Ново-Тихвинский женски манастир
 
 Наш поштански фах   Адреса: 620063, Јекатеринбург, ул. Зеленаја рошча 1  Верзија за штампање   

Русская версия
English version
Храм светог Александра Невског
Подворје посвећеном Свемилостивом Спасу и Пресветој Богородици
Преподобни Василиск Сибирски
Подворје у Меркушину
Радионице
Реч духовника
Монашки живот
Разговори са монаштвом
Фестивал у Србији
На свечаности код преподобног Јустина



Како се Јован Кронштатски односио према Лаву Толстоју или О степенима оправданог осуђивања. Схиархимандрит Авраам (Рејдман).

Свима нам је позната заповест: „Не судите, да не будете осуђени“. Међутим, код многих људи ова заповест Спаситеља изазива недоумицу: „Зар је то могуће? Како онда разликовати, ко поступа добро, а ко – рђаво? Како треба да се понашају судије, чија је професија управо да суде и доносе пресуде? Да ли би требало да мењају професију?“ Покушајмо да се разаберемо. Мени се чини да је најбоље и најподробније ова заповест изражена у Јеванђељу од Луке. Не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се; дајте и даће вам се (Лк. 6, 37-38).

Не судите, и неће вам се судити. Најбоље је уопште не судити о другом човеку, тим пре о ономе који нема никакве везе с нама. Ми често чак не примећујемо колико се подајемо овом пороку – оцењивања свега и свих. Свакако, најчешће наша оцена бива просто нетачна, јер ми не знамо ни унутрашњи живот овог или оног човека, ни његове животне околности, а и наше сопствене страсти изобличавају стварност у нашим очима. А главно је, да судећи о некоме, ми се врло често срозавамо у осуђивање, као што је рекао о томе Јов Многострадални: „Суђење и осуђивање су блиски“.

Међутим, има ситуација када је немогуће не судити – потребно је расудити о овој или другој околности, овом или оном човеку: своме подчињеном, духовном сину или кћери, некаквим саблазнима и људима, који нас искушавају. Зато ми бивамо принуђени да расуђујемо, али треба да се чувамо од осуђивања. Не осуђујте, и нећете бити осуђени. Ако и поред тога судите, онда бар у крајњој мери не осуђујте. Ова заповест и ограничава крајњу наклоност човека према осуђивању. Ми, не видећи своје страсти, често осуђујемо друге чак за оне грехе и страсти, од којих сами страдамо (болујемо). А већ за оне пороке које немамо, осуђујемо посебно немилосрдно. На пример, човек марљив, али похлепан, осуђиваће лењивца: вели, то је беспосличар, ништа он нема до душе. Он не види да ради само ради свог добра и ни са киме не жели да нешто подели. Други је, рецимо, развратник, али је по карактеру добар, осуђиваће људе целомудрене, али можда унеколико грубе. Он не примећује свој разврат и сматра да је то ситница. Страст осуђивања, када се с њом не боримо, може потпуно изобличити стварност у нашим очима – и то у тој мери да ћемо видети и оно оно што уопште не постоји. Одличан пример овога наводи преподобни ава Доротеј. Један монах је приметио да неки брат приступа светом причешћу, појевши претходно воће у башти. Монах је то пренео игуману, и овај је позвао брата у страну, када је он прилазио Чаши. Игуман је испитао брата и показало се да он пре литургије није био не само у башти, него чак ни у обитељи, пошто га је економ послао у село по неком послу. Зато је потребно да ми постојано надзиремо себе, да се не бисмо подавали погубној навици осуђивања.

На пример, праведни Јован Кронштатски је осуђивао Лава Толстоја тако отворено и смело. „Ја њега одлучно осуђујем“. Ја сам се чак зачудио оваквој његовој непосредности и храбрости. Но, свети је говорио тако, зато што је волео Цркву Божију, на коју је хулио овај човек. Да, Толстој је био велики писац, али истовремено и страшни непријатељ Цркве, који је искварио читаво поколење, нарочито интелигенцију. Међутим, ако је отац Јован осуђивао Лава Толстоја, то не значи да га је и мрзео. Да је он могао учинити нешто за спасење овог човека, он би то неизоставно учинио. И овакав покушај, истина, окончавши се неуспехом, предузели су други људи – оптински подвижници. Може се сматрати да би и отац Јован, да је у то време био још жив (он је умро две године раније), поступио на исти начин. Осуда Толстоја је била оправдана, јер га није било могуће одвојити од учења које је сам смислио, и које је чак добило назив по њему – толстојство. Из истог разлога су свети оци проклињали јеретике на саборима.

Када сам читао „Одлуке Васељенских сабора“ запрепастио ме је следећи податак. Познато је да се Теодорит Кирски за време III Васељенског сабора понашао, благо речено, недовољно православно, јер је бранио јересиарха Несторија и оштро критиковао светог Кирила Александријског. Доцније се блажени Теодорит помирио са православљем, и када су започела монофизитска превирања, постао је један од активних противника ове јереси, може се рећи херој IV Васељенског сабора. Међутим, свети оци су се сећали да је он услед неразумевања штитио Несторија и зато су захтевали од Теодорита, да он прокуне овог јеретика. Оци Сабора су му говорили: „Реци: Анатема Несторију!“, а он је покушавао да се оправда: „Ја никада нисам био јеретик!“ Но, само што би он почео да објашњава свој став, они су га прекидали: „Ми не желимо тебе да слушамо, реци: „Анатема Несторију!“, а он се опет упињао да се оправда. На крају су се у Сабору почели разлегати повици: „Теодорит несторијанац! Он је јеретик!“. Тада је Теодорит схватио да не може другачије до да просто каже: „Анатема Несторију!“ Отуда ми закључујемо: било шта да је произашло на IV Васељенском сабору лоше, и да су Теодорита беспотребно принудили да осуди Несторија, уместо да су му омогућили да искаже своје погледе и докаже своје православље, било да је у овој епизоди особени смисао, кроз оце Сабора је деловао и њиховим устима је изаражавао истину сам Дух Свети.

Дакле, када кажем: „Овај човек је јеретик“ или: „Анатема Несторију!“ – у томе нема греха осуђивања. Блажени Теодорит није сагрешио, осуђујући Несторија. И праведни Јован Кронштатски није сагрешио, осуђујући Лава Толстоја. Дакле, под речима: „Не осуђујте“ – има се у виду: не осуђујте тако, да то буде грех. Постоје случајеви, када је немогуће не осудити, и ако ми у таквим ситуацијама не осудимо, онда заправо грешимо. Да блажени Теодорит није осудио Несторија, онда би га, без обзира на заслуге пред православљем, предали анатеми заједно са Несторијем. И овако се може рећи за свакога од нас: ако не будемо осуђивали јеретике, богохулнике, непријатеље Цркве, развратнике (управо као носиоце и дистрибутере разврата), онда произилази да их оправдавамо. Зато Јеванђеље даље предлаже: Не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте и опростиће вам се. Ако је ипак немогуће не осудити, онда у крајњој мери праштајте тим људима, изнутра се не држећи зла у односу на њих.

Вероватно ће се некоме учинити чудним: како осуђивати, ако Јеванђеље директно заповеда: „Не осуђујте“. Често нам се чини да се Јеванђеље састоји само од заповести да се воли, коју ми при томе схватамо врло уско. Међутим, због чега у Цркви постоји зборник правила, то јест закона ради суђења оним клирицима или мирјанима који су нешто згрешили? Ради тога да би ове или оне људе осудили за њихова нарушавања. Но, ово није греховно осуђивање, него сама она Божанска љубав, која се шири ка сваком човеку и коју ми интерпретирамо сходно једним или другим околностима. Јеванђеље се не састоји само од неколико речи – „потребно је све волети“, у њему се говори и о много тога другог. Зато није потребно видети противречење Јеванђељу у томе, што је у неким случајевима неопходан суд. Како, на пример, духовник може не судити онима који се исповедају код њега и кају? Како судија или начелник треба да испуњавају своје обавезе?

Хтео бих на крају да учиним важну примедбу. Нама је неопходно да знамо за степене оправданог осуђивања, али не можемо у овоме тражити оправдање својим страстима. У већини случајева ми треба да се старамо да не судимо и не осуђујемо, и тада нас ни Господ неће осудити. Сви вероватно знају за случај из „Отачника“ о монаху који није никога осуђивао. Он је живео предавши се нераду, али када је умро и демони му показали свитак са мноштвом његових грехова, он је ускликнуо: „Господе! Па ти си рекао: «Не судите, да вам се не суди». Ево, ја читавог свог живота никога нисам осудио“. И одмах су ишчезли са свитка сви његови греси. Овог монаха је увела у рај само врлина неосуђивања. И ако јој се и ми будемо приљубљивали, онда ће она и нас увести у небеске обитељи.

***

Питање: Како из расуђивања о једном или другом човеку не запасти у осуђивање?

Одговор: То је врло тешко, а без садејства Божанске благодати, може се рећи, немогуће. Само благодат омогућује да се о човеку суди трезвено и да се при томе он не осуђује. Зато се треба молити, молити од Бога помоћи и по мери својих снага испуњавати ову заповест. Но, заједно с овим, ако је суђење о нечему – наша обавеза, онда то треба чинити, чак и ако ми нисмо бестрасни. Нека ми, расуђујући о поступцима наше деце, осудимо их и казнимо, али им зато дамо да схвате шта је добро, а шта рђаво. И боље нам је да у случају потребе, осудимо или казнимо подчињене који су згрешили, него ли да упропастимо дело које нам је поверено. У сваком случају мора се мислити да ли има потребе да се расуђује о овој или оној околности и човеку? Зато што, ако почнемо расуђивати, онда ћемо једва избећи осуђивање. Но, у крајњој мери, нећемо осуђивати без потребе – и ово је већ врло високо.

Питање: Моја тетка, долазећи код нас у госте, често се жали на снаху и сина-алкохоличара. Њене жалбе се чине оправданим и ми се заједно с њом срдимо. Но, шта следи, да ли она осуђује а ми учествујемо у томе заједно с њом?

Одговор: Да, ја мислим да су ти разговори испразни. Они неће ништа придонети, неће помоћи ни тој тетки, ни њеној породици, а ни њеном несрећном сину – алкохоличару. Зато је у таквим случајевима или потребно ћутати, не дотицати се ове теме или, ако хоћеш да помогнеш – молити се. Међутим, да би се молило за пале људе, треба имати благодат, у супротном ми можемо узети на себе искушења и невоље, које су изнад наших снага. Једном речју, треба или некако помагати или у крајњој мери, не штетити. А учествујући у оговарању, ми само још више умножавамо грех.

Питање: Како не осуђивати човека, који је дошао пијан у храм? Је ли у том случају умесна снисходљивост, или ће она бити повлађивање страсти?

Одговор: Испричаћу вам следећи случај. Један мој познаник је радио у храму, био је нешто попут дневног стражара. Једном је у храм дошао младић, мртав пијан, стао пред икону Богородице и почео плакати и нешто узвикивати...Чини се да је његова мајка била болесна од рака. А све се ово догађало за време богослужења, и моме познанику су рекли да избаци овог младића из храма. Међутим, он се понашао према њему снисходљиво и човекољубиво, тихо га је извео, почео с њим разговарати, иако је тај, понављам, био поприлично пијан. Касније су они почели и да се друже, па га је мој познаник обратио у веру, и он је постао православни хришћанин, а кроз неколико година и свештеник. Зато не треба „све шишати на кратко“ и безразложно осуђивати. Можда се човеку догодила некаква несрећа или је он просто на некој прослави попио чашу више. Но, ако се он понаша непристојно, богохули – то је свакако друго. Потребно је извесно снисхођење, али и расуђивање такође. При томе, потребно је чувати се од унутрашњег осуђивања и у овом случају.

Питање: Мени се понекад чини да су људи, који су подвргнути истој страсти, слични једни другима, страст као да удара печат на лица. Није ли у овоме осуђивање?

Одговор: Боље је не бавити се оваквим запажањима, или ћеш ићи и говорити људима: „Ево ти си горд, и ти си горд, и ти...: код вас су исти изрази лица“. Ми треба да се старамо да у сваком човеку, чак и ономе најпропалијем, видимо образ Божији. Истинско хришћанство с еи састоји у томе да се ближњем не примећује ништа рђаво. Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио, да се он удостојио да види лица својих непријатеља, као лица анђела Божијих. Он је гледао на лице свог непријатеља и видео је његово лице како сија као код анђела. Зашто? Да ли зато што је тај био заиста ангелоподобним? Не, него зато што благодат Божија ослепљује хришћанина у том смислу, да га лишава виђења туђих грехова. Изузетак у овоме смислу чине можда духовници. Тако рећи, они се и против воље морају бавити људским гресима, али не ради осуђивања, него ради помоћи ближњима. Духовник је сличан хирургу. Хирург, који је принуђен да расеца људско тело и пребира по његовој унутрашњости, не чини то ради свога задовољства, него да би помогао човеку да се избави од болести. Уопште сви хришћани, обратно, не би требало да теже да нешто примете у човеку, те и да разматрају каква се страст оцртава на његовом лицу: гордост или гнев. Треба мислити: сви су добри, кротки, сви су анђели Божији, сви око мене су свети, само сам ја грешник. Свакако, немогуће стећи сопственим напорима такав однос према свим људима, само дејство благодати може учини човека способним за ово. Међутим, опште наше расположење треба да буде управо овакво.


Творчество,христианство,православие,культура,литература,религия Rambler's Top100 ЧИСТЫЙ ИНТЕРНЕТ — logoSlovo.RU