Novo-Tikhvin women's monastery: Схиархимандрит Авраам (Рејдман). Молитва Исусова – духовни океан који орошава читаву земљу
Ново-Тихвинский женски манастир
 
 Наш поштански фах   Адреса: 620063, Јекатеринбург, ул. Зеленаја рошча 1  Верзија за штампање   

Русская версия
English version
Храм светог Александра Невског
Подворје посвећеном Свемилостивом Спасу и Пресветој Богородици
Преподобни Василиск Сибирски
Подворје у Меркушину
Радионице
Реч духовника
Монашки живот
Разговори са монаштвом
Фестивал у Србији
На свечаности код преподобног Јустина



Схиархимандрит Авраам (Рејдман). Молитва Исусова – духовни океан који орошава читаву земљу

За молитву Исусову знају многи православни хришћани, али јој често не придају значај какав она заслужује. Молитва Исусова је главна, кључна врлина, око које се све врти. Ако се употреби библијска метафора, онда се та молитва може упоредити са океаном, који је у првобитна времена, до потопа, омивао сву земљу и орошавао је. Без животворног дејства молитве Исусове, овог духовног океана, у човеку не може ништа произрасти и тим више донети плодове.

Молитва Исусова

Сећам се, да када сам досађивао моме духовнику, о. Андреју (Машкову), питањима о разним врлинама, о којима сам читао код Јована Лествичника, он ми је говорио: „Моли се и то је све“. Ја сам измишљао свакојака средства, да бих стекао на пример сећање на смрт или страх Божији, или смирење, а он ми је увек одговарао једно: „Моли се и то је све“. Тада ми се учинило да нема никаквог одговора у његовим речима, али тек после много година могу рећи, почео сам да схватам да све врлине заисте долазе у срце човеково од Исусове молитве, свакако ако се он при овоме противи греховним помислима. Од молитве, или правилније речено, од благодати, која се у основи стиче пажљивом молитвом Исусовом, у људској души се сами по себи јављају и страх Божији, и сећање на смрт, и смирење. И иако сам о овоме читао код светог Игњатија, зачудио сам се ономе што ми је говорио отац Андреј. Док сам не доживиш, не проосећаш нешто непосредно – не саглашаваш се с тим, не верујеш у то истински, свим срцем.

Без молитве или може се рећи ван молитве не може се стећи врлина. Ово не значи, да ако се будемо молили, можемо дозволити себи све што нам је угодно чинити, мислећи да ће се врлине појавити саме по себи. Не, ми треба да принуђавамо себе на испуњавање заповести и неопходно је да памтимо да је главно и чак скоро једино средство за стицање врлина – толико важно – Исусова молитва, - док су сва остала допунска.

Без молитве и читања светоотачких списа, и пост, и сећање на смрт ће се показати нечим потпуно мртвим и празним, слично као и књиге на полици неписменог човека. Онај који се не моли, неће имати никакве користи од читања дела светих отаца: она ће остати за њега „кинеско писмо“. Он просто неће схватати шта свети оци имају у виду, зато што он сам не живи духовним животом, и не суочава се са свим проблемима који га прате. Такав човек не само да не може да разуме правилно свете оце, него и Свето Писмо; оно што је потребно разумети буквално, њему ће се чинити као некакав символ, алегорија.

Уз помоћ молитве Исусове ми стичемо врлине и уз помоћ молитве, тог духовног мача, боримо се са грехом. Молитва је у овој борби – главно оруђе, а све остале врлине су помоћно. Чак ако човек, на пример, врло строго пости, ипак то мало значи без молитве. Има оваква поучна прича. Некада су нашли неког старца, који се много година подвизавао у пустињи. Он је био крајње исцрпљен, јео је само траву и корење биљака, и тим не мање био је нападан од нечистих помисли. Када су почели тражити разлог тога, сазнало се да се старац није занимао умним делањем, то јест није се борио са помислима уз помоћ молитве. Ето зашто га ни такав строги пост и невероватни подвизи нису могли избавити од страсти.

Можда ће ми неко приговорити да је главно оруђе за борбу са грехом, главна врлина за хришћанина – покајање. Да, то је тачно, али и само покајање долази пре свега из молитве. Прво не може бити без другог, и чак ја сматрам да су покајање и молитва једна те иста врлина. Молитва – то је њена спољашња страна, а покајање – унутрашња страна, њен дух. Уколико молитва није покајна – онда је фарисејска, а покајање без молитве – то је само привид покајања.

Свакако, ја не мислим да живе у заблуди они који се не моле Исусовом молитвом. Рећи тако, било би већ јерес своје врсте. Но, зашто ја тако много говорим о значају управо ове молитве? Зато што је она, као што каже свети Игњатије (Брјанчанинов) – школа молитве. Брижљиво се занимајући њоме, човек се учи да се пажљиво моли, а пажња је душа молитве. Многи људи сматрају да је довољно помилити се ујутро и увече, те прочитати пред Причешћем одређене каноне – и да је овим тако рећи молитвени дуг испуњен. А они не увиђајући да је сва вредност молитве управо у пажњи, они читају своја малена правила врло расејано, понекад у тој мери, да чак ни сами не слушају оно што читају. Један подвижник је тим поводом рекао следеће: „Како Бог може слушати твоју молитву, када је ти сам не слушаш?“ Други, имајући велику, али како ми се чини неразумну ревност, узимају на себе обимна молитвена правила. Једни додатно читају акатисте, други додају каноне, неки прочитају једну или неколико, понекад чак много катизми сваки дан. Њима се чини да једино количина доноси напредак и да ће им обилно читање донети корист. Но, ако се ми молимо без пажње, онда то није више молитва. Бог пази на ум. А ако човек не уме пажљиво да произнесе осам речи Исусове молитве, онда свакако није ни кадар да пажљиво чита ни опширна молитвословља.

Ако се не будемо бринули о пажњи, нећемо научити да се молимо. Ово је врло важно схватити. Може се на пример одлично познавати богослужење, и при томе уопште не умети молити се. Но, ако се ми не молимо, онда наше учествовање у богослужењу постаје нечим празним и формалним, некаква игра: ми глумимо свештенике, ђаконе, молитвенике, повремено се крстимо, клањамо се, прекрштамо руке у потребном моменту – и то је све.

Постоји мишљење, да се Исусовом молитвом могу занимати само монаси, да је то немогуће мирјанима, који свакодневно имају мноштво обавеза. Но, сетимо се на пример светог праведног Јована Кронштатског. Шта је постало узрок његовог необичног успеха? О томе се мало говори, но он је творио непрестану молитву. Пошто је он био врло ревностан хришћанин, то је узео на себе необични подвиг служења ближњим, сликовито говорећи, прихватио је монаштво усред света, и да би сачувао сабраност, и не би се подао сујетним и греховним помислима, њему је било неопходно изванредно напрезање снага. Осим тога, ђаво је подигао против њега необично силну хулну борбу, у којој је отац Јован понекад говорио у својим дневницима. Њега је приморала крајња нужда да се окрене Исусовој молитви. И управо он је поред тога што је ишчитавао одређена молитвословља и свакодневно служио литургију, непрестано призивао име Господа Исуса Христа. И иако се отац Јован налазио међу људима, у сујети, он је сачувао унутрашњу пажњу, која му је омогућавала да трезвено надзире себе. Поврх тога, постојано занимање Исусовом молитвом довело га је у стање такве необичне моралне чистоте, да је повремено созерцовао у себи присуство Пресвете Тројице. Свакако, то не значи, да ми треба да очекујемо од молитве управо овакве резултате. Ја само хоћу да обратим вашу пажњу на то, да ако је човек усрдан у Исусовој молитви, било да је монах или мирјанин, то ће његово делање обавезно донети обилан плод.

Ако се неко боји да ће он као неизмерно усрдан у молитви Исусовој, на тај начин пројавити дрскост пред Богом и да то за Бога може бити увредљиво, онда нека памти, да је сама ова молитва по своме смислу молитва покајна. А на смелост (дрскост) човека у покајању Бог се свакако не може гневити. Исусова молитва би нас учила смирењу, чак и ако у њој не би било речи „грешног“, која продубљује покајно расположење. Сам израз „Господе, помилуј“ саопштава основни смисао ове молитве. Он већ говори о томе да ми сматрамо себе нечим лишеним, недостојним милости Божије, зато смо и дужни да молимо од Бога ову милост. Ни о чему не мислећи, ни о чему не помишаљјући, просто пажљиво се молећи, ми ћемо у овој молитви наћи све потребно за смирење. И што са већом смелошћу принуђавамо себе на пажњу (свакако, све треба да разумно и умерено, свако је дужан да делује по мери свога напредовања), то ћемо стећи веће покајање и смирење.

Дакле, човеку који тражи спасење, може се дати кратак савет: „Моли се!“ А ово је најглавније, и ако човек буде то чинио, онда ће постепено доћи и све друго, као што је рекао Сам Спаситељ: „Тражите најприје Царство Небеско, а остало ће вам се додати“. Исусова молитва и јесте то само Царство Небеско, које потребно да тражимо. Свети оци је чак називају оним јединим драгоценим бисером, ради кога трговац, то јест сваки хришћанин, оставља сва своја богатства. Овај бисер, иако и мали, по вредности је раван огромном богатству. И ово поређење је свакако оправдано. У краткој молитви Исусовој ми стварно стичемо сву пуноћу дејства благодати. Ради бољег сећања може се дати следећа кратка поука: потребно је стицати непрестану пажљиву молитву Исусову. О ова два својства молитве – непрестаности и пажљивости – потребно је да се бринемо више од свега, а заједно са њима ће доћи и све остало. А ако их будемо заобилазили и мислили да можемо некаквом довитљивошћу (лукавством) испунити неку посебну заповест Јеванђеља или савет светих отаца, онда код нас неће бити никаквих позитивних резултата, него само илузије.