Схиархимандрит Авраам (Рајдман). Слика будућег васкрсења

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данас, у Лазареву суботу, ми се сећамо догађаја, који се одиграо не задуго до страдања и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, - наиме васкрсавањем од Њега Лазара четвородневног.

За време Своје земаљске проповеди Спаситељ је сатворио три пута чудо васкрсавања из мртвих. Најпре је Он васкрсао сина наинске удовице, кога су већ понели да сахране. Код Јудејаца је био обичај, који се сачувао и до данас, - да се успоши сахрањује одмах следећег дана по смрти (дакле, не као што ми радимо – трећег дана по смрти). Жарка клима Палестине не дозвољава дуго предавање жалости – тело се брзо подвргава труљењу. Друго чудо васкрсења било је учињено од Господа над 12-годишњом ћерком Јаира. И коначно, треће – оно кога се ми данас сећамо, - то је чудо васкрсавања из мртвих Лазара четвородневног.

У данашњем тропару имају речи:

„У опште васкресење пре Твојих страдања уверавајући, из мртвих си подигао Лазара“

Обратите пажњу на речи: „У опште васкрсење пре Твојих страдања уверавајући“.

За Господа васкрсавање Лазарово није било некаквом тако рећи етапом, као што се догађа код светих људи и подвижника, који узлазе „из силе у силу“ (Пс. 83, 8), то јест достижу особено духовно стање и постају кадри да чине велика чуда. Спаситељ је савршио ово чудо ради нашег уверавања у то, да ће једном бити свеопште васкрсење из мртвих.

Свакако, из овога не следи да Он није имао никакавих људских осећања. На пример, Господ се сажалио над наинском удовицом, Он је пожалио не толико њеног умрлог сина, колико њу саму.

Сви ћемо ми некад умрети и предстати пред Бога, а у последњи дан ћемо сви васкрснути. Онај Који зна за предстојеће васкрсење тако добро, као што смо ми упућени у обичне житејске предмете, свакако не може жалити умрле, већ Он саосећа са људима, који доживљавају жалост и тугу због растанка са својим вољеним и сродним. Таква људска осећања – саосећање, милосрђе – Господ је доживео у случају васкрсења Јаирове ћерке јединице.

Свакако, „Бог је љубав“ увек (1 Јн. 4, 8; 16), али не могу се одрицати у Господу Исусу Христу и људска осећања, јер је Он био савршен по својој људској природи, свет, ако се тако може рећи – идеалан, али – Човек.

Обратите пажњу да су се случајеви васкрсења одигравали пред очима многих очевидаца. На пример, при васкрсењу сина наинске удовице заједно с њом је ишла из града читава погребна поворка. У малим градовима обично сви знају једни друге. Можда су и тада скоро сви житељи Наина изашли да испрате умрлог, желећи тим самим да подрже жену која је остала сама. Осим тога и за самим Спаситељем је ишло много народа, зато су сведоци чуда биле на стотине људи. Сведочанства неколико стотина људи су више него довољна, да би с еуверило у истинитост онога што је описано у Јеванђељу.

При чуду васкрсавања кћери Јаирове било је такође много људи, зато што је и за Господом ишла велика гомила људи, и код самог дома умрлу девојчицу је оплакивало мноштво блиских и познаника. Када је Господ, желећи да на извесно време сакрије чудо њеног васкрсења, рекао, да она није умрла, него да спава – сви су му се они почели смејати, јер им се толико очигледном чинила смрт ове девојчице.

Обратите пажњу: при васкрсењу сина наинске удовице био је у току други дан после његове смрти, и више није могао нико сумњати, да је он умро. У овом случају је смрт отроковице била такође толико очигледна, да су се Господу почели смејати, као човеку који говори некакву бесмислицу.

Одмах после свог васкрсења она је желела да једе – овај детаљ говори о томе, да је пред Спаитељем била малена девојчица, која још није схватала шта се догодило. Она не само да је потпуно оздравила, већ јој се и као оздравилом детету одмах вратио апетит.

Из Јеванђеља ми знамо и за друге подробности савршавања ових чуда: назив места, где је био васкрснут дечак, - град Наин; име оца отроковице – Јаир. Потпуно је могуће да су ови људи били познати првим хришћанима.

И коначно највеће чудо – васкрсење из мртвих Лазара Четвородневног. Он је умро четири дана пре него што је Христос дошао до његовог гроба. Пошто је Палестина земља стеновита, онда је и код Јудејаца био обичај да не сахрањују умрле у гробовима, као код нас, већ у пећинама. Тело праведног Лазара се подвргло труљењу, зато је његова сестра Марта рекла: „Господе, већ заудара, јер је четири дана у гробу“ вид. ст. 39). Марти с еучинило да Господ жели д асе опрости од њеног брата, кога је она врло волела, - она није схватила шта он у ствари хоће да учини и зато је одвраћала од одваљивања камена са пећине. Тешко је говорити овакве речи о сроднику, но Марта је, као што знамо из других јеванђељских приповести, била здравоумна, штедљива.

При чуду васкрсења Лазаревог такође је присуствовало много људи: ученици Спаситеља, Јудејци стигли из Јерусалима, да би утешили Марту и Марију и саучествовати у њиховом болу. Очигледно, њихова фамилија је била позната, а Лазар је био млад човек, јер је по Предању, после свога васкрсења проживео још многе године и чак постао епископ Кипра. И управо сва ова огромна гомила, усред које су се налазили не само пријатељи Спаситеља, већ и Његови непријатељи, пристрасно настројени људи, - сви они су постали сведоци васкрсења Лазара.

Када је он у облику чауре обавијен погребним повојима – као што се представља на нашим иконама, - изашао из пећине, Спаситељ је рекао: „Раздријешите га и пустите да иде“ (вид. Јн. 11, 44). Очигледно, Лазар је доживео тако необичан потрес пребивања у аду и враћања у живот, да у том моменту није могао ни с ким говорити и морао се осамити. После извесног времена је био заједно са Христом за трпезом и јео је храну, што је доказивало стварност његовог васкрсења. Зато су Јудејци хтели касније да убију не само Господа Исуса Христа, него и Лазара, који је постао живо сведочанство Божанског порекла Господа Исуса Христа.

На себе скреће пажњу још једна особеност јеванђељске приповести: нека чуда Господ је чинио два или три пута, да би овим показао, да ова чуда нису произашла случајно, не „сама по себи“, већ по Његовој заповести.

На пример два пута је Спаситељ наситио хлебом људе, колико пута се по Његовој заповести савршио чудесни улов рибе, а чудо васкрсавања из мртвих је било савршено три пута. Овим нам је Господ показао да је Он – Бог, Који може савршити чудо васкрсења у време земног живота Свога, али и у будућем, у последњи дан, када Он васкрсне сваког од нас.

Бескрајан је низ покољења од Адама до краја света, милиони и милијарде људи – сви они ће устати као што је васкрсао лазар Четвородневни. Тада ћемо ми сви устати пред Њим и угледати све људе, који су живели на земљи од почетка века: и праведнике и грешнике. Ако се ми у овом животу покајемо, онда ћемо с етамо обрадовати и општити са праведницима, светим људима. У противном случају у будућем животу ћемо морати горко жалити, шкргукући зубима од бесплодног раскајавања због тога што нисмо умели да стекнемо милост Божију, тачније речено – нисмо то хтели учинити.

То, да ће муке бити стварне учи нас не само јеванђеље, него и прост здрав смисао. Човек се састоји од душе и тела. Он греши и твори добра дела не само душом, већ и телом. Зато је дужан да носи одговорност за своје поступке и душом и телом. И муке и блаженство ће бити не само за душу, него и за тело. (Када се помиње блаженство, онда се не подразумевају телесна задовољства, која су сада уобичајена за нас сада, већ друга).

Замислите неког проналазача или просто механичара, који је склопио неки механизам – на пример аутомобил. У сећању он држи све етапе израде овог механизма, зато га он по потреби може га поновити. Чак ако ми не само раставимо аутомобил на саставне делове, већ их потпуно уништимо, овај човек зна шта је потребно да би се поново направио ауто: како излити метал и обрадити га, како направити ове или оне делове механизма и тд. – зато што се у људском уму задржала некаква схема онога, како склопити механизам од почетка до краја.

На тај начин, ако је већ човек кадар да ову или ону ствар поново направи, онда тим више Бог, који је створио човека, може га васкрснути из мртвих. Јер Он зна све о „саставним деловима“ човека: не само о души која је недељива и бесмртна, већ и о телу, које се после наше кончине распада, претвара у друге материје – такве, да и трагова од тела неће остати (нарочито, ако је смрт наступила пре неколико хиљада година). Али свезнајући Бог ће при наступању последњег дана призвати из стања ове распаднутости све делиће нашег тела. Они ће се сјединити око душе, и то ће бити опет наше тело – не некакво туђе тело или „опште“ људско тело, које нема никаквих индивидуалних особености, него управо наше.

Ми видимо да се тело човека у принципу разликује од животињских тела, зато што је оно саздано и постоји ради тога да би сместило у себе разумну душу. Сваки његов део говори о томе, да је тело разумног и бесмртног суштаства. Исто тако сваки делић нашег тела носи одраз личности човека, и личност – бесмртна душа – ће се у своје време сјединити са телом, чији ће сваки делић Господ призвати из стања распаднутости. Ми ћемо васкрснути пред Господом и одговарати за све.

За разлику од механизма, схема кога је задата споља, човек може сам утицати на своју схему (ако се може тако рећи) - на душу. Он је може побољшати или покварити, и у последњем случају његово тело ће носити по васкрсењу жиг његове неморалности.

У животу се сусрећу људи са лепом спољашњошћу, али са оскверњеном душом. И обратно, има људи са обичним или чак непријатним цртама лица, али је њихова душа света. Унутрашње стање се донекле одражава на спољашности, али се она не мења суштински. У будућем животу неће бити тако: лепоту тела ће определити лепота душе. Код светих људи тело ће сијати благодаћу у дословном смислу – својим сијањем оно ће се уподобити сунцу или месецу или звездама, оно ће постати прелепо.

Сада ми говоримо у преносном смислу о томе, да се код човека светли лице, када је он срећан или доживљава некакво узвишено молитвено стање, али у будућем животу ће се не само лица људи, већ и њихова тела светлети у најдословнијем смислу речи. И обратно, лица и тела грешника ће бити тамна и смрдљива.

Зато читајући сваки дан Символ вере и понављајући речи: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, ми би требало да их понављамо не механички, већ свесно, схватајући да ће будући век једном стварно наступити. И ми не само да верујемо, него како је речно „чекамо“ – надамо се на ово, очекујемо наступање овог времена.

Празнујући данас васксење из мртвих праведног Лазара, ми ми оснажујемо своју веру сећањем на ово чудо. Веру у будуће васкрсење ми би требало не само да држимо у уму као некакво апстрактно знање, већ и да живимо њоме, схватајући да захвљајући нашем животу, добром или рђавом, наше васкрсење ће бити или „васкрсењем живота“ или „васкрсењем суда“ (Јн. 5, 29).