Похвала праведнику

У данашњем јеванђељском одељку се о праведном Аврааму помиње врло кратко. Треба рећи да се родословља која се наводе у Новом Завету неким људима чине досадним. Они чак хоће да услед свог неискуства прескоче ова места Писма, да их што пре прелете очима. Међутим, човеку који је да тако кажемо ушао у укус Светог Писма, не само свака реч, иако неразумљива, него и свако његово слово причињава необично задовољство. Пророк Давид говори о овоме: Судови Господњи (речи) су слатки већма од меда и саћа (вид. Пс. 18, 11), то јест слађи од меда у саћу. Зато не треба пренебрегавати неразумљива места (епизоде) Светог Писма, која се због тога и чине досадним, већ се удубљивати у њих, тражити њихов смисао. Уверавам вас да само читање Светог Писма очишћава нашу душу, чак и ако ми не разумемо читано. Осим тога, ми смо врло мало упознати с њим, па због тога и не видимо шта стоји иза ових кратко набројаних имена. Иза сваког имена се скрива читав слој не само историјских догађаја, већ и поучних примера духовних опита.

Родослов Исуса Христа започиње следећим речима: Родослов Исуса Христа, Сина Давидова, Авраамова Сина. Авраам роди Исаака. А Исаак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову (Мт. 1, 1-2). Данас ми нећемо говорити о великом цару Давиду, него ћемо се окренути одмах тумачењу речи «Авраамова сина». Чини се да је ово просто подсећање, али сетимо се Књиге Постања, где се приповеда о животу и духовним подвизима овог великог праведника.

Авраам је био бездетан до сто година. Њему је било обећано да ће му се од Саре родити син, којим ће се благословити сви народи, то јест било је предсказано, да ће се у потомству његовог сина јавити Месија, Христос (вид. Пост. 22, 18). После речи: Авраам роди Исаака. А Исаак роди Јакова открива се друго велико чудо – врлина преданости и вере у Бога, несхватљива за људе одлучност да принесе Богу свог сина јединца. Можда је управо ради ове заслуге Авраама пред Богом и проистекао од њега Месија, Спаситељ света. Да је ова жртва била стварно учињена, онда свакако Исаак не би родио Јакова. Велика је била вера овог древног праведника, који је био искушан у томе, је ли он потпуно предан Богу. Исааку је било око 25 година, а Аврааму више од 120, када је добио ову заповест Божију. Он је пошао на гору Морија, положио Исаака на жртвеник и замахнуо ножем. Преостало је само да спусти руку, али га је зауставио Анђео. Принешена је друга жртва, символизирајућа приношењем од Христа на жртву за искупљење људи Самог Себе. Ето шта се крије иза ових малобројних речи, с којима почиње Јеванђеље.

Обратите пажњу да управо ова два имена, Давида и Авраама, поменута на првом месту као најславнија и најпоштованија у родослову Господа нашег Исуса Христа. Веће похвале од ове и не може бити, јер је устима јеванђелисте Матеја праоца Авраама прославио Духа Свети.

Читајући приповести Библије о праведним људима, ми се одмах збуњујемо неким њиховим поступцима и почињемо да расуђујемо: како то да тако праведан човек, поступа на тако чудан начин? Пророк Илија убија, праведни Авраам се боји...Откуда овакве особине код праведника? Зашто они то имају? Таква питања се јављају код нас зато што ми захтевамо од њих беспрекорну светост, идеализирамо их, судимо о њиховом животу на основу некаквих апстрактних појмова, а не сагласно животном опиту. Ми треба да замислимо како је човек могао поступити у оним конкретним животним околностима, у којима се он налазио. Покушавајући да схватимо речено у Писму, ми треба да прилазимо ситуацији с гледишта психологије, замишљајући како бисмо се сами понашали. Вероватно, много горе. Са овог гледишта може се разумети, да је праведни Авраам у тешким, непријатним околностима пројавио необичну храброст. На пример, њега осуђују због тога што је у страху од Египћана назвао своју жену Сару сестром (а Сара је била необично лепа и упркос својим годинама). Међутим, да би се схватио овај поступак, потребно је сетити се неких чињеница из његовог живота: он је живео у своме завичају, у Меспотамији, у потпуној сигурности и благостању, када му је Господ рекао да иде у земљу обећану. Авраам је послушао Бога, претрпео много невоља, био незаштићен, он је чак морао да се спасава од глади у Египту. Као да је било обећано једно, а у стварности се испунило друго, али Авраам није губио веру, он је имао наду на Бога и мислио да ће се обећање ипак испунити – ако не на њему, онда на његовим потомцима. Осим тога у Писму је много тога недореченог. Може се предпоставити, да се Авраам давши Сару фараону, ватрено молио, надајући се само на Бога, јер од људи се није могла очекивати помоћ. Господ није посрамио његову наду: заштитио га је, сачувао је Сару, а фараон га је чак обогатио. Оно што нам се сада чини неприличним, у ствари, ако се размисли непристрасно, представља признак најсилније вере, ватрене наде на Бога.

Читав живот Авраамов је био необични подвиг вере. Својим моралним подвизима, својом несхватљивом вером овај праведник је стекао велику благодат. Апостол Павле га назива оцем свих верујућих људи, то јест ставља веру старозаветног праведника за пример хришћанима свих времена (вид. Гал. 3, 6-7).

У то време се сав свет погружавао у таму, тонуо у незнању, у заблудама, људи су се предавали страшном разврату и поврх тога, страшни греси убистава и разврата узводили су се у религиозну норму. У жртву идолима приносили су чак и сопствену децу, постојала је ритуална проституција. Човек који би долазио у страни град био је потпуно незаштићен, с њиме се могло учинити све што се пожели. То је било време посебног безакоња, када је владала само сила и грубе страсти. Управо у то време је праведни Авраам веровао да ће доћи Месија, Који ће избавити људски род од ропства греху.

Управо као овакав узор вере праведни Авраам остаје за све верујуће, било да су то древни Јудејци, хришћани апостолског времена или 20. столећа. И дај нам Боже да по молитвама овог великог праведника стекнемо бар трунчицу оне чврсте вере, коју је он имао, којом се спасао и захваљујући којој је управо од њега проистекао Спаситељ света, Господ наш Исус Христос.