Тиме, да је он основао свој манастир, где је све било онако како је он сматрао да је правилно. Значи, он није могао да живи ни у једном манастиру? И не може се поредити Пајсије Величковски – тако чудесна, изузетна личност, својеврсни геније у црквеном и монашком животу са обичним људима.

Како се ви односите према другим конфесијама и према другим религијама?

Ми се врло ретко сусрећемо с њима, али се односимо према њима у целини добронамерно. А ако се говори о њиховом учењу, ја самтрам д асу они у заблуди.

Сматра се да мирјани треба да нечиме помажу манастир, на пример новцем или својим радом. У 19. веку Оптински старци су радили врло важно дело – утешавали су мирјане, указујући им духовну помоћ и подршку. Како би требало да се формирају узајамни односи мирјана с монасима и манастиром у целини?

Ако се говори о дореволуционарним поклоницима, онда пољопривредници, долазећи у манастир, нису могли донети ништа осим својих радних напора, којима су много помагали манастиру и као награду за то су добијали храну, духовну корист и укрепљивање у вери и побожности. Зато се не може осуђивати много оваква пракса.

Код нас у Русији поклоници долазе у манастир, као у духовни санаторијум, где они желе да се рехабилитују. А ако се човек, који је дошао да се рехабилитује, приморава да ради, онда то није правилно. Ја уопште не одобравам жељу да се први дошавши у манастир човек одмах тера да ради. Код Грка је прихваћена следећа пракса: човек живи у манастиру неколико дана апсолутно бесплатно, а потом он треба или да да неки прилог манастиру или да се потруди на добро манастира.

Када сам као мирјанин дошао као поклоник у један од женских манастира, сећам се да су ме замолили да офарбам ограду. Ја сам то свакако урадио, а после се морало опет фарбати. Затим је сестра хтела да ми да још неки посао, али ја то такође нисам умео. И она ми онда каже: „А умеш ли ти нешто да радиш?“ Ја сам био принуђен да признам, да само могу да читам у храму, али за тиме није било потребе. Тада сам ја испитао на себи, шта осећа поклоник, када му се тако обраћају.

Сматрам да се према људима треба односити снисходљиво, нарочито према интелектуалцима, који сада углавном савршавају поклоничке посете. Пре свега, њих је потребно духовно подржати.

Истина, понекад се поклоници рђаво понашају – они се због нечега увек праве сиромасима и никада неће да плате ни за шта.

Тако на пример, дошао је аутобус на наше подворје, где се налази гроб светог праведног Симеона (Верхотурског) и мошти свештеномученика Константина. Поклоници би требало да негде преноће и нечим се нахране. Ми им нудимо да се сместе у нашој гостопримници са трократним оброком, али они то одбијају.

Можда је онда код вас скупо?

Не, код нас није скупо, већ су људи просто навикли да у манастиру све треба да буде бесплатно.

Шта вас као духовника манастира, сада брине највише?

Највећи проблем који од нас не зависи, састоји се у томе, што нам држава не враћа нашу имовину, то јест наша здања и нашу територију. 1921 године црвеноармејци су окупирали наш манастир, и до сада се не могу истерати одавде. Не могу да схватим, зашто се оно што је опљачкано и разрушено, не враћа законском власнику, шта то омета? На територији манастира се до данас налази војна болница, а ми смо принуђени да изнајмљујемо санаторијум и живимо тамо, јер немамо где друго да живимо.

Ја објашњавам многе неуспехе у нашем савременом државном животу тиме, што се храмовима и манастирима не враћа црквена имовина. Сходно правилу седмог Васељенског сабора, ако је неко од мирјана отео црквену имовину (било храм или друга здања) и не враћа је – он се предаје анатеми. Произилази да се сва наша држава налази под анатемом.

Баћушка, а има ли каквих озбиљних духовних проблема који вас брину?

Да, има један озбиљан проблем, глобалан, који ја никако не могу да решим. Ствар је у томе, што човек који се налази под утицајем ове или оне страсти, рецимо унинија, гнава или увређености, не слуша оно шта му се говори. Имам утисак да човек затвара уши не само споља, већ изнутра. Ово је не само монашки, већ и световни проблем. Хришћанин, под утицајем страсти које га опијају, не може ништа прихватити.

И за закључак, још питање: у каквим односима се налазе монаси и мирјани? Како би ви могли дефинисати ове односе?

Рецимо овако: ми не можемо живети једни без других. Ма колико ми грдили мирјане и ма колико говорили да су они нерадиви – ми не можемо живети без њих. Иако су монаси и мирјани – као два различита света, ипак смо ми једна Црква, један организам, само што свака страна носи своје служење.