Схиархимандрит Авраам (Рајдман). О духовној кратковидости

Свима су познате речи Спаситеља: Јер изнутра из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље (Мк. 7, 21-22). Данас бих хтео да скренем вашу пажњу на један пункт из наведених речи, управо – на око лукаво (зло). Следи да из срца људског излази... око лукаво. Како ово схватити?

Ако се иста мисао изрази савременим језиком, могло би се рећи да из срца потиче неправилан, лукав поглед на ствари. О овом нетачном (неправилном) погледу бих хтео да са вама попричам. Другим речима, ми ћемо данас расуђивати о духовном слепилу или о извитоперавању духовног вида.

Нама се чини, да уколико имамо очи, то значи да видимо ствари онаквим какве су оне у самој стварности. Међутим, то није тако. Ми често чак и нисмо свесни, колико извитоперено гледамо на стварност. Неке ствари нам се чине потпуно очигледним, и када неко покушава да нам то оспори, ми се љутимо: „Шта ви хоћете? Ништа ли не схватате, шта ли?!“ А ако се детаљније размисли одакле код нас овај поглед на ствари, онда ће се открити, да смо га упили из књига, филмова и чак школских лекција.

Ми не придајемо значај оним утисцима, који су нас формирали од детињства: „Помислиш на школу! Ја се више ничег и не сећам шта су нас тамо учили“. Не. Ми можемо не сећати се, али ми мислимо онако како су нас научили. Ми не можемо образложити (објаснити) свој начин мишљења, а он често потиче из неправилног, нерелигиозног васпитања, од општења са људима који су туђи Цркви.

Но, главни узрок изопаченог виђења стварности је свакако у нашој острашћености. Човек подавши се овој или оној страсти: гордости, гневу, зависти, види све до тог степена погешно, да понекад и не примећује оно што је очигледно, и обратно прихвата као реално нешто непостојеће. Он се разгневи и види око себе само непријатеље, који овако или онако, намерно или нехотице наносе штету управо њему. И чак саме спољашње околности, рецимо време, он доживљава као непријатељске.

Он се подаје очајању или унинију – и види у сваком предмету повод да падне у депресију. Какву год да ситницу, коју човек који се налази у оваквом душевном стању, примети, доживљава се од њега као страшна невоља. А ако се страст у човеку претворила у навику, онда је свет у његовим очима све више извитоперује, тако да се то граничи са душевном болешћу. Он је на пример до тог степена навикао да види око себе фиктивне непријатеље, да подрозрева да су злонамерне и власти и његови сарадници на послу, и суседи, и чланови породице, па и случајни пролазници...

Страсти делују у нама тако лукаво и моћно, да ми сами то не схватајући, уместо ружног видимо лепо, а уместо лепоте – ружноћу, уместо доброте – зло, уместо лажи – истину. Све, све, све што нас окружује: и природа, и људи, и унутрашње наше стање, и односи са људима – све се подвргава најгрубљем изопачавању у зависности од нашег стања.

Онај који се налази под утицајем страсти сличан је пијанцу: колико год му говорио и саветовао га, он то не може разумети, имајући очи не види, и имајући уши не чује. Греховна скверна која надире из срца, као некакав запрљан извор, потпуно испуњава човека и неда му да прихвати чисте и јасне истине. Ма колико му ти умно и здраво говорио, ма какве аргументе наводио, чак ако би и чудо учинио, ипак таквога човека нећеш преубедити, зато што је он опхрван страшћу, као моћном реком, и уопште ништа не види. Он постаје као лудак, који своје халуцинације сматра нечим стварним.

Одличан пример овога наводи преподобни ава Доротеј. Један монах подавши се страсти осуђивања, умислио је да неки брат приступа Светом Причешћу, појевши воће у башти. Монах је испричао о томе игуману, а овај је позвао у страну проскрибованог, када је он прилазио Чаши, што је свакако било непријатно. Но, игуман није могао допустити причешћивање човека који је пројавио такво непоштовање према Светој Тајни. Он је почео испитивати брата, и разјаснило се да је овај дошао на службу право са послушања, а да га дотле уопште и није било у обитељи. Дакле, ономе монаху се само привидело да га је видео у башти.

Понекад оваква заслепљеност, помрачење ума долази до крајности. На пример, на Истоку постоје учења по којима је стварност илузија. Буда је учио да је човекова свест образована случајним сједињавањем неких психичких честица, својеврсних атома, не материјалних, већ духовних. Стварности као такве нема, а постоји само делатност свести. Када човек то увиди, онда нека је и све око њега рђаво, све испуњено страдањем, но честице стају на своја места, свест се прекида и наступа блаженство, нирвана. Истина, неразумљиво је ко блаженствује, јер никога нема.

Ово је пример тога како се може доћи до толико апсурдног доживљаја стварности – потпуног њеног порицања. Ето шта може учинити страст са човеком! У будизму је то толико очигледно, да га чак називају религијом очајања.

Свако се може сетити из сопственог живота примера понашања човека помраченог страшћу. А ја ћу сада навести пример из Јеванђеља. Сетите се оне чудесне вечере у Витанији, на којој је Господ обедовао заједно са Лазаром, кога је Он васкрсао из мртвих. А ово је било несхватљиво за ум, то је било живо сведочанство највећег од чуда, које је учинио Исус Христос. Ово су схватили и осетили сви апостоли присутни на тој вечери.

Но Јуда који је такође присуствовао васкрсењу Лазаревом, уопште не види оно што виде сви, не увиђа оно што се догађа. Он мисли само на то да се лишио новца, који је Марија потрошила на миро за Господа и који би он могао украсти, ако би их спустили у његову касу. Њему је сасвим свеједно, што овде присуствује васкрснути Лазар, његово срце се занима другим: он рачуна свој губитак. Среброљубље је толико изопачило у Јудиним очима стварност, да он није кадар да увиди чак ни највеће чудо.

Нешто слично се догодило и са књижевницима и фарисејима. У речима Господа је била таква снага убеђивања, да им чак књижевници као људи образовани нису могли противречити. Но, без обзира на то, противили су се проповеди Спаситеља, јер под утицајем страсти, пре свега гордости и сујете, запали су у стање потпуног духовног слепила и глувила. Спаситељ тако и говори о њима: Ушима ћете слушати и нећете разумети, и очима ћете гледати и нећете видети. А ми не можемо рећи да се ове речи односе само на фарисеје и друге Јудејце, који нису прихватили проповед Спаситеља. На жалост, оне могу бити примењене на свакога од нас православног хришћанина, ако смо ми хришћани само по имену.

Људи који не прихватају Јеванђеље су слепи, чак иако они по људског расуђивању имају натперосечне умне способности. Но и ми, православни хришћани, такође можемо постати слепи, ако будемо следили хришћанско учење формално, ако се будемо подавали утицају својих страсти. Ми се неретко поносимо тиме што смо хришћани, што много знамо, ми сматрамо себе чак кадрима да водимо за собом и друге, а у ствари смо слепци, који хоће да буду водичи других слепаца.

А догађа се супротно: људи прости, мало шта знајући, обични, ограничени, захваљујући искреном, доследном, потпуном прихватању јеванђељског учења, постају видовити, то јест почињу видети све у истинском светлу, постају учитељи и вође слепих, имајући на ово право. А таквима су били и апостоли и њихови ученици, тзв. мужеви апостолски, и свети оци, и сви подвижници побожности од древних времена па до наших дана.

А како стећи правилан поглед на ствари, како се ослободити од ове копрене која помрачује наш ум? Ради тога је као прво потребно увидети да смо ми подвргнути овој болести, и зато гледати трезвено на себе, свагда се обазирући, постављајући себи питање: „Можда ја не схватам оно што ми говоре, због тога што у мени делује некаква страст? Можда сам ја крив?“

Као друго, потребно је очишћавати своје срце, чистити га молитвом, трезвењем (будношћу). Постепено се избављајући од оскверњујућих нас помисли, ми ћемо очистити и наш ум, то јест око, учинићемо га простим (незлобивим). Тада ћемо се научити да гледамо на ствари не по своме, не својим разумом, који је помрачен страстима, научићемо се да их не доживљавамо тако као што налаже наше огреховљено срце, коме се не може веровати, него ћемо све доживљавати тако како је учио Господ наш Исус Христос, као што нас и сада учи кроз Своје свето Јеванђеље, кроз благовест. Ми се никада нећемо исправити, ако не уложимо напор у том правцу, како би задобили хришћански здрави разум, чист, правилан поглед на ствари, такав да више нећемо мислити по своме, већ по светоотачки.

Оригиналност мишљења и уопште оригиналност у било коме погледу, којој се тежи у свету, потпуно је туђа хришћанству. Ми је презиремо, видимо у њој гордост, с једне стране глупу и детињу, а с друге – веома опасну и погубљујућу. Није нам потребна никаква оригиналност и искључивост, већ ми треба да тежимо томе да сваки од нас стекне ум Христов, као што је апостол Павле говорио о себи и о другим апостолима: Ми ум Христов имамо. Они који стекну такав ум могу правилно сагледати најпре сами себе, свој животни пут.

Још једном понављам: смисао данашње поуке састоји се у томе да се трезнимо и сваки свој корак проверавамo Јеванђељем. Кроз подвиг унутрашњег очишћења треба да стекнемо, по речи Спаситеља, око просто (незлобиво), и тада ће и наш духовни живот постати светао, и ми ћемо изнутра бити просвећени светлошћу.

Питање. Ви кажете да ми гледамо на ствари извитоперено. Но, зар ми немамо здрав разум, којим се можемо руководити у животу?

Одговор. Понекад је то могуће, у неким животним ситуацијама. Но треба бити свестан да је тзв. здравом разуму потребно проверавање и очишћење Јеванђељем. Наш задрав разум, другачије речено животни опит заснован понекад на поновним грешкама, које нас приморавају да стекнемо некакве навике, некакав правилан однос према стварима, али се врло често овде меша и наш карактер, а наш карактер је по правилу свеукупност свемогућих страсти. Свакако у њему има и добрих склоности, али је у човеку добро помешано са злом, као што каже свети Игњатије (Брјанчанинов). И код свакога од нас се у складу са карактером образује свој здрав разум.

Зашто ми сви, имајући здрав разум, не можемо да нађемо заједнички језик једни са другима? Свакако због тога што он у ствари није никако здрав. У стварности с еовде сударају разне страсти разних људи. И зато ми, како нам се чини, здраво расуђујући, у ствари оправдавамо своју страст. Нама се чини под утицајем страсти да не можемо извести други закључак. Немогуће је другачије поступити. Рећи другачије никако се не може. А у ствари не приморавају нас на такво понашање околности, већ наше унутрашње стање.

Поставимо питање и нека нам тај здрав разум дошапне: зашто на једне те исте околности разни људи реагују различито? Ако су тако већ ове околности непобитне и тако нас оне подстичу на једино правилно решење, онда зашто ми видимо огромну разноврсност реакција људи на околности. Управо зато што нас наша острашћеност приморава да потпуно различито видимо догађаје, потпуно различито их објашањвамо и интерпретирамо и на разне начине реагујемо на њих.

Питање. Ја чешће не посматрам ствари по јеванђељски, него по своме, из страха да ће ми се у супротном догодити неприлике и да ћу морати да претрпим неку штету.

Одговор. Да, у многим случајевима се заиста мора поднети некаква штета. Нама је лакше да, рецимо, ради тога да би задовољили неку своју страст, поступимо управо тако, док Јеванђеље каже: „Не, то не треба чинити“, и ми поступајући по заповести, остајемо на пример гладни или преварени или увређени. Ово се обавезно и догађа, и у таквим случајевима је потребна борба са собом. Но, када ми ову борбу издржимо и победимо себе, онда ћемо осећати све већу и већу благодат, и такву утеху, да ћемо бити спремни да се одрекнемо и уопште од свега.

Питање. У моменту деловања страсти не схваташ да се са њоме треба борити, све помисли се чине најоправданијим: роптање, увреда, сујета и друго. Како ово победити?

Одговор. Ово потиче од неискуства. Ми не видимо страсти у том моменту, када оне почињу деловати у нама, када ми почињемо да се саблажњујемо. А снага саблазни је управо у томе, што она убеђује да се у датој ситуацији не може поступити другачије: „Како се не саблазнити овом женом, ако је она тако лепа?“ Или: „Како се не наљутити на њега, ако ми је рекао то и то?“ Нама се чини да су сви наши аргументи у овом случају потпуно очигледни и убедљиви.

Како се са овиме борити? Свагда се сећати Јеванђеља, читати га сваки дан. Читати свете оце, који нам објашњавају деловање страсти. И када ми будемо памтили јеванђељске заповести и светоотачке поуке, онда можемо распознавати, како у нама делују страсти, и научити се борби са њима. Међутим, свакако, главна је молитва. Ако се не будемо молили, онда ће се сва наша теоретска знања показати мртва.

Без молитве, а нарочито молитве Исусове, читање светих отаца се претвара у кинеско писмо, то јест ми тамо у ствари ништа не разумемо. И бићемо налик на човека, код кога на полици стоји много књига на страним језицима, чије су корице привлачне, али их он не може читати.Читање је, понављам, неопходно, али само удружено са молитвом.