О свлачењу са себе старе одеће греха

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас смо чули апостолске речи из Посланице апостола Павла Колошанима. Свети апостол им пише: А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави (ст. 4). Свакако, овде је реч о јављању Христа у будућем животу. Зашто? Зато што је у садашњем животу и за нас верујуће, Он – невидљив, скривен од наших телесних чула, иако Га ми осећамо својим духовним чулом и ако се ревносно подвизавамо, осећамо Га унутар самих себе. У зависности од нашег напредовања, од тога како смо се удубили у сазерцавање Његове свудаприсутности, ми осећамо Његова дејства у Св. Тајнама, а понекад чак и ван себе, око себе. Истовремено Он и за духовна чула није потпуно откривен и није потпуно очигледан, већ нам само делимично показује Своју славу, да би нас подржао у борбама и утешио у невољама.

Дакле, апостол Павле има у виду будуће јављање Христа, иако Он и сада, ако ми живимо ради Њега, постаје наш живот. На другом месту Павле говори о себи: Не живим више ја, него живи Христос у мени (Гал. 2, 20), а овде он ово примењује на све хришћане: Христос је живот наш. Ми би само требало да живимо исправно, ревносно, и тада ћемо ово осећати увек. Што више општимо са Христом, тим више Га осећамо као „живот наш“, тим више тежимо томе, да у пуној мери увидимо Његову Божанску славу, Његово величије, исто као и телесним очима да Га видимо као човека. Када се ово догоди, када Га ми заиста угледамо, ако будемо помиловани, онда ће нас Он прославити на такав начин, да ћемо ми и сами показати своју славу. А како се ово може објаснити, како схватити? Сада човек, који угађа Богу и пребива у Христу, не сазерцава Га телесним очима, не осећа Га телесним чулима – него само духом. И они који гледају таквог човека са стране, такође не виде, да је Христос његов живот, и не сматрају га ничим значајним. Само неко, такође духован, прозрева и осећа у овом подвижнику нешто необично, нешто сродно, познато му из његовог сопственог унутрашњег живота. Међутим, када нам се буде јавио Христос, тада ће се и наша слава, нада и јединство са Христом открити у пуној мери. Зато апостол Павле и каже: онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. Господ Спаситељ наш Исус Христос је рекао, да ће угодници Божији просијати у будућем веку као сунце (вид. Мт. 13, 43). Чак су се и у садашњем веку неки делимично удостојили такве славе, на пример: Арсеније Велики, Симеон Нови Богослов, преподобни Серафим Саровски и други слични њима подвижници. Тим више ће бити тако, када нам се открије пуноћа истине.

Даље читамо: умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, које je идолопоклонство (ст. 5). Сви ће видети јављање Христа, чак и осуђени грешници, али ће код њих то изазвати плач и шкргут зуба, горко, али бесплодно жаљење због тога, што нису живели како је требало. Међутим, апостол сада говори о таквом јављању славе Христове, које не лишава гледаоце преостале наде, већ њих саме удостојава славе. И ради тога, да бисмо се удостојили славе, ми морамо умртвити своје земне удове. Свакако, не у буквалном смислу умртвити, већ очистити своје удове, заражене острашћеношћу према земном, заражене грехом. Као што се изразио један подвижник, потребно је умртвљавати страсти, а не тело. Може се рећи другачије: уколико су страсти постале за нас нечим природним, нашом другом природом, то апостол и каже, да је неопходно умртвити удове, који су на земљи. Из овога се може закључити да постоје удови наше природе, који се налазе на небу – небески удови. Као супротност блуду може се навести целемудреност, лакомству у стицању – љубав према сиромаштву (нишчети), одрицање од света и на тај начин представити себи, да човек, који живи небеским, има сагласно томе и другу природу.

Ми се сећамо, да је Господ наш Исус Христос рекао: И ако те рука твоја саблажњава, одсјеци је, и ако те око твоје саблажњава, ископај га. Боље ти је с једном руком или једним оком ући у Царство Божије, неголи са двама да будеш бачен у пакао огњени (вид. Мк. 9, 43 и 47). Овде се под телесним удовима такође подразумевају страсти – ми не можемо замислити себе без њих, ми се поистовећујемо с њима. Међутим, апостол нам говори, да ако хоћемо да живимо небеским, онда се морамо одрећи свега, што нас привезује за земљу: блуда, нечистоте, страсти, то јест сваке сувишне жеље, зле похоте (овде се има у виду не само блудна похота, већ и уопште свака жеља, коју човек настоји да задовољи по сваку цену), лакомства. Апостол Павле сматра, да ове удове не би требало просто одбацити, одсећи, него их умртвити, убити, тако да их уопште не буде у нама.

Међу наше „земне удове“ апостол убраја и лакомство (страст стицања материјалних добара – прим. прев.). Ово уопште није безазлена страст. Она је толико саблажњива, да је апостол назива идолослужењем, јер када човек тежи богаћењу ради задовољења својих страсти, ради самог богатства, он се претвара у идолопоклоника. За њега Бог више није Господ Исус Христос, ни Пресвета Тројица, већ имовина, уз помоћ које, како му се чини, може решити све своје проблеме, задовољити све своје жеље. И ми видимо, да је у наше време много таквих људи, који виде циљ свог живота само у богаћењу, не схватајући, да је оно у најбољем случају само средство, али никако не то, око чега је потребно градити свој живот.

Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, које је идолопоклонство, због којих долази гњев Божији на синове противљења (ст. 5-6). Управо зато што се човек приклања овим страстима, те и сматра их својом природом, гаји их, живи њима и ради њих, долази гнев Божији, јер се кроз све ово јавља непослушање Богу. Само што је апостол Павле рекао о јављању славе Христове, овде одмах говори о томе, да може доћи и казна. Исто јављање Христа једне може прославити, а за друге може бити гнев Божији, због тога што су се они испуњавањем својих забрањених жеља, које су претворили у своју другу природу, противили вољи Божијој.

У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима (ст. 7). Апостол Павле напомиње и хришћанима оног времена и свима нама, да смо ми такође некада били грешници и да смо живели у овим гресима, - и тиме нас смирава. Преподобни Нил Сорски пише, да би човек смирио себе, треба да се сети својих најмрскијих грехова. Апостол Павле не каже Колошанима: „Ти си згрешио у томе и томе, а ти у нечему другом“, него апелује на њихову савест: „Ви сте некада грешили и покајали сте се због тога, онда живите достојно вашег покајања“. Када смо живели међу „синовима противљења“, синовима греха, ми смо били исти као и они. Но, сада смо се ми удаљили од њих и зато, сећајући се свог пређашњег ужасног стања, морамо се чувати, да поново не западнемо у њега.

А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих (ст. 8). Ми морамо свући са себе сву ову нечистоту, као изанђалу, одвратну и запрљану одећу. Овде апостол говори још о неким гресима: гневу, љутини, пакости. Ми треба да будемо чисти не само од блуда, већ и од ових страсти, које нам се не чине тако опасне и тешке. Такође би требало да се очистимо и од хуљења. Реч „хула“ се овде не употребљава у смислу богохуљења, већ у смислу клеветања (оговарања) других. Понекад оно долази до срамних речи – простачких псовки. При томе, ако ми говоримо једни другима нешто срамно, одвратно, иако би то било изражено и пристојним речима, тим не мање и то би било срамословље.

Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим (ст. 9). Ево шта значе речи апостола Павла о томе, да ми треба да свучемо све са себе. Може се себи представити, да има нека полуга – покретач (наша суштност, наше „ја“) и стање у коме ми пребивамо. И апостол говори с почетка о старом човеку, кога ми треба да свучемо са себе, као одећу. Не да би се лишили своје природе, коју нам нико не може отети, и ми сами не можемо се од ње избавити, већ свући оно што је за нас постало тако природно, док нам је у ствари туђе. Догађа се да се човек навикне на једну исту одећу, и пошто га људи виде стално одевеним у једно исто, то им се чини да је његов спољашњи изглед - он сам. А када се исти појави у другој одећи, њега чак и не препознају одмах. Уз помоћ оваквог објашњење је могуће разумети и сликовити израз апостола Павла. Ми смо обучени у стару одећу греха, али не у том смислу да је она овештала (изанђала), него у том смислу, да је она од почетка, одмах после пада људског, постала стара, неприкладна.

Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим. У словенском преводу ове речи звуче овако: „Не лажите један другог, свлачећи старог човјека са дјелима његовим“. Дакле признак старости је и лаж, међусобно клеветање, кога се такође треба чувати. Клевети се можемо подати и невољно. Рецимо, осећајући непријатељство према неком човеку, ми предпостављамо у односу на њега: ево, он је учинио оно, или је погледао на мене или рекао нешто из тог и тог разлога. На тај начин ми приписујемо овом човеку некакав мотив, који нам је у ставри непознат, и у суштини лажемо о њему.

Ми сада не говоримо о свесној, јавној клевети, већ о томе што се свима нама догађа врло често – о нашим предпоставкама, домишљањима (нагађањима) једних о другима. Дакле, ми морамо свући све старо, избавити се не само од таквих помисли, јер све почиње од мисли, од нашег душевног стања, али безусловно и од дела. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао (ст. 10). Ми се избављамо од старог да би се обукли у новог. И овај се нови човек стално обнавља. Ако ми пребивамо у таквом стању, онда постајемо све бољи и бољи. Ми се очишћујемо и обнављамо, као што је рекао св. Павле за познање према лику Онога који га је саздао, то јест долазимо до познања тога, каквим ми треба да будемо, у чему се састоји образ Божији, и тако се усваршавамо.

Даље апостол Павле набраја признаке обновљеног човека: Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све у свему Христос (ст. 11). Све разлике међу нама губе значај, јер се у нама изображава Христос. А тај Христос, Који ће се јавити у слави, требало би да се сада изобрази у нама, зато што је Он – наш живот. Ако се ово не догоди, онда ћемо се ми показати туђи Њему, иако ћемо Га свакако, као и сви људи обавезно угледати у слави. Сви народи ће Га угледати, сви ће заплакати, али једни од умиљења и радости, а други – од горког жаљења.

Гдје нема Јелина ни Јудејца. Код Јелина је била префињена, отмена култура, али истовремено оскверњена земаљским пристрашћима, и свим могућим видовима разврата, и иако је она можда била озарена траговима истине, ипак је остајала њој туђа. Јудејцима је било дато Откривење Божије, зато је код њих било познање истине, али су они били истовремено горди, најчешће неоправдано, јер су многи од њих били недостојни онога што им је било даровано. И апостол каже да разлика међу људима губи сваки значај. Сада је за нас Јелин – добар човек, а Јудејац – злочинац, који је тобоже у свему крив. То је наша уобичајена представа. А онда је било обратно: Јудејац је био човек који припада Цркви, који зна Откривење, а Јелин је био човек отуђен од Цркве. Но, у Христу ова разлика ишчезава, јер се и Јелин приопштава Цркви, и Јудејац добија пуноћу знања онога што је било само обећано, али још не откривено у Старом Завету. Ни обрезање, ни необрезање немају више значаја, јер је овај признак припадности Цркви, који је постојао од времена Авраама до доласка Христовог, изгубио значај. Ми имамо нешто веће од обрезања – свето Крштење.

Варвара ни Скита. Приметимо, да се парови поређења овде наводе са разних становишта. Када се говори о Јелину и Јудејцу, онда се супротстављају незнабожци и људи који су познали истину, то јест који припадају Цркви. А када је реч о варвара и Скиту, овде је већ представљен поглед Грка на друге људе. Јелини су сматрали варваром сваког човека, који није припадао њиховој народности. Реч „варвар“ има подсмешљив призвук туђе речи. Грци су говорили за туђина (странца): „Он говори „вар-вар““. Као што ми сада кажемо „шпанско село“, ако чујемо нешто неразумљиво и бесмислено, тако су и они говорили „вар-вар“. Грци су били врло горди и сматрали су да је њихова култура самодовољна. Поврх тога, Јелини су сматрали варварима и релативно културне народе. На пример, Персијанци се не могу сматрати некултурним народом, код њих је била само друга култура, но за Грке су они били варвари. Такође и Латини (Римљани), који су окупирали Грке, за последње су такође били варвари. У овом пару се говори и о Скитима, који су по неким мишљењима преци Словена. Грци су сматрали овај народ дивљим дотле, да се за њих Скит разликовао мало чиме од звери. Свакако да то у стварности није било тако, јер и Скити су имали своју културу, али они су били номади, људи који су за Јелине били потпуно дивљи. Додајмо да су Скити нападајући на цивилизоване земље, могли разарати пограничне области и уздрмавати благостање самих дотичних области.

Дакле, сва ова супротстављања губе значај: Јелин ти или Јудејац, варвар или Скит, роб или слободњак. Последње поређење је за нас свакако неразумљиво. За Римљане је роб, на пример, био ствар са душом. Са њим се могло учинити све до убијања, он није припадао себи. Свакако, ово не значи да су се са робовима увек опходили крајње сурово, но тим не мање, такво је било стање ствари. У Атини, када су се решавала нека питања унутрашњег управљања, у гласању су могли учествовати само слободни људи (мушкарци). Колико ми је познато, овако је било не само у време када је Атина била слободан град, већ и тада, када је она изгубила своју самосталност. Ово је било нешто попут градске самоуправе. У Риму је роб тим више био обесправљено биће. И ево, показује се, да се овај човек, роб, потпуно лишен свих права, и чак права на живот, изједначује са слободним човеком. Слушаоце или читаоце ове Посланице је у то време морало шокирати то што је за хришћанина свеједно да ли си ти роб или слободан. Све земно се потпуно укида, зато што је у свима намa један исти Христос.

Ако би ми имали такву самосвест, онда не бисмо осуђивали човека за то, што је он, како се нама чини, развраћен или због тога што су у његовој прошлости били некакви тешки греси. Не бисмо гледали на то, је ли он скоро дошао у Цркву или у њеј пребива од детињства, зато што се по савременом схватању обрезани-необрезани може интерпретирати управо овако: обрезани је онај који је увек био у Цркви, а необрезани је онај који није дошао у њу одмах, него тек као одрастао човек. Ако нема никакве разлике између положаја роба и слободнога, то тим више наш социјални положај губи сваки значај, јер су у наше време мање социјалне разлике. А ако бисмо били истински хришћани и у нама се стварно изобразио Христос, онда бисмо на све гледали једнако, с једнаком љубављу, у сваком човеку бисмо видели Христа, то јест никада никога не бисмо смели осуђивати или презирати, већ бисмо схватили да смо сви ми једна целина. Овде апостол Павле не говори о односу према непријатељима, људима туђима хришћанству, већ према самима себи, према са-члановима Тела Христовог. Ето шта значи свући старог човека и обући се у новог – то значи у сваком човеку видети Христа. Ово је сагласно речима Самог Спаситеља: Када учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (вид. Мт. 25, 40).

Данас се, као што знате, савршава спомен светих праотаца – људи који су послужили очовечењу Сина Божијег од најдревнијих времена, од Адама до праведног Авраама, до старозветних праведника. И ми видимо међу њима не само оне, који су припадали старозаветној Цркви, рецимо Мојсија или Авраама, него и људе, који су се налазили ван ње, рецимо праведног Јова, који је био пореклом Идумејац. Ово нам говори да није важно порекло, већ наше душевно стање, љубав према Богу, тежња ка Христу, у та времена долазећем, а у наша времена већ дошлом. Општење са Христом, вера у Христа, али не само умна, већ она која нас сједињује с Њим – све то нас чини истинским хришћанима. Наш дуг је да свим снагама подвизавамо ради тога, да бисмо испунили поменуто завештање апостола Павла, по коме би Христос био наш живот и да би нас Он, када се јави, сапрославио са Собом. Амин.